Od Galenike u Zemunu do centra Beograda ima oko 11 kilometara.
Do danas to nisam znala, merila sam vreme brzinom gradskog prevoza.
Sad znam da mi od moje kuće do redakcije peške treba tri sata, a kad je gužva - pet.
I pošto autobusa nije bilo, a na aplikaciji za pozivanje taksija je pisalo da vozila nema, započela sam moj pešački eksperiment.
Kasnije sam saznala da je slično bilo u svim delovima grada dok je u Beogradu počinjao jedan od najvećih protesta poslednjih decenija.
Usput sam nailazila na kolone ljudi sa pištaljkama, bicikliste ogrnute zastavama, čak i jednu devojku na rolerima.
Pozdravljali su jedni druge, slali poljupce i pokazivali prstima srca.
Tokom hodanja ka centru Beograda, promenila su se i tri godišnja doba – grejalo je sunce, duvao vetar, a postajalo je i sve hladnije.
Na početku pomalo razuđena, kolona ljudi postajala je sve zbijenijija i brojnija kako smo se približavali Ušću.
Posle više od dva sata brzog hoda, taman kad sam bila bliže cilju, naišla sam na još jednu prepreku - trebalo je preći Brankov most koji spaja stari i novi deo Beograda.
Ispred mene, kolona ljudi kojoj nisam mogla da vidim kraj.
„Izvini, vidiš li gde se sad nalazimo? ", pitala sam visokog momka koji je stajao pored mene.
„Nismo se ni približili mostu, tek smo na kružnom toku", odgovorio mi je.
Moja ideja da ću ubrzo biti na poslu odmah je pala u vodu.
Počela je kiša.
Ljudi su se snalazili na različite načine, delili kišobrane jedni sa drugima, a bilo je i alternativnih rešenja - crne kese za smeće umesto kabanice.
Devojka u žutom mantilu pozvala me je pod kišobran.
Došla je iz Novog Sada na protest, a na moje nervozno proveravanje vremena na telefonu, samo je strpljivo rekla : „Polako, stižemo " .
Ne mogu nikome da se javim – i signal je nestao.
Čitam transparente oko mene i svi me vraćaju u tinejdžerske dane.
„Metalci su uz studente", „Totally štrajk" i „Rohan and Gondor are with students" (Rohan i Gondor uz studente, referenca iz knjige Gospodare prstenova Dž. R. R.Tolkina)
„Hoćeš čokoladicu? ", nudi mi devojka pod čijim sam kišobranom.
Pomeramo se korak po korak.
Oko nas pištanje, pevanje, razgovor i smeh.
Nailazimo na studente redare u žutim prslucima.
„Hodajte polako, ne trčite i gledajte ispred sebe", rekla je jedna od redarki.
„I hvala vam što ste sa nama i što ste došli zbog nas", dodala je.
Hodam nestrpljivo ka kraju mosta.
Razmišljam da stopiram, ali sad smo već blizu. Nastavljam šetnju još kilometar i pokisla stižem na posao, dva sata kasnije od planiranog.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu.
Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar