Pre 80 godina sovjetske trupe su oslobodile Aušvic-Birkenau, logor smrti koji je postao središte Holokausta.
Za manje od četiri godine, nacistička Nemačka je u Aušvicu sistematski ubila najmanje 1,1 milion ljudi.
Skoro milion od njih bili su Jevreji.
Oni koji su deportovani u logor bili su usmrćeni gasom, izgladnjivanjem, prinudnim radom, pa čak i u medicinskim eksperimentima.
Ogromna većina umrla je u logoru za istrebljenje Aušvic-Birkenau.
Šest miliona Jevreja umrlo je u Holokaustu - nacističkoj kampanji da se istrebi evropsko jevrejsko stanovništvo.
Aušvic je bio u središtu tog genocida.
Među ostalima koji su izgubili živote su Poljaci, Romi i ruski ratni zarobljenici.
Pogledajte video o Aušvicu
Do trenutka kada je sovjetska Crvena armija ušla u Aušvic 27. januara 1945, ostalo je samo oko 7.000 zatvorenika.
Desetine hiljada drugih već su bili primorani da krenu u „marševe smrti" dok su se nacisti povlačili na zapad.
Kada su oslobodici stigli, pisac Primo Levi - jedan od najslavnijih preživelih - ležao je u logorskoj bolnici, oboleo od šarlaha.
Vojnici su upućivali „neobične poglede pune stida ka opruženim telima, trošnim kolibama i nama nekolicini preživelih", napisaće on kasnije.
„Nisu nas pozdravili niti se smešili; delovali su kao da ih muči ne samo saosećanje već i... Osećanje krivice što takav zločin uopšte postoji."
„Videli smo izgladnele, izmučene, iscrpljene ljude", rekao je vojnik Ivan Martinuškin prisećajući se oslobođanja preživelih u logoru smrti.
„Videli smo im u očima da su srećni što su spašeni od ovog pakla."
Kad su nacisti došli na vlast 1933. godine, počeli su Jevrejima da oduzimaju svu imovinu, slobodu i prava zagarantovana zakonom.
Posle invazije na Poljsku 1939. godine, nacisti su počeli da deportuju jevrejski narod iz Nemačke i Austrije u Poljsku, gde su stvarali geta kako bi ih razdvojili od ostatka stanovništva.
Tokom invazije na SSSR 1941. godine, nacisti su kampanju istrebljenja pojačali do kraja.
Nacisti su o invaziji govorili kao o rasnom ratu između Nemačke i Jevreja, Slovena i Roma.
Grupe nemačkih vojnika zvane Ajnzacgrupe išle su širom osvojenih zemalja Evrope i ubijale civile.
Do kraja 1941. godine, ubile su 500.000 ljudi, a do kraja 1945. oko dva miliona - 1,3 miliona od toga bili su Jevreji.
Iza linija fronta, nacistički komandanti eksperimentisali su sa načinima masovnog ubijanja.
Plašili su se da je streljanje suviše stresno za njihove vojnike, tako da su smislili mnogo efikasniji način.
Eksperimentalni kamioni dušegupke korišćeni su za ubijanje mentalno zaostalih u Poljskoj još 1939. godine.
Otrovna isparenja puštana su u odeljak sa sedištima da bi ugušila one koji sede unutra.
U zimu 1941. godine, nacisti su izgradili gasne komore u Aušvicu.
Nacističke vođe su se sastale u januaru 1942. godine da koordinišu pokolj.
Na Vanzejskoj konferenciji, kako je taj sastanak postao poznat, složili su se oko onoga što su nazvali „konačno rešenje jevrejskog pitanja" - pogubljenje kompletnog evropskog jevrejskog stanovništva od 11 miliona ljudi, likvidacijom i prisilnim radom.
Aušvic je prvobitno bila poljska kasarna u južnoj Poljskoj.
Nacistička Nemačka izvršila je invaziju i okupirala Poljsku u septembru 1939. godine, a u maju 1940. godine pretvorila ovu lokaciju u zatvor za političke zatvorenike.
Ova zona - sa zloglasnim Arbeit Macht Frei ispisanim na nemačkom iznad ulaza (u prevodu „rad oslobađa") postala je poznata kao Aušvic I.
Ali kako su se rat i Holokaust nastavljali, nacistički režim je u velikoj meri proširio taj lokalitet.
Prvi zatvorenici usmrćeni gasom bila je grupa poljskih i sovjetskih zatvorenika u septembru 1941. godine.
Narednog meseca, započeti su radovi na novom logoru, Aušvic II-Birkenau.
Ovo je postalo mesto na kom su smeštene ogromne gasne komore u kojima je do novembra 1944. godine ubijeno stotine hiljada ljudi, a njihova tela spaljivana su u krematorijumima.
Birkenau je trebalo da postane najveći od šest nacističkih logora smrti.
Druga tri, u Belžecu, Sobiboru i Treblinki, takođe su završena 1942. godine.
Prvi transport Jevreja u Aušvic II-Birkenau bio je 999 žena i devojaka iz Slovačke u martu 1942. godine, nakon čega su odmah usledile deportacije iz Francuske, a kasnije iz Holandije i Belgije.
Do 1944, 12.000 Jevreja je bilo ubijano svakog dana.
Nemačka hemijska kompanija IG Farben izgradila je i vodila fabriku sintetičke gume u Aušvicu III-Monovic.
Druge privatne kompanije kao što su Krups i Simens-Šukert takođe su imale fabrike u blizini, da bi mogle da koriste zatvorenike kao robove.
I Primo Levi i nobelovac Eli Vizel preživeli su koncentracioni logor Monovic.
Kad je Aušvic konačno oslobođen, imao je više od 40 logora i podlogora.
Ljudi iz svih delova Evrope trpani su u vozove bez prozora, toaleta, sedišta ili hrane, i prebacivani u Aušvic.
Tu su razvrstavani na radno sposobne i one koje je trebalo odmah ubiti.
Potonjima je naređeno da se skinu goli i poslati su na tuširanje za „dezinsekciju" - eufemizam za gasne komore.
Čuvari sa takozvanog „Higijenskog instituta" bi tad u zatvorene komore praznili kanistere jakog gasa Ciklon B i čekali da ljudi umru.
Za to je trebalo dvadesetak minuta. Debeli zidovi nisu uspevali da priguše krike onih koji su se gušili unutra.
Potom bi zonderkomando - drugi zatvorenici, obično Jevreji prisiljeni da rade za čuvare pod pretnjom smrću - uklanjali veštačke udove, naočare, kosu i zube pre nego što su odvlačili leševe u krematorijume.
Pepeo od tela je zakopavan ili korišćen kao đubrivo.
Imovina ubijenih u gasnim komorama i onih poslatih na prinudni rad razvrstavana je u delu logora znanom kao „Kanada" - nazvanim tako zato što je ova država doživljavana kao zemlja izobilja.
Kako su se sovjetske trupe približavale, SS čuvari su želeli da prikriju zločine i pokušali da unište opsežnu zatvorsku dokumentaciju, što je otežalo precizno prebrojavanje žrtava.
U akademskim studijama je u međuvremenu utvrđeno da je u Aušvic stiglo ukupno skoro 1,3 miliona ljudi.
Tamo je umrlo oko 1,1 milion njih.
Ogromnu većinu žrtava činili su Jevreji iz svih delova Evrope koje su okupirali nacisti.
U Aušvicu je ubijeno skoro milion Jevreja.
Jedan upečatljiv primer bili su mađarski Jevreji.
U periodu od samo dva meseca, između maja i jula 1944. godine, Mađarska je u Aušvic prebacila 437.000 Jevreja.
Svakog dana je u Aušvic dovođeno desetina hiljada mađarskih Jevreja. Tri četvrtine njih ubijeno je odmah po dolasku.
Nemačka država je u kompleksu Aušvica usmrtila i oko 75.000 poljskih civila, 15.000 sovjetskih ratnih zarobljenika, 25.000 Roma i Sinta, kao i homoseksualaca i političkih zatvorenika.
Nemačke vlasti su krajem 1944. godine naredile obustavu usmrćivanja gasom i uništenje gasnih komora i krematorijuma, kako su se sovjetske trupe sve više probijale na zapad.
Ubrzo potom, gomila ukradenih dragocenosti iz sektora Kanada prebačena je u Nemačku.
Čvrsto rešeni da izbrišu sve dokaze zločina, nacisti su naterali desetine hiljada preostalih zatvorenika da marširaju na zapad do drugih koncentracionih logora, kao što su Bergen-Belzen, Dahau i Zaksenhauzen.
Oni koji su bili suviše bolesni da hodaju su ostali; svako ko je zaostao tokom marša bio je na licu mesta ubijen.
Kad su sovjetske snage ušle u logor 27. januara 1945. godine, zatekle su svega nekoliko hiljada preživelih, zajedno sa stotinama hiljada komada odeće i nekoliko tona ljudske kose.
Vojnici su se kasnije prisećali da su morali da ubeđuju preživele da nacista stvarno više nema.
U govoru na obeležavanju 50. godišnjice oslobođenja, Eli Vizel je izjavio da su nacistički zločini u Aušvicu „proizveli mutaciju kosmičkih razmera, utičući na snove i postupke ljudi."
„Posle Aušvica, ljudsko postojanje više nije isto. Posle Aušvica, nikad više ništa neće biti isto."
Iz intervjua sa Ivanom Ivanjijem o užasima Aušvica
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Vučić, Brnabić i Vučević danas saopštavaju")
Komentari 3
Dragan
Dragan
Dragan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar