Zajedno sa šestotinak drugih ljudi, Ndumiso živi i radi u malom „gradu“ pod kontrolom bandi – sa sve pijacama i ulicom crvenih fenjera – koji je nikao u dubokom podzemlju rashodovanog rudniku zlata u Južnoafričkoj Republici.
Ndumiso je za BBC rekao da je nakon što je dobio otkaz u velikoj rudarskoj firmi, odlučio da se pridruži bandi u njenom podzemnom svetu kako bi postao ono što je poznato kao „zama zama“, iliti ilegalni rudar.
On kopa drage metale i izlazi na površinu svaka tri meseca da bi ih prodavao na crnom tržištu za ogromnu dobit, zaradivši više nego ikad pre – mada su rizici sada mnogo viši.
„Podzemni život je nemilosrdan. Mnogi ne izađu živi“, kaže ovaj 52-godišnjak, koji je govorio za BBC pod uslovom da se ne koristi njegovo pravo ime jer se plaši odmazde.
„Na jednom nivou okna su tela i kosturi. Njega nazivamo groblje zama-zama“, kaže on.
Ali za one koji prežive, kao Ndumiso, ovaj posao ume da bude unosan.
Dok spava na džakovima sa peskom nakon mukotrpnih dana provedenih u radu pod zemljom, njegova porodica živi u kući koju je kupio u opštini glavnog grada Johanesburga.
On je u gotovini platio 130.000 randa (oko 7.000 dolara) za dvosobnu kuću, koju je sada proširio za još tri sobe, ispričao je.
Ilegalni rudar već osam godina, Ndumiso je uspeo da pošalje troje dece u plaćene škole – od kojih je jedno dete sada na univerzitetu.
„Moram da izdržavam ženu i decu, i ovo je jedini način kako znam“, rekao je on, dodavši da će radije raditi mukotrpno pod zemljom nego povećavati stopu kriminala postavši kradljivac automobila ili pljačkaš, nakon mnogo godina bezuspešnih pokušaja da nađe legalni posao.
Njegov trenutni posao je u rudniku u malom gradu Stilfontejnu, oko 145 kilometara jugozapadno od Johanesburga, koji je dospeo u središte svetske pažnje nakon što je ministar u vladi Kumbudzo Ntšavheni obećao da će „isterati“ stotine rudara koji su tamo pod zemljom, sa snagama bezbednosti koje ne daju da se dole šalje hrana i voda.
„Kriminalcima ne sme da se pomaže“, rekao je Ntšavheni.
Grupa aktivista Društvo za zaštitu našeg ustava podnela je tužbu sudu zahtevajući pristup rudarskom oknu, za koji policija kaže da je oko 2 kilometra dubok.
Sud je doneo privremeno rešenje, navevši da hrana i druge osnovne potrepštine smeju da se dostave rudarima.
Ndumiso radi u drugom oknu rudnika i izašao je na površinu prošlog meseca, pre ovog aktuelnog obračuna između ilegalnih rudara i vlasti koji je doveo do jedinstvene pat-pozicije.
On sada čeka da vidi kako će se situacija razvijati, pre nego što odluči da li će se vratiti.
Pat-pozicija je usledila nakon vladine odluke da zauzda industriju koja se otela kontroli, sa bandama nalik mafiji koje ga vode.
„Zemlja se već mnogo godina bori protiv najezde ilegalnog rudarenja i rudarske zajednice nose najveći teret perifernih kriminalnih aktivnosti kao što su silovanje, pljačke i uništavanje javne infrastrukture, između ostalog“, rekao je Mikateko Mahlaule, predsednik skupštinskog odbora za mineralne resurse.
Predsednik Južnoafričke Republike Siril Ramafosa je rekao da je rudnik bio „mesto zločina“, ali policija je pregovarala sa rudarima da okončaju otpor, umesto da mora da silazi da ih hapsi.
„Službe sa sprovođenje reda i zakona imaju informacije da su neki rudari možda teško naoružani. Zna se da ilegalne rudare regrutuju kriminalne bande i čine deo širih organizovanih kriminalnih sindikata“, dodao je on.
Ndumiso je bio među stotinama hiljada radnika – i meštana i državljana susednih država kao što je Lesoto – koji su otpuštani kad je južnoafrička rudarska industrija počela da slabi u poslednje tri decenije.
Mnogi od njih su postali „zama zame“ u napuštenim rudnicima.
Istraživač južnoafričke Fondacije Benčmark David van Vik, koji je proučavao ovu industriju, kaže da je u zemlji bilo 6.000 napuštenih rudnika.
„I dok oni nisu profitabilni za industrijsko rudarstvo na masovnom nivou, jesu za rudarstvo manjih razmera“, rekao je on za podkast BBC Fokus na Africi.
Ndumiso kaže da je nekada radio na bušilici, zarađujući manje od 220 dolara mesečno, za kompaniju za rudarenje zlata sve dok nije dobio otkaz 1996. godine.
Nakon što se mučio narednih 20 godina da pronađe stalan posao zbog katastrofalno visoke stope nezaposlenosti u Južnoafričkoj Republici, on kaže da je odlučio da postane ilegalni rudar.
U Južnoafričkoj Republici postoje desetine hiljada ilegalnih rudara, a Van Vik kaže da ih ima oko 36.000 samo u pokrajini Gauteng – ekonomskom srcu zemlje, gde je zlato prvi put otkriveno u 19. veku.
„Zama zame često provode čitave mesece pod zemljom bez izlaženja na površinu i zavise umnogome od spoljne podrške za hranu i druge potrepštine. To je mukotrpan i opasan posao“, kaže se u izveštaju grupe aktivista Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.
„Neki imaju pištolje, sačmarice ili poluautomatsko oružje da bi se zaštitili od članova rivalskih bandi“, dodaje se u izveštaju.
Ndumiso je za BBC rekao da je imao pištolj, ali i da plaća bandi mesečnu „naknadu za zaštitu“ od oko 8 dolara.
Njeni teško naoružani čuvari odbijaju sve pretnje, naročito od bandi iz Lesota za koje se priča da su bolje naoružane, kaže on.
Pod 24-časovnom zaštitom bande, Ndumiso je rekao da koristi dinamit za razbijanje stena i rudimentarne alatke kao što su pijuk, ašov i dleto za pronalaženje zlata.
Većinu onoga što pronađe on predaje šefu bande, koji mu plaća minimum 1.100 dolara svake dve nedelje.
On kaže da je uspeo da zadrži malo zlata, koje potom prodaje na crnom tržištu da bi dopunio prihode.
On je bio među srećnim rudarima koji su sklopili takvu pogodbu, kaže on – objasnivši da su drugi bili oteti i odvedeni u okno da rade kao robovska radna snaga, ne dobijajući isplatu ili zlato.
Ndumiso kaže da bi obično ostajao pod zemljom oko tri meseca u cugu, a potom bi se peo na površinu na dve do četiri nedelje da bi proveo vreme sa porodicom i prodao svoje zlato, pre nego što bi se vratio u duboke jame.
„Radujem se spavanju na rođenom krevetu i jedenju kuvane hrane. Udisanje svežeg vazduha je neverovatno moćno osećanje.“
Ndumiso ne izlazi češće da ne bi izgubio svoje mesto za kopanje, ali posle tri meseca postaje suviše teško ostati pod zemljom.
On se priseća šta se desilo jednom kad je izašao na površinu: „Toliko me je zaslepila sunčeva svetlost da sam mislio da sam oslepeo.“
Koža mu je takođe postala toliko bleda da ga je žena odvela na medicinski pregled: „Iskreno sam rekao doktoru gde živim. On mi ništa nije rekao, samo je krenuo da me leči. Dao mi je vitamine.“
Kad izađe na površinu, Ndumiso vreme ne provodi samo u opuštanju.
On takođe radi sa drugim ilegalnim rudarima budući da se kamenje sa rudom koje se izvlači na površinu razbija i melje u fini prah.
To potom „pere“ njegova grupa u priručnom pogonu da bi razdvojili zlato uz pomoć opasnih hemikalija kao što su živa i natrijum cijanid.
Ndumiso je rekao da potom prodaje svoj deo zlata – jedan gram za 55 dolara, što je manje od zvanične cene od oko 77 dolara.
On kaže da ima unapred spremnog kupca, kog kontaktira preko Vocapa.
„Prvi put kad sam ga sreo, nisam mu verovao tako da sam mu rekao da se sretnemo na parkingu policijske stanice. Znao sam da ću tamo biti bezbedan.“
„Sada se nalazimo na bilo kom parkingu. Imamo vagu. Izmerimo zlato na licu mesta. Potom mu ga dam, a on me isplati u gotovini“, kaže on, ističući da obično ode sa sastanka sa između 3.800 i 5.500 dolara.
On ovu sumu dobija svaka tri meseca, što znači da su njegova prosečna godišnja primanja između 15.500 i 22.000 dolara – mnogo više od 2.700 dolara koliko je zarađivao kao legalno zaposleni rudar.
Ndumiso kaže da lideri bandi zarađuju mnogo više, ali da ne zna tačno koliko.
A što se tiče kupca zlata, Ndumiso kaže da ne zna ništa o njemu, sem da je belac u ilegalnoj industriji koja obuhvata ljude različitih rasa i klasa.
To otežava gušenje kriminalnih mreža, a Van Vik kaže da vlada na zub uzima rudare – ali ne „gazde koji žive u zelenim predgrađima Johanesburga i Kejptauna“.
Ramafosa kaže da ilegalno rudarenje košta „našu privredu milijarde randa u izgubljenim uvoznim prihodima, tantijemima i taksama“, a vlada nastavlja da sarađuje sa rudarskim firmama „kako bi osigurala da će one preuzeti odgovornost za rehabilitaciju ili zatvaranje rudnika koji više nisu operativni“.
Van Vik je za podkast BBC Fokus na Africi rekao da bi vlada pogoršala ekonomsku krizu Južnoafričke Republike kad bi se ostrvila na „zama zame“.
„Trebalo bi da postoji politika dekriminalizacije njihovih operacija, da bi ih bolje organizovali i regulisali“, dodao je on.
Kad se Ndumiso vrati pod zemlju da radi, on sa sobom ponese kartone konzervirane hrane da bi izbegao plaćanje preteranih cena na „pijacama“ koje tamo postoje.
Pored hrane, dole se prodaju i osnovne namirnice – kao što su cigarete, lampe i baterije – i rudarski alati, kaže on.
To sugeriše da se tokom godina ispod zemlje izgradila zajednica – ili gradić – a Ndumiso kaže da čak postoji i ulica crvenih fenjera, sa seksualnim radnicama koje bande dovode ispod zemlje.
Ndumiso je rekao da su rudnici u kojima je on radio bili sastavljeni od nekoliko nivoa i lavirinta tunela koji su povezivali jedni druge.
„Oni su kao auto-putevi, sa iscrtanim znakovima kao putokazima do različitih mesta i nivoa – kao što je nivo koji koristimo kao toalet ili nivo koji zovemo groblje zama-zama“, kaže on.
„Neke rudare ubiju članovi rivalskih bandi; drugi poginu tokom odrona i na njih se sruče ogromne stene. Izgubio sam prijatelja nakon što su mu opljačkali zlato i pucali u glavu.“
Iako je život pod zemljom opasan, to je rizik koji su hiljade njih poput Ndumisa spremni da prihvate, jer kažu da je alternativa živeti i umreti siromašan u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti veća od 30 odsto.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar