BBC u Kočanima: Muk koji ne prestaje

Nepodnošljiva tišina koju prekidaju samo jauci.

Tuga i bol se gotovo fizički osećaju u vazduhu u svakom kutku Kočana, gradića na istoku Severne Makedonije.

Samo je jedan sat bio dovoljan da život više nikada ne bude isti.

Najmanje 59 ljudi, većinom mladih, a više od 155 je povređeno u požaru koji je izbio u noćnom klubu u noći između subote i nedelje.

Na koncertu popularnog hip-hop benda DNK bila je i 17-godišnja Anđela, ali je izašla ranije i spasila se, kaže njen otac Saša Đenić.

„Dobro je, ali od šoka pije sve vreme lekove za smirenje i samo čita vesti i čeka informacije o prijateljima", jedva izgovara dok briše oči o rukav zimske jakne.

„Šta da kažu tek ostali koji su ostali bez najmilijih", govori tiho.

Među poginulima i povređenima su uglavnom mladi, od 14 do 25 godina, saopštili su zvaničnici.

„Ako ovo prođe nekažnjeno, onda ova država ne zaslužuje da se zove država", kaže sada besnim Đenić.

• Severna Makedonija: Stradalo 59 ljudi, 155 povređenih u požaru u Kočanima
• Tragedija u Novom Sadu: I buka i bes i tišina
• Tišina, nedostajanje i tuga u Duboni i Malom Orašju

Prvi nalazi istrage ukazuju da su požar u diskoteci u kojoj je bilo oko 1.500 ljudi izazvale varnice pirotehničkih sredstava, korišćene za svetlosne efekte na koncertu, rekao je Panče Toškovski, ministar unutrašnjih poslova Severne Makedonije.

Desetoro ljudi je odmah privedeno, među kojima su vlasnik kluba i organizator koncerta, kao i zaposleni u Ministarstvu ekonomije, rekao jeToškovski.

Klub je radio sa faksifikovanom licencom koja je uz mito „izdata nelegalno sa originalnim pečatom ministarstva za ekonomiju i potpis tadašnjih zvaničnih lica", izdata u martu 2024, saopštio je Hristijan Mickoski, premijer zemlje.

„Težak i veoma tužan dan za zemlju koja je izgubila toliko mladih života", rekao je Mickoski.

U Severnoj Makedoniji je proglašena sedmodnevna žalost.

'Kažite mi, ne'

Dok prilazim Opštoj bolnici u Kočanima, mimoilazim se sa unezverenim licima uplakanih ljudi.

Ljudi ne ispuštaju telefone iz ruku.

Tišinu prekida krik.

„Kažite mi, ne", čujem ženski glas.

U bolnicu se neprestano unose drvene krevete.

Smenjuju su policajci, a pripadnci vojne policije samo pristižu.

Kola Hitne pomoći prestala sam da brojim.

Pred jednim od bolničkih ulaza zatičem grupu ljudi, pogleda uprtog u stara vrata i prozore koji se klate.

Na licima im nazirem uplašenost, ali i tračak nade da su njihovi ipak dobro.

„Moraš da veruješ, moraš, bre", čujem muški glas.

Ne čujem odgovor.

Hodam sada već blatnjavim puteljkom do drugog ulaza.

Na drvenim stolicama sede dve žene koje se grle.

„Bore mu se za život", izgovara ženski glas iz daljine, ispuštajući jauk, koji je odjeknuo kroz muk.

Čini mi se kao da je svako okno prozora zadrhtalo na ove reči.

Okrećem se, a dvoje medicinskih radnika priskaču u pomoć.

U prizemlju bolnice pregršt ćebadi, jastuka i vode.

Prozor, nečega što deluje kao čekaonica, sav je izlomljen. I ovde je policija.

Skreću oči pune suza pokušavajući da zadrže prisebnost.

Lekari kao po traci samo silaze i ulaze.

Vazduhom se širi miris joda, infuzije i ustajalosti.

„Što nas snašlo", kaže mladić u crvenom prsluku Hitne pomoći.

Novi kontigent vojne policije pristiže.

Muk je zagospodario okolnim ulicama, svi su se sjatili pred bolnicu.

U Kočanima živi 23.000 stanovnika. Čini se da se svi poznaju.

Prodavac u obližnjoj radnji ne skreće pogled sa ulice, odmahujući glavom.

'Usta su presušila'

Na osvetljenom centralnom trgu u Kočanima i u toku noći meštani odaju počast stradalima.

Smenjuju se mladi i stari, povijenih glava i očiju crvenih od suza.

Tek po neko ispusti povremeni uzdah.

„Jezivo, jezivo", govori mi sredovečni čovek, ne želeći da se predstavi.

Za tragediju krivi vlast i poredi je sa rušenjem betonske nadstrešnice dva puta rekonstruisane železničke stanice u Novom Sadu, u kojem je život izgubilo 15 ljudi, a dvoje teško.

Novosadska tragedija pokrenula je talas protesta širom Srbije, a jedan od najmasovnijih bio je u Beogradu, dan pre nego što će desetine ljudi izgubiti živote u Kočanima.

„Tamo nije bilo dozvole, a gradili su, a ovde je bilo, ali lažne.

„Isto nas je snašlo - neopisiva tuga", odmahuje rukom i gubi se u mraku.

Nekoliko koraka dalje, oniža žena pali cigaretu za cigaretom.

Među povređenima su deca njenih bliskih rođaka.

„Užas i strahota" izgovara i pruža ruke da je zagrlim.

Osećam joj svaki otkucaj srca, svaki deo tela joj podrhtava, a suze samo naviru.

Ljudi stalno dolaze, ali niko ne progovara.

„Nema više šta da se kaže, usta su presušila", dobacuje plavooka žena.

Okupljeni se pogledima pozdravljaju.

'Kakva bi bila budućnost bez nje'

Sašu Đenića zatičem nedaleko od reda ljudi koji čekaju da upale sveće, zagledanog u daljinu.

Njegova ćerka Anđela je bila sa prijateljicom u klubu.

Noć uoči tragedije, ćerka Anđela je rekla roditeljima da će ići sa drugaricom na koncert.

Supruga i on retko spavaju kada je Anđela vani - imaju samo nju.

Umoran, jer danima renoviraju stan, zadremao je na fotelji.

Probudila ga je usplahirena supruga Suzana, i kaže da im je ćerka na benzinskoj pumpi.

„'Šta će ona tamo', pitao sam u polu snu.

U tom Suzanu, lekarku je u Hitnoj pomoći poziva kolega.

Izbio je požar, ima mnogo žrtava i treba da bude u pripravnosti, govori joj.

Saša je sa terase video jezivi plamen koji se neprestano širio, a zvuci sirene nisu prestajali.

„Ćerka nam kaže da je već kod drugarice i kažem ženi da odmah ide po nju"; prepričava mi.

Tek što je svanulo, otišao je do mesta nesreće.

„Ljudi uplakani, nervozni, čekaju vesti", govori, ne skidajući pogled sa kolone ljudi koja samo pristiže.

Nedaleko od diskoteke video je pripadnike specijalne policije, a grad je „bio u potpunom haosu".

„U bolnici nisu mogli da prime sva tela žrtava, pa su ih poređali na obližnjem travnjaku", prenosi mi suprugine reči.

Dvojica njegovih kolega i prijatelj iz detinjstva su izgubili decu.

Lice mu je natopljeno suzama.

„Dođe nam da se iselimo odavde, jer kakvu bismo budućnost imali da smo izgubili našu Anđelu", govori tiho 53-godišnji profesor engleskog jezika.

'Nema cele jedne generacije'

U Kočanima, gradu nekada poznatom po proizvodnji pirinča, odrastao je i Mario Stojanovski.

Poslednjih godina živi u inostranstvu, i nije jedini.

Mladi odlaze iz Kočana u potrazi za boljim životom, a slično je i u ostalim gradovima na istoku zemlje.

Vest o tragediji ga je sačekala odmah ujutru.

I on je nekada izlazio u klub Puls, za koji kaže da je bio među opremljenijima.

Mahnito je pozivao najbliže, uplašeno prelistavao društvene mreže.

Te noći su mnogi njegovi prijatelji bili na koncertu.

„Bio sam toliko uzmeniren, besomučno sam pisao, zvao, iščekivao bilo kakav odgovor.

„Neki su bili na puš-pauzi te su se spasili, pojedini imaju lakše povrede - srećom", priča mi preko telefona 30-godišnji Stojanovski.

Za neke još ne zna jesu li preživeli.

„Brat moj druga imao je plastični zahvat", kaže.

Među žrtvama je i tinejdžer sa kojim je igrao fudbal.

„Fino, pristojno čeljade i sada ga nema, to me jako pogodilo.

„Nema više cele jedne generacije", izgovara tužno.

Nada se, poput mnogih, da će ova, kako kaže, nezapamćena tragedija, promeniti stvari na bolje i da će se narod probuditi i osvestiti.

Sveće neprestano gore, a vosak se preliva na pločnik centralnog trga u Kočanima.

Okupljeni se polako razilaze, kao što su i došli - tiho i izgubljenih pogleda.

Pogašena su i ulična svetla, tajac se širi.

Uskoro će ponoć.

Pogledajte trenutak kad se rasplamsao smrtonosni požar u Severnoj Makedoniji: „Svi su počeli da vrište"

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk