„Još imam 25 šrapnela u sebi": Bivši iranska deca vojnici otkrivaju doživotne traume

Upozorenje: U ovom tekstu je uznemirujući sadržaj, između ostalog i eksplicitni opisi rata, ranjavanja i smrti.

„Video sam čizmu", prisetio se Masud Hašemi.

„Pola noge je još bilo u njoj. Bilo je strašno."

On je za BBC ispričao da je imao 14 godina kad je otišao na prvu liniju fronta u iransko-iračkom ratu, i uskoro je video, prvi put, posmrtne ostatke saborca.

Pedesetšestogodišnji Masud je bio jedan od mnogih mladih Iranaca koji su proveli neke od tinejdžerskih godina boreći se u osmogodišnjem sukobu.

Iranski zvaničnici kažu da je bilo angažovano pola miliona dece školskog uzrasta.

Reza Šokrolahi je rekao da je imao samo 11 godina kad je otišao u rat u kom će mu ostati 25 gelera u telu.

I Mehdi Talati, poslat u rat sa 15 godina, priseća se kako je sahranio mnoge prijatelje vlastitim rukama dok je služio u sukobu.

Četiri decenije kasnije, njih trojica govorili su za dokumentarac BBC-ja na persijskom o posledicama njihovih iskustava.

• Deca vojnici: „Kako sam dospeo ovde"
• „Moj sin bolje poznaje zvuk bombi nego njegovih igračaka“
• Sudan: Zemlja gde je pet miliona dece u zbegu zbog rata

U septembru 1980. godine, snage tadašnjeg iračkog predsednika Sadama Huseina izvršile su invaziju na Iran, u napadu koji su izazvali politički i teritorijalni sporovi.

Irački vođa je obećao brzu pobedu, ali je naišao otpor iranskih snaga, od kojih su mnoge bile motivisane snažnim verskim osećanjima prema njihovom novom revolucionarnom vođi ajatolahu Ruholahu Homeiniju.

U intervjuima 2023. godine, trojica bivših vojnika opisali su kako su bili uvučeni u kulturu idealizovanog herojstva i veličanja mučeništva.

Na početku rata ajatolah Homeini hvalio je jednog mladog dečaka, 13-godišnjeg Huseina Fahmideha, zato što se, prema zvaničnoj verziji, bacio sa granatom pod irački tenk.

Reza je ispričao da su on i njegovi vršnjaci bili „izuzetno inspirisani" plakatima i sloganima koji su slavili Fahmidehova dela.

Rekao je i da je gledao televizijske reportaže o deci na frontu i postao „vrlo željan" da ide u rat.

On se priseća da je njegov otac odlučio da njih dvojica pođu na front zajedno, i seća se kako su ljudi tražili da se slikaju s njim i njegovim kalašnjikovim koji je bio velik skoro kao i on.

U ono vreme se osećao „sjajno... kao da sam heroj", rekao je, ali sada to smatra „katastrofom".

Pre revolucije iz 1979. godine, Iran je potpisao protokol Ženevske konvencije koji poziva zemlje da se uzdrže od regrutovanja dece mlađe od 15 godina u oružane snage.

Ali sva trojica tvrde da starosno ograničenje nije bilo aktivno primenjivano.

Iran još nije ratifikovao taj protokol.

Do sada neviđen arhivski materijal u BBC-jevom dokumentarcu prikazuje intervjue sa dečacima koji imaju 12, 13 i 14 godina, i kažu da su se borili na prvoj liniji fronta.

Masud, koji sada vodi restoran u Nemačkoj, rekao je da je izmenio krštenicu da bi mogao da se uključi u borbe.

Saobraćajac ga je skinuo sa autobusa koji je išao na front, objasnio je on, ali se on sakrio ispod sedišta drugog autobusa dve nedelje kasnije.

Radio je u jedinici koja je čistila minska polja.

On kaže da je imao 15 godina kad je prvi put ušao na minsko polje i veruje da su 60 odsto njegove jedinice bili tinejdžeri.

„Imali su 16, 15, 14, 13 godina…", rekao je on, dodavši da su mladi ljudi konkretno bili birani zato što su bili okretni i lagani.

„Posao je bio izuzetno opasan… mlađa deca nisu mnogo razmišljala o njemu."

Njegov mlađi brat poginuo je boreći se u ratu sa 15 godina.

Godinu dana kasnije, njihov otac je umro od srčanog udara.

„Nije mogao da podnese bol", ispričao je Masud.

Mehdi, koji je kasnije postao akademski istraživač Bliskog istoka, bio je regrutovan sa 15 godina, priključivši se Basidžu – dobrovoljačkoj miliciji posvećenoj očuvanju tekovina islamske revolucije.

„Bilo je još sedam ili osam drugih dečaka iz mog odeljenja na frontu - samo se jedan od njih vratio kući živ", rekao je Mehdi.

Mnogi od onih koji su otišli imali su „pogled na rat inspirisan Holivudom", rekao je on.

Ali već posle prve operacije „sva naša očekivanja bila su raspršena", dodao je on.

Prvi put kad je video eksploziju granate, njegov saborac je poginuo na njegove oči: „Šrapnel ga je pogodio u glavu. Poginuo je na licu mesta."

Reza, koji danas ima 52 godine, rekao je da se u ratu borilo „mnogo dece" njegovog godišta.

„Prešli smo crtu koju nismo smeli da pređemo, ali jednom kad smo to učinili, više nismo bili deca", rekao je on.

On kaže da je njegov bliski školski prijatelj, čija se porodica protivila ratu, jednom insistirao da pođe sa njim u borbe.

Reza se priseća: „Rekao sam mu da mora da ode u tu i tu kancelariju. On je rekao: 'Ali biće im potrebna preporuka.' Rekao sam: 'Ako ti je budu tražili, samo im reci moje ime'."

„Jedne noći je otišao na prvu liniju fronta i više se nije vratio – bio je pogođen direktnim hicem", kaže Reza.

Suzdržavajući suze, on je ispričao kako je pokušao da ode na njegovu sahranu: „Njegova porodica je zapomagala i psovala me. Izbacili su me sa ceremonije."

Njegovo lice ima ožiljak od povrede od šrapnela, dok je jednom drugom prilikom eksplozija pored njega ostavila rane na njegovom licu, rukama, glavi, grudima i nogama – geleri su mu još uvek svuda u telu.

Ajatolah Homeini je 1988. bio primoran da prihvati primirje uz posredovanje UN-a, završivši boravak mladih boraca na frontu.

Prema zvaničnoj iranskoj statistici, poginulo je oko 200.000 Iranaca, a samo su mali procenat njih bili civili.

Ne postoji kompletan presek poginulih u ratu po godištima, ali na osnovu zvanične statistike, procenjuje se da su oko četvrtine bili deca i tinejdžeri školskog uzrasta.

Prema zvaničnim podacima, više od 8.000 dece starosti između 11 i 15 godina klasifikovani su kao „mučenici" od 1979. godine.

Većina njih najverovatnije je poginula u iransko-iračkom ratu.

Iranska vlada insistira da njena politika nije bila da šalje maloletnu decu u borbe, već kaže da su ona išla dobrovoljno da brane vlastitu zemlju i veru.

Irak je takođe pretrpeo velike gubitke u ratu, mada procene broja poginulih umnogome variraju na obe strane.

Postoje dokazi da je i Irak koristio neku decu kao vojnike, ali su brojke za sada nepoznate.

Povratak vojnika u civilni život doneo je nove izazove.

Reza je zatekao neke od starih školskih drugova kako se pripremaju za prijemni ispit na fakultetu, želeći da postanu lekari ili inženjeri.

„Za njih se život nastavljao, a za nas je stao", rekao je Reza.

On je sada novinar i živi u Pragu sa suprugom i sinom, ali kaže da je proveo život u „nemiru", seleći se od mesta od mesta.

„Prošlo je trideset osam godina... ali ja i dalje živim svaki trenutak koji sam proveo u ratu", dodaje on.

„Mnogi od nas nisu mogli da se priviknu na posleratni period", kaže Mehdi, koji je postao akademski istraživač Bliskog istoka.

On kaže da su neki od onih koji su se borili umrli u „samoći i izolaciji", dok su drugi oduzeli sebi život ili doživeli da im se raspadne porodica.

U prošlosti je Mehdi govorio pozitivno o ratu, jednom opisavši zajedničku rešenost vojnika oči u oči sa smrću „prelepom".

Ali on kaže da ne može da spava više od dva do tri sata noću.

„Uvek vidim prijatelje iz rata u snovima."

Masud kaže da je bio izložen napadu hemijskim oružjem i sada pati od problema sa disanjem, a ima i šrapnel zaglavljen u mozgu.

„Posle 38 godina, još uvek sanjam te stravične scene. Probudim se naglo vrišteći i onda počinjem da kašljem", kaže on.

Reza kaže da je posle nekih „veoma mračnih" terapijskih sesija počeo da prihvata prošlost.

„Bilo da su me odveli, naterali me da idem ili me nisu sprečili da odem, svakako sam otišao u taj rat."

„Prihvatiti to znači priznati da nisam imao normalan život, da ga i dalje nemam i da ga nikad neću imati."

• „Iran bez kralja ne valja": Zašto neki Iranci sada traže oproštaj od izgnane carice
• Neželjena deca Vijetnamskog rata
• Zašto je Iran upleten u toliko mnogo sukoba

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk