Dok se nastavljaju diplomatske aktivnosti u vezi sa ratom u Ukrajini, uz vrlo malo nagoveštaja dogovora između glavnih igrača, obični Ukrajinci nastavljaju živote.
Kako izgleda svakodnevni život u zemlji koja se nalazi pod stalnim bombardovanjem?
O tome piše Darija Taradaj, novinarka BBC-ja na ukrajinskom, koja vreme na smenu provodi u prestonici Kijevu i Lavovu na zapadu Ukrajine.
Spolja gledano, naši životi deluju normalno: vrtići, škole, posao, kupovina.
Iznutra gledano, svako vlakno normalnosti nosi ožiljak rata.
Svako jutro i uveče pred spavanje, pokušavamo da shvatimo kakve „planove" bi ruska vojska mogla da ima za predstojeći dan ili noć.
Redovno posećujemo naloge na društvenim mrežama pod vođstvom ljudi koji tvrde da imaju pristup podacima sa vojnih radara.
U zavisnosti od toga šta se piše, provodimo narednih nekoliko sati u skloništu ili kod kuće.
Najviše brinu izveštaji o korišćenju ruskih balističkih projektila „kalibar" ili krstarećh raketa „kinžal", pošto su to neka od najsmrtonosnijih oružja u upotrebi.
Za Ukrajince rat nije započeo 2022. godine.
Rusija je anektirala Krim u martu 2014. godine i ubrzo nakon toga izazvala sukob na istoku Ukrajine, preuzevši kontrolu preko tamošnjih posrednih vlasti.
Invazija pokrenuta je 24. februara 2022. godine, učinivši ovaj rat najvećim i nasmrtonosnijim sukobom u skorijoj istoriji, ne samo u Ukrajini, već i u čitavoj Evropi posle Drugog svetskog rata.
Procenjuje se da su poginule stotine hiljada vojnika i desetine hiljada civila.
Deset miliona Ukrajinaca je raseljeno, a milioni su napustili zemlju.
Moja porodica nije mogla da napusti Ukrajinu, a ja sam ostala takođe, nikad ne zažalivši zbog te odluke.
Vreme provedeno sa mojom porodicom je neprocenjivo i sada ga cenim više nego ikad.
Uvek se staramo da su nam telefoni puni i da imamo spremne vanjske punjače baterije u kutiji ili na polici, kao i malo gotovine i hrane.
U stanu takođe držim desetak plastičnih flaša vode: dve sa pijaćom vodom, ostale sa vodom sa česme za pranje, u slučaju da nestane struje i vode.
Mnoge višespratnice već imaju agregate ili baterije koji stanare opskrbljuju vodom i grejanjem tokom nestanaka struje, ali ipak preduzimamo mere predostrožnosti u slučaju da oni ne rade.
Agregati su skupi i stanari se običnu udružuju da bi ih platili.
U velikim gradovima kao što su Kijev i Lavov, užurbano vodimo decu u škole ili vrtiće pre nego što se oglasi uzbuna za vazdušnu opasnost.
Mi znamo da će ih njihovi nastavnici ili vaspitači odvesti u skloništa i da će tamo biti bezbedna.
Nemoguće je predvideti koliko često ili kada tačno će se sirene za vazdušnu opasnost oglasiti - ponekad se to može biti deset puta na dan, dok povremeno može da prođe i čitav dan bez ijedne.
Ti zaglušujući zvuci ne mogu vam promaći, jer bi mogli da znači smrt i razaranje za grad i njegove stanovnike.
U torbi uvek imam napunjenu kacigu sa baterijskom lampom i podvezu.
Podveza bi se iskoristila u slučaju kritičnog krvarenja ako je glavna arterija osobe probušena i može da spase život posle raketnog napada.
Naša deca sada već prepoznaju glasne zvuke lansiranja projektila „patriot" - protivvazdušne odbrane koju je Ukrajina dobila od saveznika.
Deca se smire kad im kažemo, ne sasvim istinito, da je svaka dolazeća ruska raketa oborena.
Hrana je postala skuplja u poslednje tri godine, ali su ukus i kvalitet i dalje dobri.
Izlazak na večeru ili dostava hrane neki su od najcenjenijih elemenata normalnosti koje pokušavamo da sačuvamo.
Takođe volimo da izađemo na kafu.
Ćaskanje sa prijateljima o tome kako smo uspeli da preživimo napad o prethodne noći, bilo da je to bilo u skloništu ili u hodniku, od ključne je važnosti.
Dok to radite uz šolju vašeg omiljenog toplog pića, život vam bude malko lakši.
Noćni život je morao da se prilagodi policijskom času.
Što bliže frontu živite, ranije morate da uđete unutra.
U Kijevu smo slobodni da ostanemo do ponoći, ali javni prevoz prestaje da radi još ranije a taksi ume da bude skup.
Bioskopi i koncertne sale pokušavaju da rade onoliko normalno koliko je to moguće, mada i njihov program često prekidaju sirene.
Mnogi bioskopi vraćaju novac od karata za prekinute projekcije ili ih zamene za neki kasniji datum.
Izvođenje pozorišnih predstava, pauzirano na početku invazije, ponovo je otpočelo u proleće 2022. godine.
Kijevska pozorišna postavka „Veštice iz Konotopa" jedna je od predstava koje moraju da se vide i rasprodata je mesecima unapred posle hvalospeva kritike.
Zasnovana je na satiričnom romanu iz 1833. godine klasičnog ukrajinskog autora Grigorija Kvitke-Osnovianenka o neuspelom lovu na veštice.
Dva baksuzna lika koji ga pokrenu, nadmudreni su od osumnjičene „veštice".
Još je nisam pogledala, a u bezbroj četova na društvenim mrežama priča se o tome kako doći do karata.
Vlasti su morale da intervenišu da bi zaustavile tapkanje.
Nedostaju nam naši aerodromi, koji su zatvoreni 24. februara 2022. godine, onog dana kad je Rusija pokrenula potpunu invaziju.
Moguće je putovati u inostranstvo i leteti sa najbližih aerodroma u Poljskoj, Rumuniji ili Moldaviji.
Da bismo stigli tamo putujemo vozom, autobusom ili automobilom, i moramo da se isplaniramo poprilično unapred, kao i da za svaki slučaj izdvojimo više vremena i novca.
Ali železnica nikad nije prestala da radi i ostaje jedna od najpouzdanijih službi u Ukrajini.
Od početka invazije su otvorene nove rute, povezujući različite delove zemlje, na način na koji nikad nisu bili povezani ranije.
Poštanska služba je takođe efikasna: paket poslat iz Kijevu u Lavov obično stigne već naredni dan.
Od Kijeva do grada na prvoj liniji fronta Kostjantinjivke, manje od deset kilometra od mesta na kom se vode borbe, moj paket stigne za dva dana.
Vodim računa da paket bude isporučen u paketomat i da moj primalac ne mora da stoji u redu u pošti da ga preuzme, u gradu u kom nepolicijskih sati ima samo četiri od ukupno 24.
Za gradove kao što je Kostjantinjivka, pošta je poslednji znak normalnosti za život u Ukrajini.
Kad taj element nestane, stanovnici znaju da se bliži ruska okupacija.
U mnogim gradovima i mestima koji nisu na prvoj liniji fronta, život cveta.
Ali mnogi ljudi proživljavaju vlastitu patnju u tajnosti.
Nekima je jedini dom na teritoriji pod ruskom okupacijom, koji je teško ili nemoguće posetiti.
Rusija sada pod okupacijom drži oko 20 odsto ukrajinske teritorije, za razliku od 7 odsto na početku potpune invazije.
Neki Ukrajinci nastavljaju da žive pod ruskom okupacijom.
Neki se čak vraćaju da povrate vlastiti posed od ruske administracije, u protivnom rizikuju da ga zauvek izgube.
Onima koji ne mogu da ga dobiju, nedostaju njihove fotografije iz detinjstva ili drugi dragoceni predmeti.
Neki ljudi imaju stariju rodbinu koja živi pod ruskom okupacijom, odbija da napusti domove i nema gde drugde da živi u bezbednijim gradovima.
Drugi imaju rodbinu koja živi blizu fronta i gleda kako se ruska granatiranja približavaju svaki dan.
A mnogi imaju najmilijeg ili više njih u vojsci, što znači stalno strahovanje za njihovu bezbednost.
Godine 2022, mislili smo da ćemo morati da pauziramo naše živote samo na kratko.
Ispostavilo se da to ne ide tako.
Postepeno i uz poteškoće, učimo da živimo ovde i sada, pokušavajući da sačuvamo sve ono što je „normalno" i da pronađemo radost gde god možemo.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
@predrag
predrag
Mi smo to i sto preziveli kad su cetnici, ustase i balije preuzele drzavu.
U oba slucaja narod nije trebao da bude za njih, da ima gram mozga.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar