Najveća želja 14-godišnje Ulijane jednom davno bila je da putuje i obiđe svet.
Ona je danas stotinama kilometara od kuće u Ukrajini, a najveća želja joj je da se vrati u rodni grad, koji je sada pod ruskom okupacijom.
Viktorija (16) je iz drugog dela Ukrajine, ali je i ona bila primorana da napusti rodni grad, svakodnevno na meti ruskih bombi.
Obe tinejdžerke sada pohađaju školu u Poljskoj, zahvalne što su uopšte žive.
Pored raseljenja, ozbiljan prekid školskog obrazovanja jedna je od najgorih posledica rata.
Skoro milion dece u Ukrajini prisiljeno je da se školuje na daljinu.
Budući da je hiljade škola uništeno ili teško oštećeno, a granatiranje je pretnja u mnogim oblastima, rizično je ili nemoguće fizički pohađati časove.
Ulijana i Viktorija su sada bezbedne.
Napustile su Ukrajinu i preselile se u Poljsku, ali pronaći pravu školu bilo je teško.
Hiljadu dana od početka ruske invazije, kraj ovog sukoba još nije na vidiku.
Ujedinjene nacije procenjuju da su oko 10 miliona Ukrajinaca, uglavnom žene i dece, postali izbeglice, raseljeni po zemlji ili sada žive u inostranstvu.
Procenjuje se da je milion njih završilo u susednoj Poljskoj.
Nekoliko poljskih nevladinih organizacija okupilo se u ranim danima rata da otvore ukrajinsku srednju školu.
U njoj je sada skoro 300 dece i 27 nastavnika, a i učenici i nastavni kadar su uglavnom izbeglice.
Neki su pobegli od ruske okupacije, putujući stotinama kilometara na sigurno.
Drugi su došli iz gradova i sela blizu fronta, toliko uništenih da normalan život i školsko obrazovanje tamo nisu bili mogući.
Međunarodna organizacija za humanitarnu pomoć „Spasite decu“ otkrila je da devetoro od 10 ukrajinske dece ima psihološke posledice tekućeg sukoba.
Sedamdeset i tri odsto preživelih kaže da se oseća nebezbedno i u strahu, a 64 odsto je izgubilo interesovanje za učenje.
Ulijanin život se zauvek promenio kad je njen rodni grad opkolila ruska vojska u proleće 2022. godine.
Njena porodica se u početku danima skrivala od bombi u podrumu.
Kad je grad bio okupiran, uspeli su da pobegnu na teritoriju pod ukrajinskom kontrolom.
Putovanje je bilo potresno.
„Bilo je veoma strašno. Ulijana je bila suviše preplašena da izađe iz podruma. Viđali smo usput spaljena kola, mrtva tela…
„Prošli smo kroz razne ruske kontrolne punktove“, priseća se Ulijanina majka.
Ona kaže da zna pouzdano da je njihova kuća sada uništena.
Ulijanina školska drugarica Viktorija je pobegla iz Harkova, drugog najvećeg grada u Ukrajini, sa mamom, sestrom i mačkom.
„Mislile smo da ćemo se vratiti u Harkov za tri dana, ali je postalo samo još gore. Moje ćerke su, kada smo odlazile, bile nesrećne zato što su njihove prijateljice ostajale“, kaže Viktorijina mama.
„Rekla sam im: ’Spasavam vam živote.’“
Nastavnici u ukrajinskoj školi imaju slične životne priče.
Tu je profesorka hemije iz Pokrovska, grada na istoku Ukrajine, koji je bio meta nemilosrdne ruske ofanzive nedeljama.
Nekada dom za 60.000 ljudi, grad sada leži u ruševinama.
Profesorka engleskog je iz Harkova, oblasti u kojoj je 99 odsto škola uništeno ili teško oštećeno kao posledica rata.
Rusija negira da je gađala ukrajinsku civilnu infrastrukturu ili naseljene oblasti.
Na prvi pogled, ukrajinska škola u Varšavi je kao i bilo koja druga škola bilo gde drugde u svetu: živost u učionicama, đaci trčkaraju okolo na odmorima, svuda zvuci žamora, pesme i smeha.
Ali nema zvona koje označava početak i kraj časova, jer nastavni kadar izbegava iznenadne ili glasne zvuke.
Većina đaka je doživelo sirene za vazdušnu opasnost i bombardovanje u Ukrajini.
Mnoga deca su prisustvovala ekstremnom nasilju, među njima silovanju, premlaćivanju ili gaženju ljudi tenkovima.
„Ovo su porodice koje su pobegle od ruske okupacije i morale su da prođu Rusiju, Belorusiju i baltičke države da bi stigle do Poljske.
„Teško je zamisliti kroz šta su sve morale da prođu da bi konačno stigle na sigurno", objašnjava Oksana Kolesnik, direktorka škole.
Neka deca imaju rodbinu na teritorijama pod ruskom okupacijom.
Očevi mnogih od njih se bore na frontu, a neki su i ratni zarobljenici.
Ima dece koja su odvojena od roditelja i u Poljskoj žive sa starateljima.
Školska psihološkinja Natalija Karapata objašnjava kako su, kad je prvi put stigla, neka deca nosila rukavice i kape, a na odmoru bi držala rančeve na leđima, spremna da otrče u skloništa u svakom trenutku, uprkos tome što je Varšava bezbedna od bombi.
„Ta deca su tužna. Nedostaje im kuća, rođaci ili čak kućni ljubimci koji su ostavljeni u Ukrajini.
„Neki imaju bake i dece na okupiranim teritorijama. To je gubitak - kad ne možete da budete blizu vaših voljenih, da ih zagrlite“, kaže Karapata.
Zamišljena kao projekat kratkog veka da bi se olakšalo prilagođavanje ukrajinske dece životu u Poljskoj, škola radi više od dve godine kasnije i potrebnija je nego ikad.
Nastavno osoblje se ponosi što nudi časove i na poljskom i na ukrajinskom, što je pristup koji omogućava đacima da biraju da li će nastaviti školovanje u Poljskoj ili nazad u Ukrajini.
„Učimo prema dva prosvetna sistema - poljskom i ukrajinskom, a kad maturiramo, dobijamo i poljsku i ukrajinsku diplomu“, kaže učenica Viktorija.
„Spasite decu“ (STC) je postala jedan od sponzora škole, da bi pružila ukrajinskim porodicama u bekstvu osećaj normalnosti.
„Takve škole pružaju više od bezbednog mesta; one nude mesto na kom deca mogu da počnu da grade društvenu stabilnost", objašnjava Bujar Hodža, direktor poljskog ogranka organizacije „Spasite decu“.
„Ovo je najveći priliv izbeglica od kraja Drugog svetskog rata, tako da su njihove potrebe ogromne.
„Ukrajina, nažalost, uprkos ratu, žrtvama, porodicama koje beže svaki dan preko granice, postaje jedna od onih zaboravljenih kriza", dodaje Hodža.
Kako rat u Ukrajini počinje da gubi primat u vestima, budućnost ove škole je daleko od izvesne.
Oko 1,8 miliona evra godišnje košta da se vodi škola, a direktorka Oksana Kolesnik je zabrinuta.
„Ako ne bude bilo novca, biće to bolan udarac za našu zajednicu, zato što škola ne može da opstane bez finansijske podrške“, kaže ona.
Mnogi đaci se nadaju kako će jednog dana moći da se vrate u Ukrajinu.
„Sviđa mi se život u Poljskoj. To je zaista divna zemlja. Ali ne osećam se kao kod kuće“, kaže 16-godišnja Jana.
„Ne mogu da se osećam sasvim kao kod kuće ni u Ukrajini, zato što sam već provela mnogo vremena u Poljskoj. Rastrzana sam između dve zemlje, ali želim da se vratim.“
„Želim da ponovo izgradim Ukrajinu, želim da pomognem mojoj zemlji", dodaje.
*Neka imena u tekstu su promenjena zbog bezbednosti sagovornika
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar