„Vaša materica je spremna za transfer embriona", kaže mi doktor Diaz.
On trenutno pregleda ultrazvukom moju matericu tokom četvrte runde vantelesne oplodnje.
Pokušavam da zatrudnim već skoro devet godina i ushićena sam vešću, ali i uplašena da će biti kao i svakog drugog puta.
Stvari su izgledale kao da idu dobro kad smo pokušavali ranije - bila sam uzbuđena, ali su kasnije stigla razočaranja, pobačaji.
Hvata me panika samo kad pomislim na to.
Moj muž i ja smo saznali da smo neplodni 2016. godine, u privatnoj klinici dok smo živeli u Japanu.
Ja sam imala 33 godine, Sebastijen 36.
Problem su, rekao je doktor, moji neizbalansirani hormoni i mobilnost spermatozoida moga muža - način na koji se kreću - što može da bude uzrok muške neplodnosti.
Sada su i moje godine problem, zato što kvalitet jajnih ćelija kod žena vremenom opada.
Par se smatra neplodnim ako ne uspe da zatrudne posle godinu dana pokušavanja.
Skoro svaka peta osoba reproduktivnog doba na svetu suočava se sa neplodnošću, prema najnovijem izveštaju Svetske zdravstvene organizacije.
Kad nam je doktor rekao da možemo da pokušamo sa vantelesnom oplodnjom, zašli smo u jedan potpuno nepoznat svet.
Na kraju krajeva, bili smo dobro upoznati sa tim kako sprečiti neželjenu trudnoću, ali niko nam nikad nije rekao kako da se izborimo sa neplodnošću.
Bili smo veoma naivni i kad smo se oporavili od šoka da ako budemo imali dete, to neće biti rezultat jedne strastvene noći, mislili smo da imamo rešenje na dohvat ruke: vantelesnu oplodnju.
I tako je počela naša burna vožnja toboganom.
Od dijagnoze je prošlo devet godina i tri neuspešne runde vantelesne oplodnje, od kojih su se dve završile pobačajem.
Neko vreme sam osećala sramotu i živela sa vlastitom neplodnošću u tišini.
Ljudi ne govore o tome kako su začeli, ali sam shvatila da je ta tišina upravo deo problema.
Nadam se da će razgovor o tome pomoći milionima drugih da dođu do boljeg pristupa lečenju ili da će se naprosto osećati opuštenije kada treba da govore o tome.
Tokom vantelesne oplodnje, jajne ćelije se uzimaju iz jajnika žene i oplođuju spermom u laboratoriji.
Oplođena jajna ćelija, zvana embrion, stavlja se u ženinu matericu u nadi da će se tamo primiti i rasti.
Pre pregleda ultrazvukom na privatnoj klinici u Londonu, gde sada živimo, već sam provela deset dana ubrizgavajući sebi visoke doze hormona da bi više jajnih ćelija raslo u mojim jajnicima.
Cilj je stvoriti što više jajnih ćelija koje mogu biti oplođene.
Ovaj put smo imali 26 embriona.
Potpuni uspeh, rekli su mi na klinici.
Ali posle pet dana čekanja da bi se videlo kako su se embrioni razvili, preživelo ih je samo šest.
Potom je genetsko testiranje pokazalo da postoji samo jedan zdrav embrion koji može biti prebačen u moju matericu.
I zato mi reči doktora Diaza, koje mi daju zeleno svetlo za nastavak, teraju suze na oči.
Ja sam večiti optimista, a ovaj put sam sigurna da ćemo uspeti.
On govori da ćemo za pet dana uraditi transfer, što je prilično bezbolan proces.
Kad taj dan dođe, odlazimo na kliniku i Sebastijen je jednako nervozan kao i ja.
Upozoreni smo da toga dana ne koristimo parfeme niti bilo kakve mirišljave proizvode, jer mogu da utiču na proces implantacije.
Oblače nas oboje u hirurške odežde i, poput mene, Sebastijen je uzbuđen zbog ideje da bi ovaj mali embrion mogao postati dete za kojim toliko žudimo.
Ne pušta mi ruku tokom čitavog postupka i taj gest mi donosi izuzetan osećaj nežnosti.
Uprkos svemu, evo nas ovde zajedno, mi pokušavamo ponovo a meni to izgleda kao dar života.
Ako sve bude išlo po planu i embrion bude implantiran, počeću da proizvodim HGC, hormon trudnoće koji bi trebalo da se pokaže na kućnom testu trudnoće za 10 dana.
U međuvremenu, moram da nastavim sa medicinskom rutinom za koju imam isprogramirana tri dnevna alarma na telefonu: u 08:00 sati dva miligrama estradiola, u 10:00 sati 400 miligrama progesterona - oba su hormoni koji pomažu u trudnoći - i u 21:00 sati injekcija kleksana, leka koji se koristi za prevenciju krvnih ugrušaka.
Ponovo kod kuće počinjem da zamišljam scenarije ako konačno stvarno zatrudnim: radost mog muža, mojih roditelja, porodice i prijatelja.
Kako gledam dok mi stomak raste, deleći taj deo svog života, svoj prostor.
Kraj ovog dugog puta jednom za svagda.
Setim se takođe da ovo nije prvi put da smo bili ovde.
I zato, pored nade i sreće, javljaju se i loše uspomene.
Strah od razočaranja zbog još jednog neuspelog tretmana, ili još gore, ako embrion bude uspešno implantiran, ali izgubimo bebu kasnije u pobačaju.
„Ne", govorim sebi, „ovaj put će sve biti drugačije."
Neplodnost još prati društvena stigma, ali iako to zvuči neobično, moju neplodnost su pratili neki predivni darovi, kao što je Laura.
Zovem je saborkinjom.
Ona je jedna od mojih najdražih prijateljica i, iako živi u Buenos Ajresu, delovalo je kao terapija pričati sa nekim ko tačno zna kroz šta prolazim i sa kojom mogu da plačem ili da se smejem.
Ispričale smo jedna drugoj sve o svakom tretmanu, svakom neuspehu i najvećoj sreći: Laura je upravo dobila ćerku Natali, posle osam godina lečenja neplodnosti.
„Bilo je to teško putovanje, uglavnom zato što se osećate krivom jer niste srećni zbog drugih", kaže mi ona, deleći sa mnom kakav je osećaj kad prijatelji dobiju bebe.
„Takođe, mislite da propuštate dobre stvari u životu, vašeg partnera, a vi ostajete tamo, zaglavljeni, ne možete da okrenete stanicu i živite u miru", kaže ona, prisetivši se teškog putovanja do majčinstva.
Argentina nudi neke od najboljih pristupa lečenju neplodnosti na svetu.
Svaki pacijent može da ima tri potpuno plaćena lečenja godišnje.
A to može da napravi razliku.
SZO kaže da plodnost nije dovoljno proučavana, a da lečenje nije dovoljno finansirano i pristupačno mnogima na svetu.
Ona poziva zemlje članice da obezbede da svako ima pristup lečenju neplodnosti.
Ali realnost je da milioni ljudi moraju da plaćaju visoke troškove iz vlastitog džepa, iako su stope uspešnosti svakog tretmana i dalje vrlo niske, oko 22 odsto, prema Međunarodnom odboru za praćenje asistiranih reproduktivnih tehnologija, neprofitnoj organizaciji, koja sarađuje sa SZO.
Skorašnja svetska studija analizirala je troškove vantelesne oplodnje u Španiji, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Danskoj, Južnoj Koreji, Australiji i na Novom Zelandu, i sugeriše da ukupni troškovi za jedan ciklus lečenja neplodnosti sa transferom svežeg embriona koji dovodi do rođenja živog deteta variraju od 4.108 do 12.314 evra.
Smatram sebe veoma srećnom što sam mogla da isprobam to više nego jednom, mada je to imalo značajnog uticaja na naše finansije i morali smo da uzmemo kredit.
Troškove mog prvog tretmana pokrila je Nacionalna zdravstvena služba (NHS).
U Velikoj Britaniji, broj rundi vantelesne oplodnje koje plaća NHS varira u zavisnosti od toga gde živite i faktora kao što su vaše godine.
U zemlji u kojoj sam rođena, Ekvadoru, trenutno nema pristupa besplatnom tretmanu.
Posle transfera embriona, desetodnevno odbrojavanje do mog testa za trudnoću bolno je sporo.
Moj psiholog me je savetovao da vodim dnevnik o vlastitim osećanjima i fizičkim simptomima.
Dan prvi:
Sve je u nadi. Osećam se veoma dobro i optimistično. Srećna sam. Osećam da je došlo moje vreme.
Dan drugi:
Osetljivost grudi, verovatno zbog hormona. Promene raspoloženja. Ostalo je još sedam dana. Iskreno, osećaj je kao da je sedam godina.
Dan peti:
U Ekvadoru se slavi Dan majki. Osećam se grozno. Podseća me na prošlu godinu, kad sam imala drugi pobačaj i nisam želela to da kažem mami. Osećam se loše i plačem po čitav dan.
Dan deveti:
Skoro je došlo vreme za test za trudnoću i počinjem da paničim.
Za sve ovo vreme pokušavanja, imala sam toliko mnogo negativnih rezultata da sam razvila neku vrstu fobije u vezi sa samim testom.
Dan deseti:
Test za trudnoću: nuklearno belo. Ni senka druge linije. Negativan.
Još jedan negativan test. Ako treba to da pretočim u reči, ovo je kao potpuni krah. Još jedan.
Sva nada je nestala i deluje kao da će to ostati trajno osećanje.
Želim samo da budem u zatamnjenoj sobi sa mužem na nekoliko dana i da ne razgovaram ni sa kim.
Svaki neuspeli pokušaj je novi proces tugovanja sa svim njegovim brojnim poglavljima, iznova i iznova: odbijanje, bes, depresija i konačno prihvatanje.
Ljudi koji vas vole se pojavljuju i spasu vas, još jednom.
Na ovom putovanju naučila sam jako mnogo novih reči: folikule, embrionska kultura, vitrifikacija.
Prošla sam kroz jako mnogo različitih raspoloženja.
Padala sam i ponovo se uzdizala.
Ne znam koliko dugo ću još moći da pokušavam.
Znam da postoje i drugi načini da se postane majka.
Razmatrala sam usvajanje, ali to je takođe veoma dugačko i nepredvidivo putovanje.
Pomirila sam se i sa pomisli da možda nikad neću moći da postanem majka.
Ne znam kako će se ova priča završiti.
Ali naučila sam da je neplodnost samo jedno poglavlje mog života.
Ostavilo je tragove na meni, ali me ne definiše.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar