Slika bezbroj bliceva mobilnih telefona iz noći 15. marta sa beogradskog trga Slavija, koju su mnogi uporedili sa prizorima dalekih galaksija, veoma brzo obišla je svet.
Objavili su je brojni mediji, izveštavajući o jednom od najvećih protesta u modernoj istoriji Srbije, na kojem se, prema različitim izvorima, okupilo između 100.000 i 300.000 ljudi.
Svi oni samo su deo nezadovoljnih koji mesecima izlaze na ulice više od 400 gradova, mesta i naselja širom Srbije, tražeći odgovornost za pad nadstrešnice i smrt 15 ljudi u Novom Sadu.
Međutim, najveća politička kriza u Srbiji od 2012, kada su vlast došli Srpska napredna stranka (SNS) i predsednik Aleksandar Vučić, kao da u Evropi i svetu prolazi ispod radara.
O toj slici u najvećoj zemlji prilično trusnog područja kao što je Zapadni Balkan, i kandidatkinji za članstvo u Evropskoj uniji (EU), zvaničnici najvećih sila se do sada nisu previše oglašavali.
„U poređenju sa nekim drugim periodima istorije Srbije, definitivno se može reći da Evropa i Amerika ćute po pitanju protesta u Srbiji", kaže Vedran Džihić, viši istraživač na Austrijskom institutu za međunarodnu politiku, za BBC na srpskom.
„Ako uporedimo aktuelnu situaciju sa protestima protiv Slobodana Miloševića iz 1990-ih, kada su i EU i SAD sve otvoreno podržavale, razlika je upadljivo velika."
Reakcije Kine i Rusije nešto su drugačije.
Dok iz Pekinga govore o „bitnom napretku Srbije" pod vođstvom predsednika Vučića, ruski zvaničnici, poput srpskih kolega, proteste studenata nazivaju „obojenom revolucijom".
„Čini mi se da smo prepušteni sami sebi", kaže Jelica Kurjak, nekadašnja ambasadorka Srbije u Moskvi, danas zvaničnica opozicionog pokreta Srbija centar (Srce) Zdravka Ponoša, za BBC.
„Mladi su uzeli stvari u svoje ruke, dešava se nešto što nikada nije viđeno, pa i da se studenti pravoslavne i islamske vere u Srbiji zajedno mole na protestima, a Evropa i svet ćute."
Pogledajte video: Studentski protest u Beogradu „15. za 15" iz vazduha
Više je razloga te geopolitičke tišine, smatra Džihić.
Prvi je „neuporedivo manji značaj" današnjeg Zapadnog Balkana od onog iz ratnih devedesetih.
„Zbog globalnih prioriteta, poput rata u Ukrajini i Bliskog istoka, uz velike promene koje je Tramp prouzrokovao, dešavanja u Srbiji nemaju toliko pažnje", kaže Džihić.
Evropski i svetski zvaničnici zato idu na politiku „wait and see" - čekaju da vide šta će se desiti.
Međutim, iako nešto golim okom ili u medijima nije vidljivo, to ne znači da se ispod površine ništa ne dešava, ukazuje Neven Anđelić, profesor međunarodnih odnosa na Ridžents univerzitetu u Londonu.
Određene institucije u vodećim evropskim državama sigurno prate zbivanja u Srbiji i u nekoj su fazi pripreme kako da njihova zemlja reaguje ako dođe do dalje eskalacije.
„Ono što me ljuti je dvoličnost tih demokratija", kaže Anđelić za BBC na srpskom.
„Čim nema opasnosti po Zapad održava se neka vrsta statusa kvo, a za ljude koji se na ulicama bore za demokratiju niko ne mari."
To se, dodaje, vidi po „velikoj pažnji koja je na Zapadu posvećena prozapadnim demonstracijama i izborima u Gruziji, gde su prozapadne snage tesno izgubile, a vrlo malo izborima u Moldaviji, gde su prozapadne snage jedva pobedile."
„Tišina je jedna od retkih stvari gde se Britanci posle Bregzita ponašaju kao zemlje Evropske unije, iako su tamošnji mediji izveštavali o demonstracija u Beogradu 15. marta", kaže Anđelić.
Pogledajte video: 'Ovo je domina koja će pokrenuti lavinu' - doček studenata iz raznih krajeva Srbije u u Beogradu
Prema poslednjem izveštaju Fridom hausa, međunarodne organizacije koja se bavi ljudskim pravima, Srbija je zabeležila najveći pad u poslednjih deset godina.
Oni Srbiju svrstavaju u hibridne režime, u kojima izbori „nisu uvek slobodni i pošteni, ali nisu ni uvek apsolutno lažirani", a posebno ističu velike pritiske vladajuće stranke na medije.
Srbija je nastavila i pad na listi stepena korupcije u javnom sektoru, navodi se u izveštaju Transparensija - u Evropi su lošije samo Bosna i Hercegovina i Belorusija, ističu.
Mnogi upravo korupciju vide kao glavni uzrok pada nadstrešnice u Novom Sadu, za koju studenti blokadama i protestima traže da se utvrdi odgovornost, kao i da prorade institucije.
„Ukoliko neki režim, čak i ako je autokratski, ne flertuje sa Rusijom, što je danas glavna konfrontacija, onda će ga Zapad tolerisati sve dok ne pretera", smatra Anđelić.
Ipak, nešto je i do prirode samih protesta, koji u Srbiji nisu zabranjeni, kao i do studenata, navodi Edvard P. Džozef, profesor međunarodnih odnosa na Džons Hopkins Univerzitetu.
„Postoji rizik da bi previše podrške moglo da diskredituje ili podrije proteste - ona bi u očima vlasti ojačala tezu da sve organizuje Zapad", kaže Džozef u razgovoru za BBC na srpskom.
Takođe, postoji i „element poštovanja studentskih želja".
Od početka blokada, oni su se više puta ograđivali od političkih stranaka i opozicije u Srbiji, pa i od „spoljnih faktora", dodaje.
„Ne postoji ni želja sa studentske strane za time... Ne mašu, na primer, zastavom Evropske unije", navodi Džozef.
Kurjak na kraju dodaje da EU i Amerika kao velike sile gledaju sopstvene interese, a to je da „ostane status kvo dok se ne završi rat u Ukrajini i na nov način ne raspodeli kolač pod imenom međunarodna scena".
„Prvo, zato što ne znaju ko bi nov mogao da dođe na vlast, ali se i boje takvog pelcera kod njih", kaže nekadašnja ambasadorka Srbije u Rusiji.
„Ne žele da virus upadne i u njihove kampuse."
„Evropska unija pomno prati aktuelnu političku situaciju u Srbiji", navodi se u saopštenju Evropske delegacije u Srbiji od 14. marta, uoči velikog protesta u Beogradu.
Istakli su i da je „sloboda okupljanja osnovno pravo koje treba da se štiti i ostvaruje mirno", obezbeđujući „bezbednost učesnika i institucija".
Od početka protesta, oglasili su se još nekoliko puta, mahom u sličnom tonu, uz pominjanje prava na slobodu okupljanja i pozive na dijalog.
Jednom povodom proterivanja hrvatskih državljana iz Beograda, zatim generalnog štrajka, dok su u januaru bili „veoma zabrinuti" zbog gaženja studentkinje automobilom.
Srbija je od 2012. kandidatkinja za članstvo u EU.
Pregovori su formalno počeli 2014, ali su godinama tapkali u mestu, zbog čega je predsednik Vučić najavio ofanzivu, sa namerom da svi zadaci budu ispunjeni do kraja 2026.
„Kontinuitet odnosa Evropske unije sa vladom i režimom u Srbiji može se opisati kao stabilokratija", smatra Džihić.
To u praksi znači „veru da Vučić kod kuće mora imati jedan narativ, u inostranstvu drugi, ali da je na strani Zapada i garant sigurnosti u regionu".
„To je indirektno jačalo njegovu vlast i omogućavalo mu da na domaćem frontu radi neke stvari.
„Od 2013. nismo imali nijedan ozbiljniji moment kritike, osim možda posle izbora 2023. godine", smatra Džihić.
Anđelić i to vidi kao primer „dvoličnosti Brisela i Zapada prema Srbiji i drugim zemljama, gde se tolerišu određena ponašanja koja bi u tim državama bila neprihvatljiva".
Pogledajte video: Dijana Hrka, majka poginulog Stefana: „To su moja deca koja krvare i bore se za pravdu"
Ipak, s vremena na vreme su se iz Evropskog parlamenta mogle čule određene kritike.
Pre svega od Tonina Picule, hrvatskog parlamentarca i glavnog izvestioca o napretku Srbije ka EU, čija je prva zvanična poseta Beogradu izazvala dosta bure.
„Pad srpske vlade je posledica sve snažnijeg pritiska spontano mobilisane domaće javnosti, predvođene studentima, na režim Aleksandra Vučića, a ne 'nevidljive ruke' sila iz inostranstva kako to predstavlja premijer u ostavci", rekao je Picula 28. januara, u danu ostavke Vučevića.
Na tvrdnje o obojenoj revoluciji, odgovorio je da tu pre ima „farbanja javnosti".
Aleksandar Miladinović, BBC novinar saradnik, Berlin
Baš onoliko koliko u Srbiji traje poslednja etapa društvene krize, Nemačka živi političku krizu pada vlade, vanrednih izbora, promena ustava.
Samo nedelju dana nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, nemačka koaliciona vlada raspala se zbog svađe oko trošenja budžetskog novca.
Zaokupljena brzopoteznom izbornom utakmicom, sukobima u Ukrajini i Gazi, Trampovim povratkom i carinama, nemačka javnost proteste u Srbiji nije imala na radaru.
Ipak, zvučni incident i brojnost beogradskog protesta vratili su beogradske ulice u novinske naslove.
Do tada sporadično divljenje fotografijama i mirnim okupljanjima zamenilo je propitivanje posledica upotrebe neidentifikovanog zvučnog uređaja za napad da demonstrante, kao i stanje demokratije u režimu Aleksandra Vučića.
Međutim, oštrijih poruka zvaničnog Berlina nema, delom jer nema ko da ih pošalje: vlada Olafa Šolca obavlja samo tehničke poslove i čeka novi kabinet.
U dubokoj senci ostao je jedini tvit nemačkog Ministarstva spoljnih poslova iz decembra 2024. u kome se Srbija poziva da, kao kandidat za članstvo u EU, poštuje pravo studenata i novinara koji traže istragu o nesreći u Novom Sadu na slobodno mišljenje, bez zastrašivanja.
U jednako dubokoj senci u Srbiji ostala je vest da su, baš u jeku blokada u januaru, Beograd i Berlin produžili ugovor Jerga Heskensa, ekonomiste koji je već deceniju deo savetničkog tima predsednika Srbije.
Heskens je zadužen za dovođenje nemačkih investicija u Srbiju, a plata mu stiže iz Nemačke.
I da nema ovih senki, sve je baš ličilo na politiku Berlina prema Srbiji u poslednjih nekoliko godina - osim par oštrijih verbalnih izjava Zelenih, ekonomska pitanja i saradnja u projektu iskopavanja litijuma bili su snažna argumentacija kancelaru Šolcu da u poseti Beogradu 2024. demokratske standarde i ne pomene.
Odlazak Zelenih u opoziciju i izvesni povratak konzervativaca na ključna mesta u vlasti donose podsećanje da je stranka budućeg kancelara Merca u istoj evropskoj alijansi stranaka sa srpskim naprednjacima.
Bez jasne političke alternative koja bi se stvorila iz studentskih protesta, izvesno je ko bi mogao da ima bolju poziciju da novoj nemačkoj vladi objasni sopstveno viđenje Srbije posle blokada.
Ričard Grenel, izaslanik američkog predsednika Donalda Trampa za specijalne misije, podelio je 26. januara na Iksu snimak protesta u Srbiji.
Uz njega je napisao da je važna mogućnost „dizanja glasa", ali i da „nema podrške za one koji podrivaju vladavinu prava i na silu zauzimaju zgrade državne institucije".
„Demokratski proces se mora poštovati", dodao je Grenel, što je bila prva reakcija nove američke administracije o protestima.
Specijalni izaslanik za pregovore Srbije i Kosova iz Trampovog prethodnog mandata pritom je rado viđen gost u Beogradu.
Od predsednika Vučića dobio je Orden srpske zastave prvog stepena za „istaknute zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa dve zemlje."
Sa Trampovim zetom Džaredom Kušnerom vodi projekat izgradnje hotela na mestu nekadašnjeg Generalštaba u Beogradu, pogođenog tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999.
„Da, tačno je da je Grenel objavio tvit podrške vlastima, ali je to bilo pre napada u Novom Sadu kada je devojka pretučena, pa je premijer Vučević podneo ostavku.
„Od tog trenutka on se nije oglašavao, pa ni kada su u Narodnoj skupštini viđene dimne bombe i sukobi, a stalno nešto tvituje, što nije beznačajno", kaže Džozef sa Univerziteta Džons Hopkins.
Međutim, ističe i da postoji „dosta nedoslednosti" kada je reč o politici Trampove administracije, pa i „teško reći šta je njihov pristup".
„Kao glavni cilj ističu brigu o američkim interesima, ali ne znamo kako ih procenjuju kada su u pitanju Srbija i Vučić - videli smo da Tramp u Ukrajini želi retke metale i minerale, a poznato je da Srbija ima zalihe litijuma, ali nije baš jasno da li bi Vučić mogao da ga isporuči.
„Pritom, često govori o čeličnom prijateljstvu sa Kinom i ugostio je (kineskog predsednika) Sija Đinpinga... Možda se to Trampovoj administraciji ne svidi", navodi profesor.
Neposredno pred protest 15. marta, Beograd je posetio i Trampov sin, Donald Tramp Mlađi, koji se sastao sa predsednikom Vučićem i intervjuisao ga za podkast.
Pogledajte video: Burno u Skupštini Srbije - dimne bombe, koškanja i povrede
Zapadne zemlje prave planove za destabilizaciju situacije u Srbiji koristeći mehanizme „obojenih revolucija" i vrše pritisak na legitimne vlasti zemlje, izjavila je 26. decembra Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova.
Mesec dana kasnije, upozorila je da se „ne sme dozvoliti da u Srbiji zavlada haos".
Početkom marta došlo je i do telefonskog razgovora Vučića sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, koji je tom prilikom „osudio spoljno mešanje u politiku Srbije".
„Normalno je da Rusija tako reaguje, ona smatra Srbiju zonom sopstvenih interesa", smatra Jelica Kurjak, ambasadorka u Moskvi od 2008. do 2012. godine.
„Pritom, Kremlj odavde dobija vrlo pozitivne signale i ima mnogo simpatizera u vlasti".
Od početka rata u Ukrajini, zvanični Beograd je više puta osuđivao rusku invaziju, ali je odbijao da se pridruži sankcijama Zapada Moskvi.
Često se mogu čuti i teze o prijateljstvu dve države, poput reči potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vulina da „kada god je teško Srbija ima Rusiju, da od nje očekuje bratsku pomoć".
„To nije ništa novo, simpatija prema Rusiji ima sve vreme, pa i tokom 2000-ih, a sve podgrevaju Srpska pravoslavna crkva, vojska i političke vođe.
„Rusiju za to vreme zanima samo vlast i njen uticaj ovde, ne zanima je narod, zato i nije isključeno da oni pomažu u sprečavanju protesta studenata", smatra Kurjak.
Od početka protesta, Vučić je imao telefonski razgovor i sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim, koji se u Moskvi video sa srpskim kolegom Markom Đurićem, kao i sa Vulinom u Minsku, prestonici Belorusije.
„To je uglavnom Vulinov zadatak, da ide tamo i uverava ruske partnere da se ovde ništa neće dogoditi, da su oni lojalni i da će sve biti kako su se dogovorili", kaže Kurjak.
„Vučić bi međunarodne institucije potencijalno mogao da okrene protiv sebe ako se previše upetlja ili na Kosovu, gde je bio do sada pažljiv, ili u Bosni i Hercegovini, gde je (predsednik Republike Srpske) Milorad Dodik u velikim problemima", smatra Anđelić.
„To su stvari koje mu Zapad ne bi oprostio i tu bi možda mogao da se okrene njihov odnos prema njemu, samim tim i protestima u Srbiji."
Jedna od čestih tvrdnji opozicije je da se na situaciju u Srbiji ćuti zbog - Kosova.
Rešavanje višedecenijskog žarišta, kažu, očekuje se tokom mandata predsednika Vučića.
„Od Vučićevog pojavljivanja na vrhu srpske vlasti sam smatrao da je on jedini političar u Srbiji koji zaista može da završi to pitanje", kaže Anđelić.
„Prepoznat je kao dovoljno veliki nacionalista da znatan deo nacionalističkog biračkog tela prihvati kosovsku nezavisnost, a nijedna druga opcija nema toliku moć i uticaj".
Džihić kaže da ta priča postoji još od Briselskog sporazuma Beograda i Prištine iz 2013. godine.
„I da, od dolaska Vučića na vlast se nije dogodilo ništa osim jačanja suvereniteta Kosova, koje je danas de fakto više država nego što je to ranije bilo", navodi Džihić.
Na severu Kosova, gde većinski živi srpsko stanovništvo, tokom 2024. zatvoren je niz institucija u sistemu države Srbije, poput Pošte i opštinskih objekata, a koje zvanična Priština ne priznaje.
Ranije je ukinut dinar, dok Srbija više ne izdaje automobilske tablice za gradove na Kosovu.
„Ipak, paradoksalno, moglo bi se reći da Vučić više i nije tako centralna figura za rešavanje pitanja Kosova, to može biti i neka nova vlada u Srbiji, novi akteri", smatra Džihić.
Zapadu je važna stabilnost Kosova i Vučić tu „više nije ključni faktor kao što je bio", posebno „u kombinaciji sa (kosovskim premijerom Aljbinom) Kurtijem.
„Njih dvojica su kao pas i mačka", kaže kratko.
Vučić je prethodno izjavio da „rešenje za kosovsko-metohijski problem koje bi bilo zadovoljavajuće za Srbe ne postoji" i da „ne postoji čudotvorac koji to može da donese."
Često ističe i da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.
Bosna i Hercegovina je uvek aktuelna, ističe Džihić.
Posebno usred niza spornih zakona predsednika Republike Srpske (RS) Milorada Dodika, kao i nacrta novog Ustava RS-a, kojim se oduzima niz ingerencija BiH.
Jedna od poslednjih najava je i uvođenje granične policije RS.
Bosna i Hercegovina je Dejtonskim sporazumom iz 1995. podeljena na Republiku Srpsku, gde živi većinski srpsko stanovništvo, i Federaciju BiH u kojoj su većinom Bošnjaci i Hrvati.
Dodik je bezbroj puta najavljivao otcepljenje RS-a, što je uvek prolazilo samo na rečima i mnogo napetosti, ali su sada ka tome načinjeni i institucionalni koraci.
„Zamisao da Vučić može da malo pripitomi i disciplinuje Dodika do sada je igrala ulogu.
„Ali to sada otpada, pošto se Dodik odlučio na novu radikalnu strategiju i samo Vučića može da povuče u još veće poteškoće", smatra Džihić.
Zapad je oštro reagovao na usvajanje više spornih zakona u skupštini Republike Srpske, stajući na stranu suvereniteta BiH, a posebno američki državni sekretar Marko Rubio.
„Vučićeva dobro uštimana geopolitička i regionalna igra, gde se on predstavlja kao faktor stabilnosti, manje-više se raspada u parampardžad", kaže Džihić.
Na kraju, tu je i rat u Ukrajini.
Približavanje Moskve i Vašingtona oko mirnovnog sporazuma, a Tramp je najavljivao da će ispregovarati kraj rata, moglo bi da utiče na Zapadni Balkan, smatra Džihić.
„Jedna opcija je da Balkan ostane zona previranja i bitki između Kine, Rusije, Evropske unije i Amerike, što bi išlo u prilog Vučiću.
„Drugo je da Evropa iz svega izađe jača i karte stavi na okupljanje njenih zemalja oko određenih pravila - u tom slučaju bi na dnevni red moglo da dođe pitanje proširenja EU zasnovanog na vrednostima i tako bi Zapadni Balkan postao relevantan.
„Periferija te nove, jače EU, morao bi biti poligon gde bi Evropa pokazala da ozbiljno stoji iza njenih principa i vrednosti, a toga se Vučić i Dodik, verujem, plaše."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 6
Banacanka
s one strane duge
Toma
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar