Tri šaltera, 18 perona i isto toliko zelenih kanti za smeće.
Sredovečni čovek daje znak da se podigne rampa, jer crveni autobus pristiže na glavnu stanicu u Nišu.
I tako je otkad pamtim ovo mesto, a redovno ga posećujem duže od decenije.
Neki detalji sa slike su se, doduše, menjali, ali ram je isti.
Na mestu gde niste mogli da prođete od uličnih prodavaca, ostale su skromne radnje, po koja pekara i trotoar koji se vazda sređuje.
Nekoliko metara dalje već se uzdižu zidine niške tvrđave, ponosa grada na jugu Srbije.
Gradski zvaničnici kažu da je ovom saobraćajnom čvorištu socijalističke arhitekture posle pola veka vreme za selidbu.
U septembru 2024. objavljeno je da će se niška autobuska i železnička stanica preseliti nekoliko kilometara dalje, nadomak aerodroma „Konstantin Veliki”, nedaleko od ulaza u grad.
Time bi, kako je obrazloženo, „sve tri vrste saobraćaja bile na jednom mestu”.
Stanična zgrada, sa kružnim krovom, sagrađena je 1977. godine, kada je Niš eskpres, lokalno, tada državno preduzeće, kao mnoga u socijalističkoj Jugoslaviji, granalo posao, uvodeći međugradske i međunarodne linije.
Od 1960-ih godina, Niš postaje i univerzitetski centar, a dobro organizovan prevoz bio je potreba sve većeg broja studenata iz okolnih mesta.
Crveni autobusi već su tada bili sinonim za svakodnevno funkcionisanje Niša, kao i danas.
Za jednim od šalterskih pultova na stanici godinama je radila Marija.
Crvena boja i gužve, posebno tokom praznika, prva su joj asocijacija na nekadašnje radno mesto.
„Bilo je dana kada međusobno nismo mogli da se čujemo u šalterskoj sali.
„Nije se znalo ko sa kim govori, šta pričamo putnicima, telefoni su samo zvonili”, priseća se ova 65-godišnjakinja za BBC na srpskom.
„S godinama kolektiv se smanjio, karte sada rezerviše isti radnik koji ih prodaje, dok su ta odeljenja nekada bila razdvojena”, dodaje.
Marija je belu uniformu prvi put obukla u avgustu 2006. godine.
Prvi radni dan završila je u suzama, na staničnoj klupi.
Sve joj bilo haotično i mislila je da neće umeti dobro da radi posao.
Bila je letnja sezona i velika pomama za polascima do crnogorskog primorja.
Tražila se karta više, priseća se.
Pamti i noćne smene, kada bi na stanici na nekoliko sati zavladala tišina.
Moje druženje sa autobuskom stanicom počelo je nekoliko godina kasnije, baš u neko gluvo doba septembarske noći.
Sećam se da sam na drvenoj klupi te 2011. sedela u pola 4 ujutru i čekala da crveni autobus pođe sa perona devet ka Beogradu, kad sam kretala na studije.
Kasnije smo se viđale i po kiši, snegu, ali i sparini.
Mesto kojem sam sa radovala, jer je simbolizovalo osećaj doma, pošto sam u Nišu provela tinejdžerske dane, pre nego što sam se preselila u Beograd.
Poslednjih godina često je bila i moja tranzitna zona do mnogih terena na jugu Srbije do kojih nema direktne linije iz glavnog grada.
Pijačne tezge, koje su ispunjavale ulicu do stanice, zaklanjajući izloge starih dućana, sada se mogu nabrojati na prste jedne ruke.
Miris pljeskavice nekada se mešao sa aromom svežeg voća i povrća.
Iz limenog čunka male ćevabdžinice i dalje se širi sivi dim tek spremljenog mesa, ali se opojni miris domaćeg paradajza i zelene salate izgubio.
Crvena telefonska govornica na bočnom zidu nadomak šaltera odavno ne postoji.
Nema ni skromno opremljenog kioska i izbledelog pakovanja smokija na njegovoj polici.
Stari i prašnjavi automat za kafu, zamenjen je novim, sa većim izborom napitaka.
Iščezao je i frižider za sladoled, oko kojeg su se najviše tiskala deca.
„Nema više ni prostorija turističke agencije”, kaže mi setno Marija.
Peronske žetone zamenio je bar kod na dugačkoj karti, ali u čuvarskoj kućici i dalje sedi radnica u crvenom prsluku, spremna da pomogne nesnađenim putnicima.
Karte od nedavno mogu da se kupe i na kartomatima, postavljenim na samom staničnom ulazu.
Čekaonica, nekada hladna, sada je topla, okrečena i proširena.
Stanična prodavnica je u prostoriji pored, a iz toaleta više ne dopire dobro poznati vonj.
Na svakom koraku reklamiraju se nove destinacije niškog prevoznika, a primećujem i da se red vožnje proširio.
Tu je i šalter za informacije, gde večito neko nešto pita, a telefon ne prestaje da zvoni.
Iz tih prostorija se 1980-ih godina uključivao u jutarnji program Radio Niša Petar Stanković, tadašnji šef stanice, kojeg Ozren Rašić, dugogodišnji novinar opisuje kao legendu.
„On je sam kupio kasetofon i mobilni telefon, kada ih je bilo jako malo, da bi bio moj reporter sa perona. Svako jutro u pet ujutru, već u prvim vestima, imali smo informacije o saobraćaju.
„To je posebno značilo u zimskim mesecima, kada su zavejani putevi - on bi javljao koji autobus ide, gde je šta zavejano i sve je radilo kao švajcarski sat”, priseća se Rašić za BBC na srpskom.
Kada su mobilni telefoni postali dostupniji, javljali su mu se i iz autobusa.
„Putovalo se dosta do Ljubljane tada, pa su slušaoci mogli da saznaju ima li nekih zastoja na putu kroz Srbiju ili bilo kakvih problema”, dodaje Rašić.
Crveni autobusi i dalje idu do glavnog grada Slovenije, a i radio nije prestao da se sluša, štaviše, kad god da putujete sa starog zvučnika nešto odzvanja.
Pločnikom, sada čistim, i dalje odzvanjaju koraci i škripa točkova, a sa zvučnika dopire dobro poznati smireni ženski glas.
„Autobus za Beograd pristigao je na peron devet“, javlja dispečerka.
Možda se ništa nije ni promenilo, pomišljam.
Časovnik pokazuje da je 16.45.
Miris benzina ispunjava već zagađeni vazduh.
Sredovečna žena nestrpljivo hoda gore-dole, devojka u kaputu ne ispušta telefon, grupa srednjoškolaca ne prestaje da se kikoće, a mladić u uglu pomno prati slučajne saputnike i gasi cigaretu za cigaretom.
Iza šalterskog okna je radnica, plave, kratke kose, u beloj uniformi.
„Jednu peronsku, šaljem sinu hranu“, izgovara otac zabrinutog lica.
Koliko puta sam samo čula ovu rečenicu.
„Piši nam“, „Javi se kad stigneš“, „Pazi na novčanik“ - govore uglas zabrinuti roditelji, tetke, sestre, momci i devojke.
Ozren Rašić je jednom sasvim slučajno prisustvovao nečijem ispraćaju u vojsku.
„Sve je nekako bilo primereno. Čuješ harmoniku, vidiš roditelji tužni jer im sin odlazi.
„Neki su zadovoljni jer se dobro popilo, ali je sve lepo zvučalo”, scena je koju pamti.
Na peronima i danas promiču karirane torbe, paketi toliko puta obavijeni celofanom ili novinama, kese sa imenom, prezimenom i brojem telefona primaoca, koje roditelji stidljivo predaju vozačima.
Njihove uniforme su iste - plave sa crvenim inicijalima na levom džepu jakne.
Tu je i radnica koja kontroliše broj putnika, uvek sa crvenom maramom oko vrata.
Pojavi se minut, dva pre nego što će autobus zatvoriti prtljažni deo, dovoljno da se uzme još jedan dim cigarete.
Ponovo bacam pogled na sat - 16.58.
„Tamo su uvek bili red i disciplina, a stanica je od početka bila biser grada”, Rašićev je utisak.
I raspored je davno ustaljen.
Prvi peroni rezervisani su za polaske crvenih Niš ekspres autobusa do obližnjih mesta i gradova.
Šestica, devetka i desetka su po nekom nepisanom pravilu namenjene za Beograd, Zagreb i Skoplje, a na poslednjim peronima u nizu pristižu autobusi drugih prevoznika.
„Tako je bilo i dok sam ja radila, da bi se putnici lakše snalazili”, dodaje Marija.
Peronski deo prekriven je metalnim nadstrešnicama, te nikada ne kisnete, ali vas od vetra ne mogu sačuvati.
Ni zaklanjanje za betonske stubove ne pomaže.
Nekoliko žardinjera sa skoro uvelim biljkama i braon klupe i dalje su tu.
Opstaju i pravougaoni stanični satovi, u minut tačni.
Polukružni krov ima iste ukrase - tri latinična slova: NIŠ.
Od kada se penzionisala, Marija je nekoliko puta posetila bivše radno mesto.
„Mnogo toga smo prošle zajedno i vremenom sam se baš vezala”, kaže mi.
Ni moji susreti sa stanicom ne prestaju - bar jednom mesečno prošpartam njenim sivim asfaltom.
Streha je nepromenjena, na okolnim banderama naziru se ostaci političkih plakata i najave koncerata.
Nekoliko taksista lukavo vreba mušterije.
Kiosk sa brzom hranom, odakle se i dalje širi miris sveže pljeskavice i okupira nozdrve odoleva vremenu.
Rampa je podignuta - novi autobus pristiže na peron, a ja ponovo odlazim za Beograd sa devetke.
Tačno je 17 časova.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar