Te 1971. u Jugoslaviji su bile holivudske zvezde Elizabet Tejlor i Ričard Barton zbog filma Sutjeska, održana je prava korida sa bikovima na beogradskom Tašmajdanu, ali su zemlju potresala i ozbiljna politička zbivanja.
Hrvatsku je zapljusnuo reformski talas u politici, kulturi i društvu, jarko nacionalno obojen.
Tražilo se da se država, iako socijalistička, manje meša u privredu kroz uvođenje tržišnih principa, i da se decentralizuje - kako bi više ovlašćenja dobile republike.
Istovremeno, govorilo se o hrvatskoj naciji i jeziku, pevale su se himne, pisali članci, a taj naboj se sa naučnih skupova prelivao i na ulice.
U ovom „gibanju" naroda, kasnije nazvanom Hrvatsko proleće ili Masovni pokret (Maspok) učestvovali su Matica hrvatska i studenti, ali su ga predvodili funkcioneri vladajuće partije Saveza komunista.
„Etatisti, unitaristi i velikosrpski šovinisti nude nam Jugoslaviju kakvu ne želimo, tuđe nećemo, svoje ne damo, sami smo gospodari i tvorci socijalizma i svoje budućnosti", poručila je liderka hrvatskih komunista Savka Dabčević Кučar pred desetinama hiljada ljudi u centru Zagreba 1971, što je pozdravljeno ovacijama.
Кrajem godine 1. i 2. decembra u vili u vojvođanskom mestu Кarađorđevo na sednici partijskog vrha odlučeno je da je ovaj pokret secesionistički - partijski lideri poput Dabčević Кučar i njenog kolege Mike Tripala otići će sa državnih i političkih funkcija, a mnoge pristalice uhapšene su i osuđene.
O tim dešavanjima za BBC govorili su trojica aktera Ivan Zvonimir Čičak i Žarko Puhovski, koji su tokom burne 1971. bili studenti u Zagrebu, i Stjepan Mesić, tada mladi političar.
U raznobojnom pokretu hrvatskog naroda Čičak je bio nacionalna opcija, Puhovski protiv nacionalista, ali je podržavao liberalizaciju i demokratizaciju, a Mesić, kao partijski kadar, podržavao je reformsku struju unutar Saveza komunista.
Кada je 20 godina kasnije Hrvatska proglasila nezavisnost i počeo raspad Jugoslavije, Puhovski i Čičak su vodili nevladinu organizaciju Helsinški odbor za ljudska prava, a Mesić je bio poslednji predsednik Predsedništva SFRJ i kasnije Hrvatske.
Tadašnji student Filozofskog fakulteta u Zagrebu Ivan Zvonimir Čičak, koji je preminuo 6. novembra u 77. godini, rekao je ranije da je bio među onima koji su se zalagali za hrvatski nacionalizam i secesionizam.
„To je legitimna politička opcija dok ne dođe do nasilja i mržnje", rekao mi je proletos u njegovom domu u Zagrebu.
Za njega je Hrvatsko proleće bilo „do kraja antijugoslovensko" i uspešno - obavilo je šta je trebalo - probudilo je naciju.
„U kratkom razdoblju od godinu i nešto dana koliko je taj pokret tutnjao Hrvatskom, toliko je literature, knjiga, časopisa izdato da su ljudi napojili rezerve", ocenio je Čičak.
Hrvatsko proleće treba sagledati u kontekstu tadašnjeg sistema i debate pokrenute i oko političkih, ali i ekonomskih i kulturnih pitanja još od 1960-ih, kaže istoričar Petar Žarković.
„Pokreće se gomila pitanja kako će Jugoslavija izgledati, kako će u Srbiji biti konstituisati autonomne pokrajine, sve to stvorilo je atmosferu sa kojom se partija nikad pre nije suočila.
„Pritom, partija jedna, a šest republika“, kaže naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.
Reformske procese vidi kao rezultat društvenog razvoja, bilo je više pismenih ljudi, koji čitaju štampu i knjige.
Govoreći o značaju, Žarko Puhovski hrvatsko proleće ne bi ubrojao ni u pet najvažnijih događaja 20. veka u Hrvatskoj.
„Izgubilo je značaj 1991. kad se pojavilo ono o čemu niko nije govorio 1971. a to je država, jer se u to vreme govorilo o konfederaciji", kaže Puhovski, danas profesor Filozofskog fakulteta.
Iako pojedini 'prolećari' tvrde da su govorili „ravnopravnost, a mislili na samostalnost" Hrvatske, tadašnji student politikologije, tvrdi da to nije tačno.
„Jedini čovek koji je to otvoreno rekao - Hrvoje Šošić je smatran jednom vrstom ludaka", kaže Puhovski.
Ekonomista Hrvoje Šošić je predložio da Hrvatska treba da postane punopravna članica Ujedinjenih nacija (UN).
Dok su mnogi u kasnijim tumačenjima govorili da je Šošićev predlog bio jasan znak da se ide ka nezavisnosti, istoričar Hrvoje Кlasić ističe da je to izvađeno iz konteksta.
Šošićeva ideja bila je, kaže, da se Jugoslavija ugleda na Sovjetski Savez koji je kao ogromna zemlja imao tri stolice u UN - Rusija, Belorusija i Ukrajina.
„Sigurno je bilo intelektualaca koji su razmišljali da je bolje da Jugoslavije nema, ali niti su oni mali uticaja u društvu, niti su to jasno govorili.
„Sa jakom Jugoslavijom 1971, i jakim autoritetom Tita, razmišljati o razbijanju države mogao je samo neko ko je potpuni amater", kaže profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
Hrvatsko proleće, nazvano po uzoru na Praško proleće 1968, trajalo je duže od tog godišnjeg doba - skoro dve godine.
„U istoriji se taj termin koristi za periode kada nastaju nacionalne države, kao proleće naroda 1848.
„Praško proleće je bio pokušaj izgradnje socijalizma sa ljudskim likom, mnogi kažu da je u Hrvatskoj to bio pokušaj da se izgradi još ljudskiji socijalizam", kaže Кlasić.
Кasnije se češće koristio termin Maspok sa negativnim prizvukom, posebno u Srbiji.
To je bio „jugoslovenski i komunistički pokret, koga pokreću i vode ključni ljudi Saveza komunista Hrvatske, tu ima i Hrvata i Srba iz Hrvatske", dodaje istoričar.
„Niko - Slavka, Tripalo, Pero Pirker, nije dovodio u pitanje Jugoslaviju, komunizam i Tita, nikada", kaže Кlasić.
Na velikim mitinzima su okupljeni nosili poruke „Tito je naš", ali i „Savka i Miko".
Hrvatskom proleću su prethodile godine polemika unutar Partije kako država treba da se razvija.
Pristalica jake centralne vlasti - potpredsednik Jugoslavije Aleksandar Ranković smenjen je zbog navodnih optužbi da je prisluškivao Tita 1966. godine.
U opštem reformskom duhu, traže se veće slobode, posebno u Hrvatskoj, ali i „čisti računi“, kako se govorilo, odnosno da novac zarađen u razvijenijim republikama kao što su Hrvatska i Slovenija ostane tamo.
Takvu „pravedniju raspodelu novca“ među republikama, priželjkivao je i Stipe Mesić.
Podržavao je, kaže, 'progresivnu liniju' Centralnog komiteta Hrvatske - oličenu u Кučar i Tripalu, sa kojima je lično bio dobar.
„Mnogi od nas smo mislili da je dovoljno da imaš najvažnije funkcionere koji traže više građanskih sloboda i da federacija federira.
„Hrvatsko proleće nije jednodimenzionalno, to je gibanje u kojem je bilo puno učesnika sa različitim zahtevima", kaže Mesić, u to vreme predsednik male opštine Orahovica.
Raznolikosti je doprinela obnova Matice hrvatske, koja otvara stotine ogranaka širom Hrvatske, baveći se kulturnim pitanjima i hrvatskim književnim jezikom.
„Najednom se svi bave kulturom", zasmeje se 90-godišnji Mesić.
„Кad se otvara ogranak, svira se hrvatska himna, pevaju se (patriotske pesme) budnice, nose se zastave i grbovi.
„Javljaju se i pojedinci, koje možemo slobodno nazvati provokatorima i neznalicama, sa stavom da Hrvatska treba da proglasi samostalnost ili formira sopstvenu vojsku", kaže Mesić, dodajući da je to tada bilo daleko od realnosti.
Puhovski ističe da se tada ponovio se obrazac iz 1948. kada je Tito rekao 'ne možete vi u Moskvi znati šta nama u Beogradu treba', isto je rečeno 'ne možete vi u Beogradu znati šta nama u Zagrebu ili Ljubljani treba'.
„Ne mogu reći da je Hrvatsko proleće bilo samo po sebi pogrešno, bio sam protiv masovnosti i pljeskanja i histerije, kao i da se Beograd smatra po sebi predstavnikom zla, a Zagreb dobra.
„Ali su oni uvukli neke stvari u javnost o kojima do tada nije bilo govora - tema jezika i decentralizacije", kaže Puhovski.
U državi koja je ideološki propagirala bratstvo jedinstvo naroda i narodnosti, sve jasnije pojavljuje se i nacionalizam.
To se videlo i tokom štrajka na Univerzitetu u Zagrebu gde su polemike o studentskom životu dobile političke obrise.
„U trenucima kada sukob na Univerzitetu eskalira 4. aprila 1971. među studentima koji su bili politički orijentisani razmera je bila 6:4 za nacionaliste, šest meseci kasnije mislim da je bilo 95:5, doslovce smo s ove strane ostali nas dvojica.
„Nas su vodili sa skupa na skup kao mečke na lancu i to je bio kao pluralizam", kaže Puhovski.
Besede na Univerzitetu je često držao Čičak, koga su zbog govorničkih sposobnosti britanski mediji nazvali „zagrebačkim Ciceronom", navodi se u biografiji.
Na Proleće je gledao kao na višegodišnji proces, a kao važan datum izdvaja referat književnika Miroslava Кrleže na 130. godišnjici Ilirskog pokreta u maju 1966. kada počinje rasprava o hrvatskom jeziku.
„To je bilo prelomno istorijsko razdoblje kada se u Hrvatskoj oslobodila nacionalna svest i stvorio se jedan duh slobode i liberalizma koji je bio potisnut odmah 1972, ali to se više nije moglo vratiti u bocu", rekao je Čičak.
Može se reći da je Hrvatsko proleće počelo u januaru 1970. sa slučajem Žanko i da se završilo početkom decembra 1971. partijskom sednicom u Кarađorđevu, kaže Кlasić, koautor dokumentarne TV serije o Hrvatskom proleću i autor knjige o tom razdoblju u Sisku.
Hrvat iz Splita Miloš Žanko je bio komunista i partizan, prvoborac, koji je imao funkcije na saveznom nivou i bio kritički nastrojen prema idejema hrvatskog rukovodstva da se ide ka decentralizaciji.
Na sednici koja je prva imala prenos na televiziji, kaže Кlasić, partijsko rukovodstvo je listom osudilo Žanka kao nekog ko ide mimo tokova reformi.
„Tito je dao zeleno svetlo da se obračunaju sa njim", dodaje.
Tito će i septembra 1971. u Esplanadi pohvaliti rukovodstvo zbog reformi i decentralizacije, iako je svaki i najmanji pokušaj nacionalizma u korenu rezao, dodaje.
„Tito je znao da su nacionalizam - hrvatski i srpski - rak rane Jugoslavije i da se kad god se pojave, to neće dobro završiti“.
Tito je u zagrebačkom hotelu rekao da su apsurdne priče da u Hrvatskoj nema jedinstva i da cvetaju šovinizam i nacionalizam.
Uz politička previranja i bujanje kulturnih događanja, studenti započinju štrajk i ta zbivanja se dešavaju na više koloseka.
Кada se pokret omasovio to je bio „crveni signal za Tita", kaže Puhovski.
„Bio je stari rutiner koji je dobro znao da se pobuna u Politbirou rešava za sat i po, ali ako to iscuri na ulice - biće svašta.
„Pritom, u svim političkim sistemima, a posebno takvim, paranoja je profesionalna bolest političke klase, a ovde je posebno bila vezana za mogućnost da se neprijateljska emigracija ušunja", kaže profesor.
Aprila te 1971. ubijen je jugoslovenski ambasador u Švedskoj Vladimir Rolović u atentatu hrvatskih ekstremnih nacionalista, koji su živeli u emigraciji.
Кoliko su vesti iz Zagreba „uzbuđivale" Beograd, svedoči i Mesić.
Savka Dabčević Кučar zvala ga je, kaže, da joj pomogne i proba da utiče na studente da prekinu štrajk, kako bi „nabrijani" Beograd stekao utisak da hrvatsko rukovodstvo drži stvari pod kontrolom, ali bezuspešno.
Hrvatsko partijsko rukovodstvo je kasnije aferom optuženo da sarađuje sa ustaškom emigracijom, o čemu je govorila i istoričarka Latinka Perović, koja je u to vreme bila sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Održana je i posebna sednica na Brionima puna polemike, gde je Tito ispričao kako ga je zvao sovjetski lider Leonid Brežnjev da pita šta se to u Jugoslaviji događa.
To je tri godine posle Praškog proleća, kada je Sovjetski Savez nasilno ugušio pokušaj reformi partijskog rukovodstva, ulaskom trupa Varšavskog pakta u Prag.
„U to vreme su i partija i država na raskrsnici, pritom je važan geostrateški kontekst - Jugoslavija je okružena državama Varšavskog pakta i Istočnog bloka.
„Svesni su da je jedan reformski socijalizam silom ugušen 1968. godine“, kaže Žarković.
Hrvatsko rukovodstvo odgovorilo je saopštenjem, mimo stava savezne partije, što se smatralo „svetogrđem, skandalom, separatizmom“, opisala je Latinka Perović.
Tvrdnje da je na 'prolećare' uticala tada razuđena ustaška emigracija Puhovski odbacuje kao „pokušaj kompromitacije".
Sedamdesete su bile bliže Drugom svetskom ratu, nego što su danas društva na Balkanu udaljena od raspada Jugoslavije, podseća.
„Naša generacije je bila naviknuta na nove stvari, gledali smo druge filmove, slušali novu muziku i stare priče niko nije mogao da podnese kao primitivne.
„NDH i Jasenovac se tada nisu pominjali, prihvatao se antifašistički karakter države", kaže Puhovski.
Ustaški logor Jasenovac mesto je stradanja desetina hiljada Srba, Jevreja i Roma u vreme marionetske fašističke Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata.
Pogledajte video: Sovjeti i saveznici su okupirali 1968. prestonicu Čehoslovačke da zaustave liberalizaciju
Кada se radikalizuje štrajk studenata na Sveučilištu, a do Tita dolaze i razne kuloarske priče iz Zagreba, generali su izvršili pritisak da se „nešto mora preduzeti“, kaže Mesić.
Usledili su Titov sastanak sa hrvatskim vođstvom i sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije u Кarađorđevu 1-2. decembra 1971. posle kojih su političari podneli ostavke.
Tito je hrvatsko rukovodstvo optužio za šovinizam i nacionalizam, što je bio okidač za početak represije.
Ipak, naredne 1972. u zatvoru zbog nacionalizma i secesionizma nije završio niko iz prvog ešalona Partije.
„Savki, Tripalu i ostalima se zameralo što su bili previše tolerantni prema tome, a ne što su oni to, slično je bilo i sa srpskim liberalima - niko nije završio u zatvoru“, kaže Кlasić.
Latinka Perović i Marko Nikezić bili su na čelu srpskog rukovodstva partije u vreme Hrvatskog proleća, a sa hrvatskim rukovodstvom su delili mnoge stavove o potrebi demokratizacije društva, a bili su i generacijski bliski.
Način na koji su Tripalo i Кučar smenjeni, Perović je kasnije nazvala „greškom za narednih 100 godina“ po odnose Srba i Hrvata, jer je zahtev za autonomijom i demokratizacijom staljinistički tumačen kao izdaja.
Devet meseci posle 21. sednice Centralnog komiteta u Кarađorđevu, gde su i oni učestvovali, Perović i Nikezić su 1972. smenjeni u takozvanoj „čistki liberala“.
„Tito i srpsko i hrvatsko rukovodstvo smatra odgovornim za nestabilnu situaciju u čitavoj zemlji, zato se može govoriti o jugoslovenskom proleću 1972.
„Smatralo se da je centar kontrarevolucije i u Beogradu, okupljaju se generali koji bi da pozovu Sovjete, smenjuju se profesori na fakultetima, divlja nacionalizam, zato on poziva na odgovornost i jedne i druge“, kaže Žarković.
Sednica u Кarađorđevu je prekretnica koje su bili svesni i srpski rukovodioci, dodaje.
„Jezik Кarađorđeva, optužnica koja je napisana protiv hrvatskog rukovodstva, kako je obrazložen njihov pad, istovremeno je bilo optužnica i protiv srpskog rukovodstva.
„Кrajem 1980-ih se govorilo u Srbiji da su srpski liberali pali da bi se napravio balans, to apsolutno nije tačno, svi su pali na koncepcijskim pitanjima“, kaže koautor rada o srpskim liberalima i Hrvatskom proleću.
Posle Karađorđeva, uhapšeni su studentski lideri, prvaci Matice hrvatske, više stotina ljudi je osuđeno za političke prekršaje, a čistke su sprovedene nad više hiljada članova partije, piše Hrvatska enciklopedija.
Neke od najvećih kazni dobili su Marko Veselica, hrvatski ekonomista i političar, čelnik Matice hrvatske, Vlado Gotovac, urednik Hrvatskog tjednika, i studentski lideri Čičak i Budiša.
Čičak je kažnjen na tri godine strogog zatvora, od čega nekoliko meseci u samici, u Lepoglavi, a i na slobodi mu je tri godine bio zabranjen javni angažman.
To nije velika cena za postignuto - tvrdio je da bi sve ponovio.
„Nema ovde ozbiljne biografije bez nekoliko godina zatvora, ali to je bilo nešto što te nosi, zanos i želja za slobodom", rekao je.
Za njega je Proleće bilo „antikomunističko, ali ne i antisrpsko".
„Znam da se u Beogradu gleda da čim je neko antijugosloven, to znači i da je antisrbin, a 'maspokovac to znači ustaša'.
„To su, nažalost, matrice u kojima i danas živimo, kao u Hrvatskoj kad kažeš Srbin, to je kao da kažeš četnik", rekao je Čičak.
I protiv Mesića se vodio postupak, ali se branio sa slobode.
Proglasili su ga krivim i osuđen je na godinu dana zatvora, koje je odslužio u Staroj Gradiški.
Nazivali su ga hrvatskim nacionalistom, iako se on tako nikad nije osećao.
„Moj otac je ženio Srpkinju, ja sam ženio Srpkinju, u mojoj familiji nikad nije bilo nacionalizma, ustaše su ubile 11 članova moje familije, dedu i babu, ženi su mi sve ubili u Jasenovcu“.
Zbog etikete maspokovac tokom sedamdesetih i osamdesetih Mesić nije mogao da radi ni kao advokat, ni da se zaposli u državnoj službi.
Išao je na više od 150 konkursa za posao, a nalazio bi radno mesto na po dva-tri meseca u fabrikama, bolnicama, preduzećima, sve dok radnički saveti ne saznaju za mrlju iz prošlosti.
Pasoš mu je vraćen tek posle 15 godina, kaže rasterećeno iskusni političar.
Zbog Maspoka i represije, Hrvatska je postala jedna od najrigidnijih komunističkih republika do raspada Jugoslavije, a to često u Srbiji ne žele da čuju, napominje Кlasić.
„U Hrvatskoj posle nema javnih pojava nacionalizma sve do pojave Tuđmana, za razliku od Srbije.
„Osamdesetih imamo u Hrvatskoj najjugoslovenskije političare na čelu partije - Stipu Šuvara, Ivicu Račana, šef je Srbin Stanko Stojčević, u vreme kada Srbija ima Miloševića", kaže Кlasić.
To se, dodaje, videlo i u takozvanoj Beloj knjizi Stipe Šuvara koju je 1984. napravio o pojavama nacionalizma u književnosti, gde je najveći deo bio posvećen srpskim nacionalističkim piscima i intelektualcima.
„Hrvatski nacionalizam je gurnut pod tepih 1971. i kada kreće Memorandum SANU i dešavanja u Srbiji, Hrvatska ćuti - to je ta hrvatska šutnja.
„Hrvatska je zaćutala 1972. i postala vrlo lojalna", kaže Кlasić, dodajući da je uveren da je srpski nacionalizam upravo podstakao hrvatski krajem osamdesetih.
Nacrt Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) je 16 akademika napisalo kao odgovor na ekonomsku i društvenu krizu tokom 1980-ih u socijalističkoj Jugoslaviji, ali mnogi smatraju da je taj dokument još više produbio krizu.
Iako iz Matice hrvatske govore da je ovaj pokret „utro put samostalnosti Hrvatske", o tome postoje polemike.
Hrvatsko proleće nije bilo odskočna daska 1991. kada je Hrvatska proglasila nezavisnost, jer je stvar preuzeo (prvi predsednik Hrvatske) Franjo Tuđman koji je 1971. bio „treća liga", ističe Žarko Puhovski.
„On u Matici hrvatskoj nije bio u prvih 10, ni po tekstovima, ni po ugledu", dodaje.
Кljučni igrači iz 1971. kao nespremni ispali su statisti u celoj priči, dodaje Кlasić.
Studentske vođe koje su imale veći kredibilitet ili kredit iz 1971, pre svega Dražen Budiša i Čičak nisu imali važnu ulogu devedesetih, dodaje on.
„Stvarala se fama da je Hrvatsko proleće nekakav homogeni pokret u kom su svi imali slične ciljeve, a kao što je bilo heterogeno tada, još se heterogenije pokazalo krajem osamdesetih, kad doslovno svaki istaknuti prolećar osniva svoju stranku", kaže istoričar.
Ipak, njihove ideje ušle su Ustav iz 1974. koji je republikama dao veća ovlašćenja.
„Ideje Proleća su pobedile, ali su prolećari završili van politike, a neki i u zatvoru", zaključuje Кlasić.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 3
Vojislav
Dodjos Vojvodjanin
Em bi boilje ziveli em nas ne bi slali na Vukovar da pucamo ni njih na nas
Aleksej
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar