Šum šivaćih mašina ne prestaje u delovima Guangdžoua, uzavrele luke na Bisernoj reci u južnoj Kini.
On odzvanja kroz otvorene prozore fabrike od jutra do dubokog mraka, dok radnice završavaju majice, šortseve, pantalone i kupaće kostime koji će biti poslati da popunjavaju garderobe u više od 150 zemalja.
To je zvuk Panjua, četvrti poznate kao „Šejnovo selo", lavirinta fabrika koje omogućuju rad najvećeg maloprodajnog modnog lanca na svetu.
„Ako postoji 31 dan u mesecu, radiću 31 dan", kaže jedna radnica za BBC.
Većina kaže da ima samo jedan slobodan dan mesečno.
BBC je proveo nekoliko dana ovde: posetili smo 10 fabrika, razgovarali sa četiri vlasnika fabrika i više od 20 radnika.
Bili smo i na tržištima rada i sa snabdevačima tekstila.
Otkrili smo da je žila kucavica ove imperije radna snaga koja sedi za šivaćim mašinama oko 75 časova nedeljno, u suprotnosti sa kineskim zakonima o radu.
Ti sati nisu neuobičajeni za Gunagdžou, industrijsko čvorište ruralnih radnika u potrazi za većim prihodima; ili u Kini uopšte, koja je već dugo vremena neprikosnovena fabrika sveta.
Ali oni pripadaju sve većem spisku pitanja o Šejnu, nekada malo poznatoj kompaniji osnovanoj u Kini koja je postala globalna modna grdosija za malo više od pet godina.
I dalje u privatnom vlasništvu, procenjuje se da je vredna oko 60 milijardi dolara, a sada je bacila oko na izlazak na Londonsku berzu.
Njen meteorski uspon, međutim, ukaljan je kontroverzom u vezi sa tretmanom radnika i optužbama za prisilni rad.
Prošle godine je Šejn priznao da je pronašao decu kako rade u njegovim fabrikama u Kini.
Kompanija je odbila zahtev za intervju, ali je rekla za BBC u saopštenju da je „posvećena obezbeđivanju fer i dostojanstvenog tretmana svih radnika u okviru lanca snabdevanja" i da „ulaže desetine miliona dolara u jačanje uprave i pridržavanje propisa".
Ona je dodala: „Težimo da postavimo najviše standarde plaćanja i tražimo da se svi partneri lanca snabdevanja pridržavaju našeg kodeksa poslovanja. Štaviše, Šejn sarađuje sa revizorima da bi osigurao poštovanje svih propisa."
Šejnov uspeh leži u količini - njegov onlajn inventar broji se u stotinama hiljada - i ogromnim popustima: haljine za 12 evra, džemperi za sedam evra, cene koje se u proseku kreću ispod 10 evra.
Prihodi su se vinuli u nebesa, nadmašivši imena kao što su H&M, Zara i britanski Primark.
Prodaja na popustima omogućava postojanje mesta kao što su Šejnovo selo, dom oko 5.000 fabrika, od koje su većina Šejnovi snabdevači.
Zgrade su ogoljene iznutra da bi se napravilo mesta za šivaće mašine, koturova tekstila i kese prepune otpadaka od tekstila.
Vrata njihovih podruma uvek su otvorena za naizgled beskrajan ciklus dostava i preuzimanja.
Kako dan odmiče, police se pune providnim kesama označenim danas prepoznatljivom imenicom od pet slova čija su ishodište razna skladišta.
Ali čak i posle 22:00 sati, šivaće mašine - i ljudi nagnuti nad njima - ne staju sa radom dok pristiže još tekstila, u kamionima toliko punim da se koturovi šarene tkanine ponekad otkotrljaju na pod fabrika.
„Obično radimo 10, 11 ili 12 sati dnevno", kaže 49-godišnja žena iz Đangsija koja nije želela da otkriva svoje ime.
„Nedeljom obično radimo oko tri sata kraće."
Ona je u bočnoj uličici, gde su desetine ljudi zgureni ispred redova oglasnih tabli.
Oni čitaju oglase za posao na tabli, dok proučavaju šavove na paru „čino" pantalona prebačenih preko nje.
Ovo je Šejnov lanac snabdevanja.
Fabrike se angažuju da prave odeću po porudžbinama - nekad malim, nekad velikim.
Ako „čino" pantalone postanu hit, porudžbine će skočiti, pa će onda morati i proizvodnja.
Fabrike potom angažuju privremene radnike da namire potražnju koju njihovo stalno osoblje ne može da postigne.
Migrantska radnica iz Đansgsija traži kratkoročni ugovor - a „čino" pantalone su joj jedna od opcija.
„Zarađujemo jako malo. Troškovi života su sada strašno visoki", kaže ona, dodavši da se nada da će zaraditi dovoljno da pošalje novac nazad deci koja žive sa bakom i dedom.
„Plaćeni smo po komadu", objašnjava ona.
„Zavisi od toga koliko je težak artikal. Nešto jednostavno kao što je majica sa kratkim rukavima iznosi jedan ili dva juana [manje od dolara] po komadu, a mogu da napravim dvanaestak za sat vremena."
Proučavanje šavova na „čino" pantalonama je ključno za donošenje te odluke.
Svuda oko nje, radnici računaju koliko će biti plaćeni za svaki komad odeće i koliko mogu da naprave za sat vremena.
Uličice Panjua funkcionišu kao tržišta rada, puneći se svako jutro kad radnici i skuteri jure kraj kolica sa jutarnjim knedlama, šoljama vrelog sojinog mleka i optimističnog farmera koji prodaje kokošija i pačija jaja.
Čini se da je standardno radno vreme od 08:00 do mnogo iza 22:00 sati, otkrio je BBC.
To je u skladu sa izveštajem švajcarske grupe za zastupanje Pablik aj, zasnovanim na razgovorima sa 13 tekstilnih radnika u fabrikama koje prave odeću za Šejn.
Oni su otkrili da veliki broj radnika radi značajno duže od standardnog radnog vremena.
U izveštaju se ističe da je osnovna plata za prekovremeno 2.400 juana (320 evra) - ispod 6.512 juana za koje Azijskog udruženje fabričkih plata tvrdi da je neophodno za „platu od koje može da se živi".
Ali radnici sa kojima smo pričali uspevaju da zarade od 4.000 do 10.000 juana mesečno.
„Ova radna vremena nisu neuobičajena, ali je jasno da su ilegalna i da krše osnovna ljudska prava", kaže Dejvid Hečfild iz ove grupe.
„To je ekstreman oblik iskorišćavanja i on mora da postane vidljiv."
Prosečna radna nedelja ne sme da premašuje 44 sata, prema kineskim zakonima o radu, koji takođe navode da zaposleni moraju da obezbede radnicima najmanje jedan dan odmora nedeljno.
Ako radnik želi da produži te sate, to onda treba da bude iz posebnih razloga.
Iako je sedište Šejna sada u Singapuru, nema sumnje da se većina njegovih proizvoda pravi u Kini.
A Šejnov uspeh privukao je pažnju Vašingtona, koji je postao sve podozriviji prema kineskim firmama.
U junu je izbor Donalda Trampa za američkog državnog sekretara Marko Rubio izjavio da ima „velike etičke probleme" u vezi sa Šejnovim „dubokim vezama sa Narodnom Republikom Kinom": „Robovska radna snaga, fabrike koje eksploatišu radnike i trgovinski trikovi mračne su tajne koje stoje iza Šejnovog uspeha", napisao je on.
Ne bi se svako složio sa Rubiovim izborom reči za opis uslova rada kod Šejnovih snabdevača.
Ali grupe za zaštitu prava kažu da je dugo radno vreme, koje je postalo način života za mnoge u Guangdžou, nefer i eksploatatorsko.
Mašine diktiraju ritam dana.
Prave se pauze samo za ručak i večeru, kad radnici, sa metalnim tanjirima i štapićima za jelo u rukama, staju u red u kantini da kupe hranu.
Ako nema više mesta za sedenje, oni stoje na ulici.
„Radim u ovim fabrikama više od 40 godina", rekla je jedna žena koja je provela samo 20 minuta jedući obrok.
Ovo je bio samo još jedan uobičajen dan za nju.
Unutra, fabrike koje posećujemo nisu pretrpane.
Ima dovoljno svetlosti, a dopremljeni su i industrijski ventilatori da bi rashladili radnike.
Ogromni plakati pozivaju osoblje da prijavi maloletne radnike - najverovatnije reakcija na otkrivanje dva slučaja dečje radne snage u lancu snabdevanja prošle godine.
BBC je zaključio da je kompanija počela više da kontroliše snabdevače pred planove da izađe na Londonsku berzu.
„Ovde je suština u njihovoj reputaciji", kaže Šeng Lu, profesor studija mode i odeće na Univerzitetu u Delaveru.
„Ako Šejn može uspešno da postigne Inicijalnu javnu ponudu (IPO), to onda znači da su prepoznati kao pristojna kompanija.
„Ali ako žele da sačuvaju poverenje investitora, moraju da preuzmu bar neku odgovornost."
Jedan od najvećih izazova sa kojima se suočava Šejn su optužbe da pamuk nabavlja iz kineskog regiona Sinđan.
Nekada smatran jednim od najboljih tkanina na svetu, pamuk iz Sinđana je pao u nemilost nakon optužbi da se pravi uz pomoć prisilnog rada ljudi iz muslimanske ujgurske manjine, a Peking uporno negira ovu optužbu.
Jedini način da se izbegne ova kritika je da se bude transparentniji, kaže profesor Šeng.
„Ukoliko ne objavite spisak svih fabrika, ukoliko ne učinite vaš lanac snabdevanja transparentnijim pred javnosti, onda mislim da će to predstavljati prilično velik problem za Šejn."
Krupna prednost, dodaje on, jeste da je Šejnov lanac snabdevanja u Kini: „Vrlo malo zemalja ima kompletan lanac snabdevanja kod kuće. Kina ga ima - i niko sa tim ne može da se nadmeće."
Ambiciozni rivali kao što su Vijetnam i Bangladeš uvoze sirove materijale iz Kine da bi pravili odeću.
Ali kineske fabrike se u potpunosti oslanjaju na lokalne izvore za sve, od tkanine preko patent-zatvarača do dugmadi.
Tako da im je lako da prave raznovrsnu odeću i mogu to da rade brzo.
A to posebno ide u koristi Šejna čiji algoritam određuje porudžbine.
Ako kupci iznova kliknu na neku haljinu ili provedu duže vremena tražeći neki vuneni džemper, firme znaju da traže od fabrika da ih prave još - i to brzo.
Za radnike u Guangdžou, to ume da predstavlja velik izazov.
„Šejn ima vlastitih prednosti i mana", rekao nam je jedan vlasnik fabrike.
„Dobra stvar je što je porudžbina na kraju velika, ali je profit mali i fiksni."
Šejn je, imajući u vidu vlastitu veličinu i uticaj, teški pregovarač.
I zato vlasnici fabrika moraju da smanjuju troškove negde drugde, što često za rezultat ima smanjenje plata za osoblje.
„Pre Šejna smo proizvodili i prodavali odeću sami", kaže vlasnik tri fabrike.
„Mogli smo da procenimo troškove, odredimo cenu i izračunamo profit. Sada Šejn kontroliše cenu i morate da razmišljate o načinima kako da smanjite troškove."
Kad narudžbe dostignu vrhunac, međutim, onda je to zlatna žica.
Kompanija u proseku šalje oko milion pošiljki dnevno, prema podacima ŠipMatriksa, konsultantske firme za logistiku.
„Šejn je stub modne industrije", kaže Guo Ćing E, Šejnov snabdevač.
„Počeo sam kad je Šejn počinjao. Prisustvovao sam njegovom usponu.
„Da budem iskren, Šejn je fantastična kompanija u Kini.
„Mislim da će postati samo još jači, zato što plaća na vreme. Tu je Šejn najpouzdaniji.
„Ako naša roba stigne na naplatu petnaestog u mesecu, bez obzira na to da li se radi o milionima ili desetinama miliona, novac će biti uplaćen na vreme."
Šejn, sa napornim radnim vremenom i ponekad nižim nadnicama, možda nije izvor utehe za sve njegove radnike.
Ali jeste izvor ponosa za neke.
„Ovo je doprinos koji mi kao kineski narod možemo da damo svetu", kaže 33-godišnja nadzornica iz Guangdonga, koja nije želela da se predstavi imenom.
Napolju je mrak i radnici staju u redove da bi se vratili u fabrike posle večere za poslednju etapu ovog radnog dana.
Ona priznaje da je radno vreme dugo, ali „dobro se slažemo međusobno. Mi smo kao jedna velika porodica."
Satima kasnije, kad mnogi radnici krenu kući na spavanje, svetla u nekoliko zgrada ostaju da gore.
Neki ljudi rade do ponoći, kaže nam jedan vlasnik fabrike.
Oni žele da zarade više novca, kaže on.
Na kraju krajeva, u Londonu, Čikagu, Singapuru, Dubaiju i na mnogim drugim mestima, neko je u potrazi za najnovijom bagatelnom kupovinom.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
/
pakinstanskih kartonskih koliba i brazilskih favela
Realista
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar