Tokom tri decenije koliko je patrijarh Pavle bio na čelu Srpske pravoslavne crkve (SPC), raspala se Jugoslavija, Beogradu su uvedene sankcije, NATO je bombardovao zemlju, smenjen je režim Slobodana Miloševića, a Kosovo je proglasilo nezavisnost.
Za nekog ko se klonio principa „da je sve politika”, u stopu ga je pratila dok su se oko njega crtale nove granice na Balkanu.
„Naša zakletva je da ne rasplačemo nijedno dete zato što je druge vere ili nacije“, rekao je patrijarh Pavle početkom 1990-ih .
Ipak, kritičari su ga optuživali da nije obuzdao tvrdu struju među episkopima i sveštenicima koji su podržavali srpske paravojne formacije u ratu protiv Hrvata katolika i bosanskih muslimana.
Iako je rođen i bio u crkvenoj službi srpskog naroda, nikada Srbe nije stavljao ispred drugih, kaže Jovan Janjić, autor patrijarhove biografije, „Budimo ljudi“.
„Bio je duhovni poglavar koji je čoveka stavljao iznad nacije, nije gledao ko je ko.
„Ono što je tražio za sopstveni narod, tražio je i za druge“, kaže Janjić, novinar koji je više puta intervjuisao patrijarha Pavla.
U razgovorima sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Butrosom Butrosom Galijem i tadašnjim američkim državnim sekretarom Lorensom Iglbergerom u Njujorku 1992, patrijarh je tražio pomoć za Srbe, ali i za muslimane i Hrvate, kaže Janjić.
„A tada su svi ovi narodi u Bosni i Hercegovini biil zaraćeni jedni sa drugima“, kaže aktuelni poslanik i potpredsednik Skupštine Srbije.
Zato je važna čuvena poruka patrijarha „budimo ljudi“, koja se danas može videti na mnogim muralima sa njegovim likom, jer je „najkraći zavet u koji su utkani svi božiji i ljudski zakoni", dodaje Janjić.
Patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009, u 95. godini.
Posle pada komunizma i uspona srpskog nacionalizma, SPC vraća vodeću ulogu u društvu, sve više otkako je patrijarh Pavle postao njen 44. poglavar.
Kada je 1990. tadašnji episkop Raško-prizrenski imenovan za patrijarha, pričalo se da je on jedini od vladika koji to nije želeo.
On nije imao odnos prema politici u užem smislu, ocenjuje Vladimir Veljković, verski analitičar.
Bio je monah i „uzor monaštva”, ali ga je nosio tok burnih dešavanja i raspada Jugoslavije, i ta inercija je podstakla da u ime crkve zauzima određene stavove koji možda i nisu uvek bili njegovi lični, kaže.
„Mnogo toga što je izlazilo u javnost kao stav SPC su bili stavovi nastali u širem krugu episkopa koji su bili možda i više od njega uključeni u političke događaje”, smatra Veljković.
Često je bio kritikovan da nije dovoljno učinio da spreči međuetničke sukobe i rat u bivšoj Jugoslaviji.
U pismu britanskom diplomati lordu Piteru Karingtonu, posle proglašenja nezavisnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine, patrijarh je naveo da „zbog genocida u prošlosti (u vreme fašističke Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu) i aktuelnih zbivanja na tom prostoru, Srbi ne mogu ostati u sastavu nezavisne Hrvatske, već moraju ući pod zajednički krov sa Srbijom i svim srpskim krajinama”.
„Vreme je da se shvati da žrtve genocida i njegovi bivši, a možda i budući vinovnici ne mogu živeti zajedno “, pisao je Pavle predsedniku Mirovne konferencije o Jugoslaviji koja je trebalo da spreči rat, navodi se u dokumentarnom filmu RTS-a Život po jevanđelju.
Mnogi su to protumačili kao otvorenu podršku politici 'Velike Srbije', nacionalističke ideje rasplamsane početkom 1990-ih, koja je podrazumevala da pripadnici srpskog naroda posle raspada Jugoslavije žive zajedno u jednoj državi.
Janjić je uveren da to „apsolutno nije tačno“.
„Njega politika nije zanimala, niti se bavio uređenjem državnih granica.
„Njemu je na prvom mestu bilo pravo naroda na samoopredeljenje, a to su mnogi tumačili kao da se zalaže za Veliku Srbiju i menjanje granica po meri srpskog naroda koji je u to vreme bio najbrojniji“, kaže Janjić.
Stav o zajedničkom životu svih Srba je početkom 1990-ih bio opšte mesto srpske politike, smatra Veljković.
Pitanje je, međutim, koliko je patrijarh Pavle u tom trenutku bio svestan posledica takvih ideja, kaže.
„Posle rata je išao u Hrvatsku da se sretne sa predsednikom Franjom Tuđmanom, kad je rekao da Srbi treba da budu uzorni građani Hrvatske koja je njihova domovina“, dodaje.
Često je navođena i izjava patrijarha od pre tri decenije:
„Kada bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao.
„Ne bih pristao po tu cenu da se održi ni mala Srbija. Kad bi po cenu neljudskog, nečovečnog, trebalo da se održi poslednji Srbin, i kad bih ja bio taj Srbin, ne bih pristao.
Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi“.
To je autentičan stav patrijarha Pavla, uveren je Veljković, ali je pitanje da li je mogao uvek da ga zastupa u kontekstu srpske politike i drugih uticajnih episkopa.
Da je mogao, možda bi monah Pavle odabrao da se ne sreće sa moćnicima, ali ga je visoka crkvena funkcija spojila sa mnogim ličnostima kontroverznih biografija.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini, patrijarh je obilazio vernike u Republici Srpskoj, čije su snage sprovodile akcije etničkog čišćenja, mučenja i ubijanja nesrpskog stanovništva.
Sretao se sa Ratkom Mladićem, bivšim komandantom Vojske Republike Srpske (RS), i Radovanom Karadžićem, tadašnjim predsednikom RS, kasnije osuđenim za genocid i ratne zločine.
Patrijarh Pavle je bio „čovek ravnoteže u društvu i crkvi”, ocenio je ranije sociolog religije Mirko Đorđević
„Iako su i njega vodili u rovove Karadžićeve vojske, uspevao je ipak da kaže 'budimo ljudi, Bog nas gleda'", opisao je za Dojče vele.
Janjić opravdava susrete sa Mladićem i Karadžićem kao „legitimnim predstavnicima srpskog naroda (koji tada) nisu osuđeni kao zločinci“.
„Zamerali su mu i kad se sastajao sa Miloševićem, ali je on odgovarao, ja se ne sastajem sa Miloševićem, već sa predsednikom Srbije“.
Pojedini su se „lepili uz njega, a ne on uz njih“, smatra Janjić, navodeći Željka Ražnatovića Arkana, vođe paravojne formacije Tigrovi, koji je govorio da je „patrijarh njegov komandant“.
„Kad je u Crkvi Arhangela Gavrila u Beogradu, Arkan došao na svečani ručak, pošto je pomogao obnavljanje crkve, u obraćanju patrijarhu je rekao 'mi smo pravoslavni fanatici i spremni smo da poginemo za našu crkvu'.
„Patrijarh je tada ustao i rekao 'pravoslavlje nije fanatizam, nego revnost', tako mu se suprotstavio, i to je radio kad je mogao“, navodi on.
Pošto je, kaže, svima u razgovorima govorio gde se prelazi granica ljudskosti, napadali su ga i jedni i drugi.
„Ne možeš voleti Boga, ako prvo ne voliš čoveka, to je bila njegova ideja.
„Stvarno je bio sveti čovek, skroman, imao sam poseban osećaj da razgovaram s nekim ko je sišao sa neba i pokazuje osećanje prema svakom čoveku i pažjivo ga sluša“, kaže Janjić.
Samo tri meseca pošto je postao patrijarh, desetine hiljada ljudi su 9. marta 1991. izašle na ulice Beograda u prvom masovnom protestu protiv vlasti Slobodana Miloševića.
Studente koji su se okupili u centru grada je posetio, ali i pozvao da se raziđu, iako se kasnije izvinio zbog toga.
Šest godina kasnije, učiniće suprotno.
U zimu 1996-1997, studenti su se pridružili opozicionim protestima protiv režima Slobodana Miloševića koji je odbijao da prizna poraz na lokalnim izborima.
Na ulicama Beograda su, jedni naspram drugih, danima stajali studenti i policijski kordoni, sve do 27. januara 1997, kada je patrijarh Pavle stao na čelo Svetosavske litije kojom se tradicionalno obeležavao crkveni praznik Savindan.
Policijski kordoni su se povukli pred litijom, a patrijarh je u porukama blagosiljao studente i pohvalio njihov „dostojanstven" protest.
„Očigledno je bilo balansiranja između vlasti i opozicije, zvuči mnogo bolje nego ovo što imamo danas.
„Trudio se da izađe u susret autentičnom nezadovoljstvu protiv režima Slobodana Miloševića“, kaže Veljković.
Danas Srpska pravoslavna crkva, na čelu sa patrijarhom Porfirijem, ima bliske odnose sa vladajućim strankama.
Vremenom se patrijarh Pavle direktnije uključio u politiku- otvoreno je kritikovao Miloševića posle NATO bombardovanja, ali i zbog povlačenja vojske i policije sa Kosova.
Nekoliko puta je tražio Miloševićevu ostavku.
Posle pada Miloševićevog režima 2000. godine, u škole je uvedena veronauka kao izborni predmet, a SPC je snažno podržavala nove vlasti u naporima da zaustavi težnju Prištine za proglašenjem nezavisnosti Kosova.
Patrijarh Pavle je često govorio o Kosovu, gde je proveo 33 godine kao vladika i svedočio, kako je govorio, međunacionalnim netrpeljivostima, ali i ideološkoj borbi komunističkih vlasti sa verskim zajednicama.
„Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos sprske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji.
„Podsetio bih da spomen-hram u Đakovici 1950. nisu srušili Albanci, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima”, piše Pavle u zborniku „Bez osuda, otvoreno, očinski” 1996.
Patrijarh Pavle je prvi put izašao na glasanje da bi podržao uvođenje Ustava i preambule da je „Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije” na referendumu 2006.
Dve godine kasnije, Priština je jednostrano proglasila nezavisnost, a patrijarh poručio: „Kosovo nije samo pitanje teritorije, to je pitanje našeg duhovnog bića“.
U to vreme je srpsko društvo je imalo „šansu da napravi mnogo normalnije odnose između ckrve i države“.
„Nažalost, nismo uspeli, na šta je uticalo vraćanje kosovskog pitanja u srpsku politiku“, zaključuje Veljković.
Izvor: Zvanična biografija
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar