Prošlo je deset godina od objavljivanja izveštaja o ljudskim pravima u Severnoj Koreji, koji je razotkrio sumornu stvarnost zlostavljanja vlasti.
U izveštaju se naglašavaju široko rasprostranjena kršenja, među njima slučajevi uskraćivanja prava na odgovarajuću hranu, slobodu govora i slobodu kretanja.
Takođe su detaljno navedena teška zlostavljanja kao što su mučenje, prisilni rad, arbitrarna zatvaranja, politički zatvorski logori i javna pogubljenja.
Uprkos zaključcima izveštaja, Severna Koreja je nedavno usvojila zakone koji dodatno ograničavaju slobode i ljudska prava građana.
Međutim, postoji još i u ogromnoj meri zanemarena grupa u Severnoj Koreji – seksualne manjine.
U totalitarnoj državi u kojoj ljudi nemaju slobodu izražavanja, seksualne manjine žive ugnjetenim i nesrećnim životima, često sa vrlo malo ili nimalo razumevanja za njihove patnje.
Da li se njihova ljudska prava krše?
Razgovarali smo sa prebezima o pripadnicima tih seksualnih manjina i saznali kakvi izgledaju njihovi životi.
Džang Jeon Džin, romanopisac u šezdesetim, skrasio se u Južnoj Koreji krajem devedesetih nakon što je pobegao od bolnog braka u Severnoj Koreji.
Prvo je prešao u Kinu, nadajući se da će tamo pronaći put do Južne Koreje.
Ali kad to nije uspelo, vratio se u Severnu Koreju.
Odatle je pošao rizičnom rutom preko granice puzeći preko minirane Demilitarizovane zone (DMZ) koja razdvaja dve zemlje, da bi konačno stigao do Južne Koreje.
On kaže da je „silom autovan“ kao gej nakon što je dao intervju stranim medijima, a što su naknadno preneli domaći mediji u Južnoj Koreji, ne shvativši da će intervju biti objavljen tamo (devedesetih, u vreme bez interneta i stigavši upravo iz Severne Koreje, nije znao da sadržaj intervjua datog za strani medij može naširoko da se podeli i negde drugde).
Kad je stigao u Južnu Koreju, naišao je na časopis koji mu je otvorio oči za mogućnost da „muškarci mogu voleti muškarce“.
Od tog trenutka nadalje, njegov svet se promenio.
Čovek koji se nekada mučio kroz život više nije bio nesrećan.
On kaže da je kojim slučajem ranije postao svestan svog seksualnog identiteta, mogao je da živi zadovoljnije sa porodicom u Severnoj Koreji.
Džang je bio primoran da uđe u brak u Severnoj Koreji i osećao se sputano, preopterećeno i nesrećno, ali nije shvatao zbog čega.
Ustanovio je da se trudi da izbegava da bude kraj svoje žene.
Čak je otišao u bolnicu sa tastom da vidi da li može da dobije lečenje, ali su mu rekli da ne mogu da nađu uzrok ili razlog njegove nelagode.
„Jednog dana, moja žena je počela da plače i rekla mi: ‘Bila sam dobra studentkinja i radila sam vrlo vredno, ali ne razumem kako sam mogla da završim pateći se ovoliko nakon što sam srela muža kao što si ti.’ U tom trenutku, doneo sam odluku. Shvatio sam da moram da pustim tu ženu da ide. Otišao sam na Narodni sud da dobijem razvod, ali su me tamo samo prekorili. Rekli su mi da je razvod apsolutno nemoguć.“
Kao dete, Džang je tajno gajio osećanja prema prijatelju iz detinjstva Seonu Čulu, koji je bio dovoljno visok i zgodan da ga prime na Fakultet dramskih i filmskih umetnosti u Pjongjangu.
Sećanje na venčanje Seona Čula posebno mu je bolno.
Prisetio se kako je stajao ispred novog doma Seona Čula na dan njegovog venčanja i nekontrolisano ridao dok je padao sneg, ne znajući zbog čega je toliko besan i uznemiren.
Kasnije, nakon što su se obojica oženila, Seon Čul je posetio Džangov dom i ostao da prespava kod njega.
Džang je ostao budan celu noć dok mu je srce divljački tuklo, ne mogavši da zaspi zato što je želeo da bude u istoj sobi sa Seon Čulom.
Tokom služenja vojske, Džangov nežan izgled ga je učinio omiljenim među starešinama.
Tokom hladnih zima, oni bi se nadmetali ko će se grliti sa njim, ponekad ga ljubeći ili trljajući lice uz njegovo.
Ponekad bi ruke zavlačili u njegove pantalone.
Džang bi često trčao do komandira voda, koji je bio nežan i harizmatičan, da bi dobio zagrljaj od njega.
On objašnjava da se takve stvari smatraju savršeno normalnim u severnokorejskoj vojsci, istakavši da je „revolucionarno drugarstvo“ ono što je omogućilo mladim vojnicima da izdrže surove uslove života u vojsci na po 10 godina.
Prema Liju Seongu Hjuku, koji je služio vojsku u Pjongjangu 2010-tih i kasnije prebegao, odrasli muškarci u Severnoj Koreji često se drže za ruke i šetaju zajedno.
Budući da država ne priznaje homoseksualnost, takvi izlivi nežnosti se prihvataju među muškarcima kao „revolucionarno drugarstvo“, objašnjava on.
„U našoj jedinici, na primer, zajedno je živelo 120 ljudi, i svi bismo spavali jedni uz druge, potpuno nagi, mazeći se i trljajući se jedni uz druge.
„Kad bi nam se mlađi, slatki regruti pridruživali, mi bismo ih grlili, stavljali im ruke oko ramena, i trljali se o njih.
„Budući da nema žena, kad bi došao relativno zgodan mladić, mi bismo se prema njemu ponašali kao da je žena da bismo olakšali naše nagone.
„Ali suština nije u tome da ta osoba ima ‘neobičan’ seksualni identitet; to je samo rezultat trpljenja 10 godina na mestu na kom nema žena. To ne znači da ta osoba voli drugi muškarce. I zato to za mene uopšte nije neobično.
„U vojsci vi neizbežno delite telo sa svima drugima. U situaciji ste u kojoj dajete vlastito telo i krv jedni za druge – tako da ako ste bliski, ne postoji averzija prema tome.“
„Pokušati shvatiti Severnu Koreju sa mentalnim sklopom Južne Koreje je nemoguće. Morate da posmatrate Severnu Koreju kroz njenu vlastitu prizmu da biste je do kraja shvatili.
„Ne postoji koncept homoseksualnosti u Severnoj Koreji – to nije deo opšteg znanja. Severnokorejci prosto misle da je neko ’bolestan’ ili ’impotentan’. Takvi ljudi možda postoje, ali mislim da veoma malo Severnokorejaca doživljava sebe tako.
„Postoje psihijatrijske bolnice, ali psihijatri potpuno odbacuju takve stvari. To je nešto što apsolutno ne sme da postoji, a ako se otkrije, seksualne manjine momentalno završavaju u zatvoru zbog ’drugih’ optužbi jer same severnokorejske vlasti to smatraju nezamislivim.“
Park Sun Dža, prebeg u pedesetim, priseća se kako je imala blisku prijateljicu u detinjstvu po imenu Kim, koja je imala problema da se povinuje opšteprihvaćenim konvencijama seoskog života na severnokorejsko-kineskoj granici osamdesetih.
Sa 24 godine, Kim je upoznala korejsko-japansku ženu, koja je bila osam godina starija i razvedena.
Komšinica je videla kako su se valjale nage po sobi zajedno.
Šokirana, otrčala je da to prijavi šefici Narodnog odbora.
„Kad je čula priču, šefica Narodnog odbora nije mogla da veruje i rekla joj je da ne izmišlja takve laži. Ali ova žena ju je odvela do kuće. Kad je videla dve žene zajedno, šefica je bila užasnuta i prijavila ih je tako da je obe odvela Služba za državnu bezbednost i kasnije ih pustila.
„Kad je Kim imala 25 godina, posetila je naš dom i rekla da je operisala grudi. Kad sam je pitala zašto, tvrdila je da je to zbog tumora. Moja sestra je podigla njenu majicu da bi proverila i pitala je: ‘Zašto se pretvaraš da si muškarac?’ U ono vreme smo se svi tome samo slatko nasmejali.
„Kad sam je ponovo srela, sa 45 godina, glas joj je postao toliko dubok da sam se našalila: ‘Glas ti je neobično dubok; je li ti to od pušenja?’ Odgovorila je besmislenim tvrdnjama, insistirajući da je definitivno rođena kao muškarac, ali da njena majka nije uspela da prepozna njen pravi identitet.
„Rekla je da kad je bila rođena, trebalo je da njeni roditelji hirurški odstrane njene genitalije, ali pošto nisu, završila je ovako. Bilo je to jako bizarno.“
U Severnoj Koreji, razmere prihvatanja različitosti deluju izuzetno ograničeno, a želja za ispoljavanjem individualnih nagona se sistematski guši.
Profesor Džeon Džu Ram, psiholog sa Univerziteta u Seulu specijalizovan za savetovanje severnokorejskih prebega, rekao je za BBC: „U Severnoj Koreji se homoseksualnost doživljava kao antisocijalna. Na nju se gleda kao na čin pojedinaca zadojenih kapitalizmom – ilegalan i etički pogrešan, zbog čega je prirodno da se on krije.
„Iako homoseksualno ponašanje očigledno postoji, rasprave o tim stvarima kao o pitanjima identiteta ili kako mi treba da ih razumemo se ne dešavaju uopšte.
„Kad sam ispitivao prebege, neki su odgovarali da bi bili ‘kamenovani na smrt’; mnogim studentima bi bilo neprijatno ili bi izravno odbacivali temu“, kaže profesor.
Ali doktor Šin Hi-Seok, pravni analitičar iz Tranzicione radne grupe za pravdu, grupe za zaštitu ljudskih prava iz Seula – kaže: „Diskriminacija ili ugnjetavanje zasnovani na homoseksualnosti nesumnjivo su kršenje ljudskih prava koje međunarodno humanitarno pravo zabranjuje.
Doktor Šin kaže da Severna Koreja ima obavezu da se pridržava međunarodnih ljudskih prava i kaže da takva diskriminacija krši međunarodno pravo.
Severna Koreja je potpisnica Međunarodne konvencije o građanskim i političkim pravima, u koje spadaju odredbe protiv diskriminacije bez opravdanog razloga.
Uz to, pridruživši se Ujedinjenim nacijama 1991. godine, Severna Koreja je implicitno pristala da poštuje Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima.
Doktor Šin naglašava da Izveštaj o ljudskim pravima u Severnoj Koreji, koji je objavilo južnokorejsko Ministarstvo za ujedinjenje 2023. godine, sadrži samo jednu rečenicu o tajnim pogubljenjima, ističući izvešajte koji su se prethodno pojavili o korejsko-japanskom lezbejskom paru koji je bio javno pogubljen u Čongđinu, na severu zemlje.
U dodatku, on napominje: „U slučajevima ugnjetavanja seksualnih manjina u okviru Severne Koreje, mnoga kršenja ljudskih prava čine ne samo lokalne vlasti, već i obični građani. Kao posledica toga, mnogi prebezi koji stignu u Južnu Koreju možda nisu svesni tih problema ili nerado o njima govore.
„Menjanje percepcije zahteva mnogo vremena, ali mora da postoji proaktivniji diskurs koji neprestano naglašava zašto je ovo problem u pogledu ljudskih prava i zašto takvo ugnjetavanje ne sme da se dešava.“
Dodaje: „Imajući u vidu ogromno ograničenje protoka informacija u Severnoj Koreji, postoji potreba za boljim pristupom informacijama, njihovim sakupljanjem i organizacijom.“
„Međunarodna zajednica mora da iznese ove probleme pred severnokorejske vlasti i zahteva od njih odgovore.“
Ilustracija: Kim Hjedžin
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg)
Komentari 1
Aleksandar
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar