Dejvid Linč je jednom izjavio kako je bio nadahnut da postane režiser kad je tokom slikanja čuo nalet vetra i video kako se slika pomera na platnu.
Ovaj trenutak definisao je njegovu opsesiju „gledanjem kako se pomera naslikano", ali i njegov dar za bizarno.
Izvrtao je realnost skoro 40 godina na malim i velikim ekranima.
Slavni 78-godišnji američki režiser, koji je umro nekoliko meseci nakon što je obelodanio dijagnozu emfizema, postao je savremeno lice uvrnutih, uznemirujućih svetova koji se često kriju u svakodnevnom društvu.
Od serije Tvin Piks do filmova kao što su Plavi somot, Bulevar zvezda (Mulholland Drive) i Unutrašnje carstvo (Inland Empire).
Samoproglašeni sanjar, Linč se proslavio Glavom za brisanje (Eraserhead) iz 1977. godine - dezorijentišući horor, komentar na mušku paranoju, postavio je višeslojni šablon koji će se provlačiti kroz čitav njegov opus.
Četiri decenije kasnije, doživeo je da njegov stil bude ovekovečen pridevom u Oksfordskom rečniku.
„Linčovski", kako glasi odrednica, spaja „elemente nadrealnog i zlokobnog sa banalnim".
Priznanje koje savršeno pristaje reditelju četvorostrukom nominovanom za Oskara i dobitnikom ove nagrade za životno delo, čija je ličnost bila veća od života kao i njegovi filmovi.
Dejvid Kit Linč rođen je u Misuli, u Montani, 20. januara 1946. godine.
Sin istraživačkog naučnika za Ministarstvo poljoprivrede, veći deo ranog života proveo je seleći se od države do države sa bratom i sestrom.
Međutim, Linčovi roditelji podsticali su njegove umetničke ambicije od ranih dana.
Govoreći za časopis Roling stoun 1990. godine, rekao je da ga je njegova majka „spasla" ohrabrujući ga da crta na papirićima umesto da koristi bojanke, u kojima je „čitava zamisao da se ostane u okvirima kontura".
Ovaj etos inspirisao je i njegove filmove, obeležene buntovnim duhom koji je, šalio se, potrajao od njegove 14. do 30. godine.
„Ljudi su danas mnogo duže buntovni", objasnio je, „zato što smo napravljeni tako da živimo duže."
Mladalačko nezadovoljstvo spokojem prigradskog života navelo ga je da najednom počne da žudi da se „desi nešto neobično", kako bi doveo u pitanje izveštačenost porodičnih ideala pedesetih - mračni san oživljen u njegovim filmovima i serijama.
Linčov crno-beli debitantski dugometražni igrani film Glava za brisanje postigao je tu viziju mnogo uspešnije nego čitave godine u umetničkoj školi.
Ključni lik filma tone u ludilo nakon što postane otac zastrašujuće bebe.
Kritičari su bili zbunjeni, ali je uspeh filma na ponoćnoj bioskopskoj sceni doveo je do proboja Linča, kad ga je jedan član publike predložio producentu Melu Bruksu.
Bruks je Linču poverio da režira Čoveka slona, gde je bio koscenarista filma.
U njemu su se pojavile buduće filmske ikone - Džon Hart i Entoni Hopkins - a priča o stigmi postala je veliki hit, nadmašivši originalnu pozorišnu predstavu.
Linč je bio nominovan za Oskara za najbolju režiju i adaptirani scenario, u sklopu osam nominacija u koje je spadala i ona za najbolji film.
Ali ako je Holivud mislio da je pronašao novog majstora za blokbastere, Fabrika snova je vrlo brzo otkrila da Linča ne zanima da se igra toga.
To je bilo jasno kada se 1984. pojavila njegova adaptacija naučnofantastičnog epa Dina.
Povodom filma sa sumnjivim specijalnim efektima, kostimima i rok zvezdom Stingom namazanim uljem za bebe, kritičar Gardijana Čarls Bramesko napisao je da su Linčovi eksperimenti ostavili franšizu „radioaktivnom decenijama".
„Ponosan sam na sve sem na Dinu", reći će kasnije Linč u intervjuu na Jutjubu, dok je na nekom drugom mestu priznao da je ona gotovo „uništila" njegovu karijeru.
Rane su, međutim, počele da se zaceljuju kad se vratio prepoznatljivom stilu, usredsredivši se na fascinaciju prljavom pozadinom američkog života.
Plavi somot, sa Kajlom Meklahlinom iz Dine, pratio je mladića iz jednog malog mesta upletenog u podzemlje nakon što pronalazi odsečeno uvo.
Delom brutalan i nasilan, ovaj film je podelio kritičare, ali je Linču doneo drugu nominaciju za Oskara.
„Meni Amerika tako izgleda", objasniće kasnije Linč ovaj film u knjizi Linč o Linču.
„Život ima veoma nevinu, naivnu dimenziju, ali su zato tu prisutni i užas i boleština."
Osvojio je prestižnu Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu ljubavnim filmom Divlji u srcu iz 1990. godine, sa Nikolasom Kejdžom, Lorom Dern i Vilijamom Defoom u glavnim ulogama.
Ali Linčova vera u to da su američka lepota i užas dve strane istog novčića, usavršena u televizijskom projektu Tvin Piks premijerno prikazanom iste godine, bilo je delo koje će ga najbolje definisati.
Na papiru, uznemirujuća drama je istraživala sumnjiva dešavanja u američkom drvoprerađivačkom gradu posle ubistva tinejdžerke Lore Palmer.
Ali gledaoci su bili istinski očarani onim što im je bilo ponuđeno na ekranu.
Snolikim košmarom likova poput FBI agenta Dejla Kupera, ponovo u tumačenju Kajla Meklahlina, u prividnom skladu pastoralne Amerike - sa sve pitama od višanja i kafom - pre nego što je zavirio u živote stanovnika i njihove kuće, gde su se ispod površine krili seksualno zlostavljanje i ubistva.
Nikad pre nije bilo emitovano ništa slično na američkoj televiziji.
Ova ABC-jeva serija osvojila je tri Zlatna globusa 1991. godine, među njima za najbolju televizijsku dramsku seriju i najbolju mušku televizijsku ulogu za Meklahlina.
„Bez Tvin Piksa, i njegovog širenja televizijskog potencijala koje je odjeknulo poput velikog praska, ne bi postojalo pola vaših omiljenih serija", napisao je Džejms Parker za Atlantik.
Serija je, dodao je on, „praktično redefinisala ugovor televizije sa publikom."
Činjenica da je serija posustala u drugoj sezoni, nakon što je otkriven identitet ubice, nije mnogo toga promenila.
Televizija više nije bila bezbedno mesto, bila je živa.
Ideje sa velikog platna i bogate produkcije nekako su uspele da stignu u dnevne sobe gledalaca i to u dobu u kojem je veliko platno još uvek bilo suvereni vladar.
Gledaoci su 1992. vraćeni u Tvin Piks u dugometražnom prednastavku, Vatro sa mnom hodi, ali ništa nije moglo da se meri sa originalnom serijom.
Kad se nacija zapitala „ko je ubio Loru Palmer", suština nije bila samo u rešavanju misterije, već i u pronalaženju utočišta od pokvarene stvarnosti koju bi društvo najradije ignorisalo.
Linč je pronašao vlastitu tamu.
On će se na kraju vratiti velikom ekranu da bi napao holivudsku đavolsku rabotu slave, glamura, obmane i gubitka identiteta, u filmovima nezvanično poznatim kao Losanđeleska trilogija.
Sve je započelo filmom Hotel izgubljenih duša (Lost Highway) iz 1997, a nastavilo se Bulevarom zvezda iz 2001. godine, koji je po estetici bio možda najbliži Tvin Piksu.
Ova psihološka drama dobila je dobre kritike, donevši Linču njegovu treću nominaciju za Oskara za najbolju režiju i osvojivši nagradu za najbolju režiju u Kanu.
Poslednjih godina ovaj film je bio hvaljen i zbog kvir tematike, posebno između likova Naomi Vots i Lore Hering, koja je preispitivala tradicionalne holivudske pripovesti iz toga vremena.
Na kraju je stiglo Unutrašnje carstvo iz 2006. godine, Linčov poslednji dugometražni film, koji se pokazao jednako bizarnim kao i uvek, ne štedeći holivudsku kulture zvezda.
Kao što je Majk Manser rekao za BBC: „Linč nas uvlači u priču obećavši nam dobro poznata, tradicionalna žanrovska uzbuđenja i misterije kao sigurnosnu mrežu, a zatim u sve lagano počinje da se uvlači uvrnutost.
„Na kraju kutija sa misterijama ostaje širom otvorena, razotkrivši mračniju, zlokobniju priču koju nam je Linč zapravo sve vreme pričao."
Poslednjih godina, Linč je imao kultni status.
Tvin Piks: Povratak, novu seriju čija je radnja smeštena 25 godina nakon događaja iz prvobitne serije, režirao je 2017. sa većim delom iste glumačke postave.
Istovremeno, nasleđe serije nastavlja da traje, inspirišući serije kao što su Pravi detektiv i hvaljenu horor video igru iz 2023. Alan Wake II.
Daleko od kamera, Linč je priznao da je ponekad imao problema da žonglira tu „nezgodnu rabotu" očinstva sa vlastitom karijerom.
Imao je četvoro dece - Dženifer, Ostin, Rajli i Lulu - sa bivšim suprugama Pegi Rivi, Meri Fisk i Meri Svini, kao i sa Emili Stofl.
„Obožavam svu moju decu i odlično se slažemo, ali u ranim godinama, pre nego što ste mogli da razvijete odnos sa njima putem razgovora, bilo je teško", rekao je on za Valčer.
„Rad je za mene na prvom mestu i znam da sam im nanosio patnju zbog toga. Ali istovremeno moja ljubav prema toj deci je ogromna."
Iako se Linč nikada nije vratio režiji igranih filmova, 2019. mu je dodeljen počasni Oskar za životno delo.
Imao je i epizodnu ulogu u poluautobiografskom filmu Stivena Spilberga iz 2022, Fejblmanovi, igrajući režisera Džona Forda.
Njegova umetnička interesovanja sve su se više granala u poznoj fazi života, od prvobitne strasti prema slikarstvu do muzike.
Samo prošle godine, objavio je Cellophane Memories, album sa Kristabel.
To se nadovezalo na njegovo ranije snimanje video spotova za muzičare kao što su Mobi i Nine Inch Nails.
Govoreći o dijagnozi emfizema, rekao da je u „izvrsnoj formi" i da se „nikad neće povući".
Dodao je da je dijagnoza „cena koju mora da plati" za pušačku naviku, iako nikad nije zažalio zbog uživanja koje mu je ona pružila.
Ali njegovo stanje se pogoršalo u roku od nekoliko meseci.
U novembarskom intervjuu za Pipl, rekao je da mu je potreban kiseonik da bi hodao.
Ipak, njegove ideje i dalje žive, podjednako jedinstvene kao i način na koji je opisao da je dolazio do njih.
U razgovoru sa muzičarkom Peti Smit za BBC iz 2014. godine, rekao je da mu se „ideje javljaju u fragmentima.
„Kao da je u slagalica u drugoj sobi - gde su svi delovi na okupu.
„Ali u mojoj sobi, gađaju me tim komadima jednim po jednim."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Omiljeni...
Ne samo filmska, nego i muzička dela koja je stvorio velika su inspiracija nekim od mlađih novosadskih umetnika i to je predivno.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar