Upozorenje: U tekstu su ekstremno eksplicitne slike mrtvih tela i opisi masovnih ubistava
Zvali su ih zonderkomandosi - pripadnici specijalne jedinice koju su osnovali nacisti da tokom Holokausta radi u logorima smrti kao što je Aušvic-Birkenau.
Ali nisu bili nemački vojnici, pa čak ni njihovi saveznici.
Jedinice zonderkomandosa činili su jevrejski zatvorenici deportovani u Aušvic iz 16 različitih zemalja, a njihov rad hranio je mašinu za ubijanje.
„Radio sam u krematorijumima. Prenosio sam ljude (mrtva tela) iz gasnih komora u peći", kaže Dario Gabai.
Bivši zatvorenik koncentracionog logora Aušvic jedan je od poslednjih živih očevidaca Konačnog rešenja - nacističkog plana da eliminiše Jevreje iz Evrope, što je kulminiralo ubistvom šest miliona Jevreja.
Kompleks Aušvic-Birkenau mesto je najvećeg masovnog ubistva u ljudskoj istoriji - procenjuje se da je tu ubijeno 1,1 milion ljudi, od kojih su više od 90 odsto bili Jevreji.
To je više od zajedničkog broja smrti ljudi iz Velike Britanije i Sjedinjenih Država tokom čitavog rata.
Aušvic-Birkenau su konačno oslobodile sovjetske trupe 27. januara 1947. godine.
Taj dan se sada obeležava kao Dan sećanja na žrtve Holokausta.
Članovi zonderkomandosa bili su prisiljeni da pomažu u procesu ubijanja.
Sam čin ubijanja obavljale su Hitlerove elitne paravojne jedinice poznate kao SS.
Zonderkomandosi su morali da pretražuju telesne šupljine u potrazi za implantatima kao što su zlatni zubi i drugim skrivenim dragocenostima pre nego što su se tela kremirala.
Gabai je imao konkretan zadatak da seče i sakuplja kosu ubijenih žena.
Decenijama kasnije, on se prisetio kako se osećao, dok je govorio za Fondacija Šoa, američku organizaciju posvećenu razgovorima sa preživelima iz Holokausta.
„Govorio sam sebi, kako mogu ovo da preživim? Gde je Bog?", pitao se Gabai.
Jedan Poljak mu je rekao da ostane jak i on je ozbiljno shvatio taj savet.
„Rekao sam sebi, ja sam robot... zažmuri, radi ono što se mora i ne postavljaj previše pitanja", priseća se.
Upozorenje: U završnom delu teksta je slika koje bi posebno mogle da uznemire čitaoce
Gideon Grajf, izraelski istoričar Holokausta, započeo je 1980-ih istraživanje o zonderkomandosima.
Profesor Grajf je dokumentovao iskustvo 31 zonderkomandosa u prvoj knjizi o njima, Plakali smo bez suza.
Jedan od zonderkomandosa koje je zabeležio doktor Grajf bio je Jakov, brat Darija Gabaija.
Jakov je video dvojicu rođaka kako su se pojavili u gasnoj komori.
On ih je posavetovao da sednu blizu mesta gde se ispuštao gas zbog brze, bezbolne smrti.
„Zašto bi patili toliko?", kasnije je objasnio doktoru Grajfu.
Jozef Sakar bio je prvi sonderkomandos sa kojim se Grajf sreo 1986. godine.
Sakar je često bio angažovan na mestu na kojem su žena prisiljavanje da skidaju odeću.
„Skretao sam glavu na drugu stranu i pazio da im ne bude previše neprijatno", ispričao mu je Sakar.
Šaul Časan morao je da uklanja tela iz gasne komore i stavlja ih u liftove koji bi ih vozili do krematorijuma.
On je doktoru Grajfu rekao kako je uvek vodio računa da se tela ne vuku preko prašine i krša na podu gasnih komora.
Još jedan zonderkomandos video je grupu neodevene poljske dece kako pevaju „Šema Jizrael", jevrejsku molitvu, dok savršeno disciplinovano ulaze u gasne komore.
Izraelski memorijalni centar posvećen Holokausta Jad Vašem navodi kako je broj ubistava skočio kad je otpočela deportacija mađarskih Jevreja u maju 1944. godine.
„Za samo osam meseci, u Aušvic-Birkenau deportovano je oko 424.000 Jevreja."
Stopa ubistava daleko je nadmašivala kapacitet krematorijuma.
Ali nemački oficir zadužen za krematorijum Oto Mol bio je nepopustljiv i naredio je zonderkomandosima da kopaju jame za spaljivanje.
Na fotografiji koju je u tajnosti načinio zonderkomando očigledno se vide tela koja se spaljuju u jami na otvorenom - ona je kasnije pružila dragocen dokaz o tome šta se dešavalo u logoru.
Zonderkomandosi su dobijali više hrane i bolje životne uslove od ostalih zatvorenika, koji su dobijali samo retku supu, a opet im je taj posao nudio vrlo malo zaštite.
Nacisti su ubijali pripadnike zonderkomandosa otprilike na svakih šest meseci i dovodili nove regrute.
Nacisti su sprovodili niz kazni kako bi širili strah.
U njih su spadala streljanja, bacanja u vatru, premlaćivanja i kotrljanja nagih ljudi po šljunku.
„Bili su u stanju stalnog šoka. Viđali su ubijanje hiljade Jevreja svaki dan. Bio je veliki izazov ostati živ", kaže doktor Grajf.
Stanovali su odvojeno i bili pod stalnom prismotrom.
Jednom su pružili otpor u događaju poznatom kao Pobuna zonderkomandosa.
„Dva brata učestvovala su u planiranju ustanka koji je izbio u subotu, 7. oktobra 1944. godine.
„Bila je to jevrejska pobuna i priča o hrabrosti. Ona treba da ostane zapisana zlatnim slovima u istoriji", kaže doktor Grajf.
Toga dana su zatvoreni zonderkomandosi napali vlastite SS čuvare uz pomoć kamenja i zapalili krematorijum.
Požar je bio brzo ugašen, a 451 zonderkomandos je na licu mesta ubijen.
Drugi zonderkomandosi kao što je Marsel Nadžari zapisivali su bes na komadiće papira.
„Nisam tužan što ću umreti, ali jesam što neću moći da se osvetim onako kao što bih voleo", napisao je Nadžari u novembru 1944. godine.
Pepeo svake odrasle žrtve težio je oko 640 grama, prema njegovim beleškama.
Ovaj grčki Jevrejin sakrio je taj rukopis na 13 strana u flaši termosa, koju je zatvorio plastičnim čepom.
Potom je termos stavio u kožnu torbicu i zakopao je.
Beleške koje su ostavili Nadžari i drugi pronađene su godinama kasnije i detaljno dešifrovane.
Danas su poznate kao Svici iz Aušvica i pružaju dragocen uvid u razmere zločina.
Samo oko 100 zonderkomandosa je uspelo da preživi rat.
Neki su igrali aktivnu ulogu u suđenjima za ratne zločine.
Henrik Tauber je svedočio protiv SS komandanta Ota Mola.
„U nekoliko navrata, Mol je gurao žive ljude u jame za spaljivanje", prisetio se Tauber tokom suđenja Američkog vojnog tribunala.
Mol je na kraju osuđen i obešen zbog uloge u „maršu smrti".
Ali mnogi kriminalci nisu bili kažnjeni.
Od ukupno oko 7.000 članova osoblja u Aušvicu, samo je oko 800 bilo izvedeno pred lice pravde, prema Aušvicu, dokumentarnom serijalu BBC/PBS-a.
Doktor Grajf je svedočio protiv osumnjičenih nacističkih zločinaca na evropskim sudovima, gde se i dalje sudi osumnjičenim nacistima.
Gabai se na kraju preselio u Los Anđeles, gde je i umro 2020. godine.
Posetio je Aušvic 2015, za obeležavanje 70. godišnjice od oslobađanja logora.
Za BBC je ispričao šta mu je pomoglo da nastavi dalje.
„Rekao sam sebi da će se ovaj rat jednog dana završiti, a kad se završi, ja mogu da preživim i da pričam priče svetu."
Pogledajte video o logoru smrti
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar