Prošlo je deset godina od smrti Jovana Ćirilova, jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih teatrologa, dramaturga, književnika i prevodilaca.
Naša saradnica Ivana Nikolić tek je započela studije novinarstva i 2012. godine poželela da razgovara sa Ćirilovim za studentski rad.
Odmah je pristao.
Moj prvi i poslednji susret sa Jovanom Ćirilovim odigrao se hladnog nedeljnog popodneva u martu 2012, ubrzo pošto mu je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić dodelio Sretenjski orden trećeg stepena za naročite zasluge u oblasti pozorišne umetnosti i kulture.
Ćirilov je tada imao 81 godinu i gotovo netaknuto pamćenje, i dalje je radio, pisao i putovao; ja sam bila druga godina novinarstva na Fakultetu političkih nauka, željna dokazivanja, puna ambicije i namerena da popravim svet.
Spremajući se za intervju, pročitala sam verovatno sve na sta sam naišla.
Ali sam na intervju, nažalost, kasnila.
Umirući od treme, pozvonila sam na interfon zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra.
Sećam se da je bila nedelja, podne, i da je Beograd bio sunčan, tih i prazan.
Uletela sam u zgradu, pa u lift, i izašla na pogrešnom spratu.
Onda sam čula Ćirilova kako viče: „Pa kako ste promašili sprat, sve sam vam lepo objasnio”.
Ali ne zlonamerno, nisam osetila prekor u njegovom glasu.
Razgovarao je sa mnom sebi ravnom, bio je neverovatno skroman - i delovalo je kao uživa, da se igra i da ga ta igra izuzetno zabavlja.
U somotskim pantalonama i beloj košulji, Ćirilov otvara vrata stana u jednoj od zgrada na nekadašnjem Bulevaru revolucije.
Prvo što sam osetila kada sam ušla je - miris knjiga.
Osmehujući se, Ćirilov uvodi me u hodnik prepun polica sa knjigama: ima ih čak i na čiviluku, uredno naslagane pored nekoliko sakoa.
Domaćin kaže da ćemo pričati u njegovoj radnoj sobi, ali pre toga mora da pošalje jedan imejl. Seda za računar, stavlja naočari i polako kuca.
Ne voli kada ga nazivaju najboljim srpskim teatrologom; priznaje samo epitet najstariji.
„Fizički se osećam kao nevin dečak od 16-17 godina, jer sam zdrav.
„Mentalno sam isti onaj mali iz Kikinde okružen knjigama, samo što sam ih tada imao nešto manje”, govori.
Gotovo šezdesetogodišnju karijeru proveo je u najboljim srpskim pozorištima – Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i Bitefu, čiji je umetnički direktor od njegovog osnivanja 1967. godine.
U međuvremenu – piše pesme, eseje, kolumne, romane, sastavlja rečnike.
Pored brojnih priznanja i nagrada, odlikovan je i Sretenjskim ordenom.
Mnogo mu znači, ali mu je, kaže, žao što nijedna žena nije odlikovana.
„To je zbog toga što su muškarci ti koji nagrađuju, kod nas i dalje postoji latentni antifeminizam, i dalje živimo u mačo civilizaciji.
„Da sam na mestu predsednika, izabrao bih Vidu Ognjenović, Biljanu Srbljanović i Milenu Marković”, kaže Ćirilov.
Ipak, nagrade su mu draže, jer dobije neki dinar i „kupi još koju knjigu”.
„Vidiš kako malo knjiga imam”, osmehuje se i pogleda na police kojima su prekriveni zidovi radne sobe, od poda do plafona.
Uredno su naslagane u nekoliko redova, a i veliki radni sto, fotelje i noćni stočić zatrpani su rečnicima, enciklopedijama, leksikonima.
„Nikada ih nisam brojao, ali mislim da imam oko 10 000 naslova.
„Skoro mi se desilo da sam jednu dramu tražio dva dana, jedva sam je pronašao, ali, ima i gorih situacija – da ne uspem uopšte da je pronađem”, kaže.
Među tim nikad nađenim je knjiga sa njegovim omiljenim bajkama i stripovima Snežana i sedam patuljaka, Pinokio, Miki Maus, Paja Patak, na engleskom, koju je kupio u Diznilendu.
„Sad ću ti pokazati moju prvu knjigu”, kaže i nekoliko trenutaka posmatra police pokušavajući da se seti na kojoj je.
Nalazi je – ,,Moje zveri“ Vladimira L. Durova, lista je ostarelim rukama i setno gleda požutele stranice.
Na prvoj strani je i datum: 13. avgust 1942.
„Vidiš, piše ‘Moja prva knjiga’”, pokazuje mi.
„Moja baka, očeva majka, znala je priče i pesme koje su se prenosile sa kolena na koleno.
„Iako nepismena, rekla mi je pred smrt najtužniju rečenicu u životu, imala je tada više od 90 godina: ‘A je li, rano, osećam da si mi blizak, a podseti me, jesi li mi ti sin ili unuk?’“.
Zamislio se i na čas sklopio oči.
Tišinu u sobi prekida zvuk ponekog tramvaja koji protutnji u sunčano nedeljno poslepodne.
„U detinjstvu sam dosta bio sam, mnogo sam čitao i crtao.
„Bio sam svileno dete, gospodsko, rani intelektualac”, opisuje mi.
„U mladosti me vršnjaci nisu mnogo voleli, bio sam mršav i nikakav.
„Više su voleli one sa kojima igraju fudbal, boksuju se i rvaju”, vrti naočare u rukama dok mi priča.
Život je obeležio razvod roditelja, pa je dobio i očuha i maćehu, kaže
Sa maćehom Sonjom je čitao Molijera, podučavala ga je francuski i latinski.
„U nekim srednjoškolskim novinama potpisivao sam se Joći, a Sonja je bila jedina koja me je tako zvala.
„Inače, nikada nisam imao nadimak”, dodaje.
Na polici su, pored knjiga, i fotografije Ćirilova sa majkom Jelicom.
Gledajući u jednu na kojoj se majka osmehuje, kaže mi da su je zvali Muca.
„Divim joj se, iako me je ostavila kada sam imao 12 godina.
„Kada je čula da sam se razveo od supruge Maje, uselila se u ovaj stan i ostala sa mnom do smrti”.
Na njenoj sahrani je govorio stihove Desanke Maksimović.
„Imao sam dogovor sa (glumcem) Perom Kraljem da on na mojoj sahrani kaže stihove po svom izboru, ali sam, eto, ostao bez njega.
„Ali ću ga pamtiti, najviše po dobroti”.
Tiho govori i o babi po majci koja je izvršila samoubistvo.
Bila je u rodu sa slikarem Pajom Jovanovićem, čak je tvrdila da ju je naslikao prilikom jedne posete.
„Dođi da vidiš portret, imam ga”.
Vodi me u prostranu, svetlu sobu, zidova prekrivenih slikama, a drvene komode pune su knjiga.
Na velikom portretu uokvirenom masivnim ramom, naslikana je devojčica od pet ili šest godina.
„Nikad se nisam bavio time da saznam da li je to zaista Paja Jovanović. Nije mi važno, nemam vremena”.
Odjednom se okreće ka suprotnom zidu.
„Ovo je Dragan Mojović, njega obožavam. Slika je posvećena (Žanu-Polu) Sartru, vidiš naočare, takve je nosio Sartr - bio je razrok.
„Tu je i Politika sa umrlicama, jako čudna slika. Nadrealno. Hajdemo u radnu sobu, želim da ti pokažem nešto”.
Pod našim koracima krcka pod.
Sedamo na veliki zeleni trosed.
Priča mi da svakog jutra doručkuje kornfleks u kadi punoj pene i tada uzima papir sa spiskom stvari koje tog dana treba da uradi.
„Ha! Jesi li videla ovo?”, pita me i sa police preko puta uzima nekoliko papira - dnevni i mesečni planeri, kaže.
Izgledaju kao rasporedi časova, ručno i precizno podeljeni na tabele i kolone, a obaveze su ispisane sa naznakom vremena i mesta, mada pomalo neuredno.
„Ja sam sistematičan, ali nisam pedantan. Vidiš, ovo je vrlo sistematično i precizno, ali ne baš uredno. Ne volim kada se robuje pedanteriji”.
Iako zašao u devetu deceniju, bez problema skače sa troseda, prolazi pored mene i seda na pod kraj uredno naslaganih knjiga.
Na mahove mi se čini da je veliki Jovan Ćirilov u stvari razigrani dečak zarobljen u telu starca.
„Vidi – knjige sa političkim citatima, sjajni su. Često čitam i ovaj 'Leksikon o papama'”.
Uzima debelu knjigu i lista je široko se osmehujući – „Savremenici Hrista".
„Dobro, ovo su knjige o kompozitorima, njih je normalno imati. Aha, evo ih – 'Leksikon novinarstva'. Uzmi, pogledaj!”
Pokazuje mi neke od omiljenih – od Leksikona kuvarstva, preko knjiga o Njujorku i (Miroslavu) Krleži, do filozofskih pojmova, knjiga o ekspresionizmu i savremenoj kulturi.
Pitam ga da li kuva, a on odmahuje glavom.
Kaže da ga u leksikonima kuvarstva zanimaju samo pojmovi.
„Ne volim da kuvam. Na ručak odem kod moje komšinice Žunićke ili mi Dragoljub skuva nešto.”
Kada ode u inostranstvo, najpre ode u knjižare.
Kupuje retke, čudne knjige.
„Mene sve zanima, zato sam i završio filozofiju, diplomirao sam na egzistencijalizmu u Sartrovim dramama.
„On mi je pomogao i u odnosima sa ljudima i u shvatanju života i u pozorištu”.
A u pozorištu je proveo čitav život.
Prija mu što je njegovo ime sinonim za Bitef, ali priznaje da to nije u redu prema Miri Trailović koja je ovaj teatar osnovala.
Dok govori o pozorištu – žmuri.
„Večeri najčešće provodim u pozorištu. To nije ni bačeno ni izgubljeno vreme. Ako ne računamo leto kada sam na festivalima, sigurno sam dve trećine sezone u pozorištu”.
Na stolu preko nekoliko rečnika stoji najnoviji broj Vremena.
Čita Vreme, NIN, Politiku, Blic, Danas, vikendom kupuje Večernje novosti zbog dodatka, kaže.
„Od žute štampe čitam Kurir. Zbog kolumni koje pišem moram da budem u toku sa svime što se dešava”.
Ćuti, žmuri i stiska usne pokušavajući da se seti nečega.
„Sećam se da mi je (Milan) Dedinac u našoj poslednjoj šetnji rekao da je sveta dužnost intelektualca na Balkanu da se bori protiv svih oblika primitivizma.
„Ja se protiv toga borim pisanjem.”
Prolazeći prstima kroz sedu kosu, kaže kako se borio za bukiniste i za platane.
A seća se i kada je na kongresu Komunističke partije Srbije stao u odbranu homoseksualaca.
„To što sam uradio je bilo jako smelo i zakonom zabranjeno. Mogao sam u zatvor otići”.
Smireno i samouvereno govori i o seksualnosti.
„Pitao sam (Jelenu) Karleušu u jednoj emisiji kako ona može da zna moj seksualitet kad ga ni ja ne znam. On je mnogo složeniji nego što bilo ko misli.
„Ovo je i dalje jedna mačo sredina i jako je važno da se čovek rodi sa tom sklonošću.
„U našoj sredini se normalnije i lakše živi kao heteroseksualac. Ako se osećaš kao gej, onda se izbori za to, opredeli se za to", kaže.
Pitam žali li što nema potomke.
„Žalim, ali ne očajavam“.
Gleda me iskreno i pomalo tužno.
„Ne osećam se usamljeno – imam knjige i imam prijatelje“.
Prošlo je više od 12 godina od tog dana. U međuvremenu sam završila studije, menjala poslove, intervjuisala razne ljude, dobila decu.
Više nisam željna dokazivanja, umereno sam ambiciozna i znam da se svet veoma teško popravlja.
Često se setim tih nekoliko sati provedenih sa Jovanom Čirilovim, u stanu prepunom knjiga.
Setim se kada mi u mojoj staroj ,,devojačkoj” sobi pogled padne na knjigu Great Composers, koju sam kupila nekoliko godina pre nego što ću intervjuisati Ćirilova, jer mi je toga dana rekao da se knjige o kompozitorima podrazumevaju u svakoj kućnoj biblioteci.
Rekao je to nekako jednostavno, u jednom dahu, kao kada kažete da se podrazumeva da svaka kuća ima rakiju ili kafu.
U tom momentu sam bila jako ponosna na sebe, jer sam, eto, u klubu onih poput njega, koji imaju knjige o kompozitorima - ali mu to nisam rekla.
Setim ga se i svake godine kada odlazim na redovan ginekološki pregled, jer je moja ginekološkinja, gle čuda, baš u zgradi u koju sam pre 12 godina utrčala - i omašila sprat.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Kaja
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar