Te tople julske subote, Aleksandar Radović iz Rogatice, gradića na istoku Bosne i Hercegovine, krenuo je na groblje.
Na sahranu stricu, u gradiću na zapadu susedne Srbije, Aleksandar je putovao sa nekoliko rođaka.
U automobilu su razgovarali o pokojniku, prisećali se njegovog života i zajedničkih trenutaka.
Tuga se osećala celim putem.
No, na groblju nije izgledalo tako. Aleksandar nije mogao da obuzda nalete smeha.
„U podsvesti je to bila tuga, ali okidač za smeh je bio rođak kojeg nikada ranije nisam video da plače", kaže Aleksandar za BBC.
„Tada sam eksplodirao."
Slične epizode su se ponavljale i ranije, ali nikada iz nepoštovanja ili nedostatka saosećanja.
Zašto se neki ljudi smeju na sahranama pitanje je na koje ne postoji uniformisani odgovor, kaže za BBC Omer Ćemalović, subspecijalista forenzičke psihijatrije i stalni sudski veštak.
„Smeh umesto plača ponekad se javlja i kao deo traumatskog doživljaja, ali nisam primetio da je to uobičajena pojava". kaže on.
To najčešće može biti neprimereni smeh na šale drugih, dodaje nekadašnji direktor Jagomira, psihijatrijske bolnice Kantona Sarajevo.
Baš to se desilo Bošku iz Beograda pre 30 godina na sahrani dede njegove najbolje drugarice.
Nevolje su krenule čim je uzeo krst koji je trebalo da nosi ispred sanduka sa preminulim, a do grobnog mesta.
„Prvo sam odveo kolonu u pogrešnom pravcu dok grobari nisu počeli da viču i pokazuju gde treba da idem."
Kada su konačno došli do grobnice, Boško je stao pored mesta gde je takođe iskopana raka, ali to nije video na vreme.
„Kada su prineli kovčeg, ja napravim mahinalno korak unazad i upadnem u tu raku."
„Cela sahrana je prasnula u smeh. Neki su bili zgranuti, ali kada su videli da se svi smeju, i porodica, onda su se svi smejali."
Smeh na sahranama je trenutak samozavaravanja, objašnjava Aleksandar Pejić, specijalista psihijatrije.
To je kratkoročni beg od suočavanja i posledica je neadekvatnog upravljanja stresom, a pokazivanje tuge suzama, u tom slučaju, dolazi naknadno, dodaje.
„Postoje tehnike upravljanja stresom i u njih ne spadaju ni smejanje ni nešto što podseća na radost, iako to nije."
Najčešće se događaju prilikom gubitka bližih i mlađih članova porodice.
„To uslovno nije nenormalno ni neočekivano, ali pokazuje da u osobi postoji nerazrešen konflikt."
U tom slučaju, konflikt je prežaljevanje.
Izostanak plača u traumatičnim iskustvima, poput smrti, može da bude odraz snage, ali problem nastaje kada naš izraz lica ne odražava unutrašnje stanje.
Mehanizam odbrane ega omogućava da se unutrašnji tuga i bol ne vide na nama, jer odajemo utisak sreće.
Pejić pojašnjava da prilikom gubitka dragih osoba imamo dve opcije: beg ili borbu sa tugom.
Smeh dolazi kada izaberemo prvu opciju.
U tim trenucima nismo srećni, ali ne uspevamo da iskažemo tugu.
Skrivanje emocija od sveta, ali i sebe samog je kao, pojašnjava psihijatar, guranje lopte pod vodu.
„Neko vreme možete da je gurate ispod površine vode. Onda će vam se oteti i izaći.
„Tako je i sa emocijama, kad - tad isplivaju gore".
Na postjugoslovenskim prostorima pravila društvenog ponašanja na pogrebima usko su vezana za religijska tumačenja.
Načini tugovanja važe i posle sahrane i od ožalošćenih se očekuje da ispune niz društvenih pravila.
„Kad se u porodici dogodi smrtni slučaj, prestaje svaki rad, bacaju se zatečena hrana i voda, u kući se ne kuva i ne gori vatra do posle sahrane, a u toku prve godine ukućani ne učestvuju u zabavama, ne pevaju, ne igraju, ne stupaju u nove društvene odnose, poput braka", navodi se u zborniku „Antropologija smrti II - Sahrana, grob i groblje", na primeru Stonskog primorja u Hrvatskoj.
Iako ne postoji univerzalni oblik tugovanja, društvo je tradicionalno težilo da nametne izvestan model kojim se, usled haosa izazvanog smrtnim slučajem, pokušava uneti izvestan red, kaže antropolog Mladen Stajić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Tačno se zna, u skladu sa običajima, koliko treba da traje tišina i kako će ljudi biti obučeni, hoće li muškarci puštati bradu ili kako će pokazivati emocije, pa čak i koliko će tugovanje trajati - poput nošenja crnine 40 dana ili godinu.
„Žaljenje predstavlja nastojanje da sam pokojnik prikazanim odnosom bude zadovoljan, kako se iz zagrobnog života ne bi vampirenjem vraćao zbog osvete, već bi porodica i šira zajednica mogli da računaju na njegovu naklonost i mističnu pomoć", kaže antropolog Stajić u pisanom odgovoru.
Pravila su ranije bila striktnija i često su podrazumevala i profesionalne narikače - žene koje će zapomaganjem i vikom žaliti pokojnika.
Neki od ovih običaja su aktuelni i danas širom Balkana, posebno u manjim sredinama.
No, nije svuda u svetu tako. Na primer, u delovima Afrike.
U Demokratskoj Republici Kongo na sahranama se mogu videti klovnovi.
Ožalošćeni kažu da im smeh „vraća deo radosti koju su izgubili" smrću voljene osobe, piše BBC.
Postoje i primeri gde su pokojnici tražili da se ožalošćeni smeju na njihovim pogrebima.
Pre nekoliko godina Šej Bredli, veteran irskih odbrambenih snaga, tokom svog pogreba u Dablinu „obratio" se prisutnima.
Porodica je pustila audio snimak koji je Bredli ranije snimio.
„Pustite me napolje", čuo se glas koji je odavao utisak da je pokojnik zarobljen u kovčegu.
Posle prvobitnog šoka, prisutni su prasnuli u smeh kad se ponovo „javio" pokojnik.
„Zdravo još jednom, želim vam reći zbogom."
Pored plakanja i tugovanja kao univerzalnim ljudskim odgovorima na gubitak drage osobe, u brojnim kulturama smejanje i humor su neizostavni deo pogrebnih rituala, napominje antropolog Stajić.
Na bdenjima u Irskoj pričaju se anegdote iz života preminulog i pronalazi se uteha u slavljenju njegovog života, kroz muziku i smeh.
„U Gani, naročito među Ašantima i pripadnicima naroda Ga, sahrane su živopisna slavlja praćena plesom, muzikom, razigranim nošenjem kovčega i profesionalnim narikačima koje kombinuju teatralni žal sa elementima humora", pojašnjava Stajić za BBC.
Slični običaji prisutni su i u drugim delovima sveta, od Meksika, preko Tibeta do Madagaskara.
Ništa od ovoga nije prihvatljivo ponašanje na Balkanu.
To znaju najbolje oni koji su prasnuli u smeh kad „ne treba", poput Aleksandra.
„Svestan sam da me drugi ljudi vide i osećao sam se jako glupo", priznaje.
Bilo ga je i sramota, „jer nije prikladno smejati se u tim situacijama".
Tema smrti voljene osobe i tugovanje za njom i dalje su tabu u društvu, kaže Elvira Duraković Belko, psihoterapeutkinja.
Smrt nam je odbojna i nije nam ugodno govoriti o njoj, objašnjava.
Da nije tako, lakše bismo razumeli i različite reakcije na gubitak bliskih osoba, dodaje.
Prirodna osećanja kada prisustvujemo sahranama su, govori psihoterapeutkinja, tuga, ljutnja i plač, ali i mir, saosećanje sa ožalošćenima.
„Možemo doživeti i emocionalnu obamrlost."
Sahrane mogu izazvati i zbunjenost, nemoć, a zbog podsetnika na vlastitu smrtnost mogu se javiti strah i anksioznost.
„Ova teskoba, napetost i preplavljenost nekada mogu rezultirati neočekivanom reakcijom smeha.
„Iako je smeh na sahrani socijalno nepoželjna reakcija, on je najčešće nenameran i nekontrolisan", ističe psihoterapeutkinja.
Smeh pojedinaca, poput Aleksandrovog, druge posetioce sahrane može naljutiti, zbuniti.
„Ljudi ga uglavnom doživljavaju neprimerenim i neosetljivim, a osoba koja se smeje doživljava krivicu i gubitak kontrole", kaže Duraković Belko.
Iz hrišćanske zapadne kulture baštinimo tradiciju da su plač ili trenuci tuposti prihvatljivi odgovor pojedinca na sahranama, kaže Zvonko Benković, antropolog i profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, za BBC na srpskom.
„Izostanak suza ne znači i izostanak boli, jer o tome kako će se pojedinac ponašati u danima koji slede nakon smrti i pokopa, retko se govori."
Suze kao oblik tugovanja nalaze se i u mnogim svetim knjigama što pokazuje tradiciju dugu hiljadama godina, ali svaka zajednica ima sopstvene uzuse ponašanja.
„Jedni na sahranama tuguju, neki pokojnicima prave velike spomenike, drugi ih pokopaju samo u pesak, a treći ostavljaju kao strvine da se njima hrane lešinari", opisuje Benković.
Međutim, koliko god bilo retko ili danas neprihvatljivo, smejanje na sahranama dešavalo se oduvek i bilo je deo rituala i u srpskoj tradiciji.
Bilo je slučajeva da narikače naprave lapsus, zasmeju prisutne, pa se to prepričava posle kao anegdota, navodi Stajić.
Etnolog Veselin Čajkanović polazeći od primera iz srpske narodne poezije zabeleženog u pesmi „Smrt cara Uroša" gde se njegova majka smeje na grobu sina, uvodi pojam magičnog smeha, dodaje docent.
Čajkanović ga povezuje sa običajem lapota sa Sardinije, gde su deca ubijala stare roditelje na ivici otvorenog groba, pri čemu se od starih ljudi očekivalo da se smeju u tom trenutku, a sličnih primera bilo je među Grcima, Rimljanima, Nemcima, Slovenima.
„'Smeh nosi pobedničku snagu', piše etnološkinja Lada Stevanović.
„'Ismeva moć smrti, umanjuje bol i podstiče životne sile da ponovo preuzmu primat. Predstavlja trijumf života nad smrću'", citira je Stajić u odgovoru.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
N
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar