Širokog osmeha, prepoznatljivih sada sedih brkova i razbarušene sede kose, dočekao nas je pred vratima stana.
Kroz topao i ušuškan dom jednog od najvećih jugoslovenskih i srpskih pesnika hodamo između poređanih knjiga, upijajući njihov miris koji ispunjava prostor.
Na zidovima gotovo da nema praznog kutka, slike su sve prekrile.
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
Jao, kad bih znao sa kim sada spava, ne bi joj glava, ne bi joj glava.
Jao, kada bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije još nedozrele, udobno zavaljen u fotelji, recituje nam Pero Zubac tihim, ali dubokim i opuštajućim glasom „Mostarske kiše".
Vanvremenska i jedna od najpoznatijih ljubavnih poema u oktobru će napuniti 60, a Pero Zubac 80 godina.
I dok smo Kristina i ja, opijene rečima, glasom i zvukom odlutale svaka na svoju stranu - ja na trenutak i poverovala da sam baš ta Svetlana, Zubac nas trže.
„Dosta je bilo, predugačka je", nasmejano govori dok lije kiša, ali u Novom Sadu.
Da pismo nije stiglo na adresu nedeljnika „Telegram" iz Zagreba te 1965. godine, ljubavna poema „Mostarske kiše" nikada ne bi ugledala svetlost dana.
„Nije bilo kopije i da nije stiglo pismo sa pesmom, ne bi bilo 'Kiša'. Ne bih mogao da ponovim", kaže Zubac.
Napisana je baš tu, u Novom Sadu, u Ulici maršala Tita broj 10.
Rade Tomić, drug Pere Zupca, imao je ključeve prostorija Saveza omladine, u kojima su bile i pisaće mašine.
„On je pisao, a ja sam ga čekao da idemo u kafanu.
„Kad mi je dosadilo čekanje, pitam Radeta gde ima još papira i indigo (papir za preslikavanje), kaže on 'evo ti samo papir'.
„Uvučem papir i krenem. Ode osma, ode deveta strana. Pisao sam je od devet do 11 uveče", priča Zubac.
U ponoć su ubacili radove u poštansko sanduče.
„Mostarske kiše" su objavljene 8. oktobra 1965. u „Telegramu", uz potpis - Perica Zubac.
Ostalo je, ponosnim glasom kaže Zubac, istorija.
„Mostarske kiše" su prevedene na dvadesetak jezika, a kada je 1988. objavljena u „Rabotnici", jedinom časopisu u boji u tadašnjem Sovjetskom Savezu, Zubac je zapanjeno gledao poslednju stranu.
„Video sam da je tiraž 19.750.000 primeraka, pa sam nekoliko puta brojao nule i cifre.
„Napisali su mali tekst o meni i objavili cele 'Mostarske kiše'", rukom pokazuje primerak časopisa umotan u providnu foliju.
Zubac je pisao poeziju u gimnaziji.
I danas čuva požutele sveske koje retko pokazuje, u kojima su zabeležene prve, penkalom pisane pesme.
„Gledam nekad te pesme, ali je sve pre 'Mostarskih kiša' tanušno i romantičarski napisano", kaže nam.
Pitamo ko je Svetlana, a on se osmehuje:
„Znao sam da vas to zanima, evo je", pokazuje nam četiri lista belog papira.
Na njima su zalepljene četiri crno-bele fotografije uz poneki stih, posvetu i ime.
Četiri devojke u koje se zaljubio do dvadesete godine su, u stvari, jedna Svetlana.
Mirjana, Mostarka i prva ljubav, Ljiljana Canić iz Beograda, Vera Stajner, prva morska ljubav iz Trpnja u Hrvatskoj, i Dragana Vajdić, kasnije pesnikova supruga sa kojom ima dva sina.
„Dragana je bila moja koleginica sa fakulteta i naučnica, pisala je radove sa religioznom tematikom.
„O poeziji u kući nismo pričali", kaže.
Jovana Georgievski, BBC novinarka
Kad su deca radoznala, a majušna, odrasli im ponekad prećutkuju velike životne istine.
Nekima, recimo, kažu da su ih donele rode, ili da su ih pronašli u kupusu.
Kad sam moju mamu Svetlanu prvi put pitala kako sam došla na svet, ona mi se zagonetno osmehnula i rekla: „Ti si iz mostarske kiše izašla".
Onda je s police u dnevnoj sobi uzela „Antologiju ljubavne lirike" (za „Dečije novine" priredio Tode Čolak), i počela da mi čita pesmu o jednoj Svetlani i nekim modrim kišama nad Mostarom.
„Tvoj tata je bio moj najbolji drug u srednjoj školi. Jednom je ovu pesmu izrecitovao na školskom takmičenju, a naši drugari su me pitali da li on to meni recituje", ispričala mi je.
Moja mama i danas tvrdi da nije imala pojma da joj se njen sedamnaestogodišnji drug udvara.
Tada njen drug, a danas moj tata, poriče tvrdnje da joj se tom pesmom udvarao, ali kaže da se tad u njega zaljubila, pa nije imao kud.
A ja znam da možda nisam iz mostarske kiše izašla, ali odbijam da se odreknem vere u tu magiju.
Kad sam kao šesnaestogodišnjakinja prvi put otputovala u Mostar, dočekala me je kiša – nikad joj se nisam više obradovala nego tog dana.
Malo odraslija, kao studentkinja književnosti, saznala sam da Svetlana Pere Zupca nije stvarna.
Ali zato tatina i moja jeste.
Slobodan Maričić, BBC novinar
Priče o srednjoškolskom dobu često imaju te lovačke tonove, pune mitova o najgorem razredu svih vremena, „zadnja klupa napolje, a mi iznesemo celu klupu he-he".
E, pa, zadnja klupa iz mog 4/4 nikada nije izneta, ali da je razred bio među najgorima u školi – jeste.
Mala učionica, u njoj oko 40 đaka, od kojih je tridesetak dečaka... Svega je bilo, verujte mi na reč, a najmanje učenja.
Jedan od retkih koji je tu hordu mogao da kontroliše i imao njeno poštovanje, bio je Rade Doder, profesor srpskog.
Iako pred penzijom, i dalje je bio pun strasti za književnost, glasovne promene i druge pravopise, a uz to je uvek bio fer i dobar prema svima, što su verovatno svi osećali, pa je imao poseban status.
Ne znam kako se to dogodilo, ni kada, ali jednom je recitovao „Mostarske kiše" i u tom divljem razredu, među tolikim hormonima i agresijom, čak je i muvu bilo sramota da se oglasi.
Sav bi se zapalio, kroz zube istiskao „ne bi joj glava, ne bi joj glava", demonstrativno pretio „ti si anđeo, ti si đavo", pa povisio ton uz „ko je sada ljubi, ne bi joj zubi, ne bi joj zubi".
Na kraju bi tiho, gotovo uz šapat, završio sa „kad bih znao ko to u meni bere kajsije još nedozrele".
I svi su ga u tišini, kao bubice, gledali i slušali.
Na svakih nekoliko meseci, ili možda ćešće, ne znam ni ja koliko, usred tog haosa, neko bi stidljivo, na kraju ili početku časa, pitao: „Možete li nam ponovo recitovati Mostarske kiše?".
I on bi uvek pristao.
„Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica, sve sam joj govorio", orilo se.
I divlje 4/4 je ćutalo.
Zubac je mnogo voleo doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza.
A naklonost je bila uzajamna, priča.
„Tri godine pred smrt 12 puta smo večerali, a da niko nije znao.
„Upoznao sam ga 1969. godine na Dan mladosti, jer sam bio realizator programa te manifestacije", ponosno naglašava Zubac.
Dan mladosti obeležavan je 25. maja od 1945. do 1988. godine i okupljao je mlade iz svih delova Jugoslavije.
„Kakav je on gospodin bio.
„Viđali smo se u Karađorđevu, vili Ravne na Fruškoj gori nedaleko od Novog Sada i u Užičkoj u Beogradu", kaže Zubac.
Razgovori sa Titom su sada uspomene i čuva ih za sebe.
Baš kao i poklone - tanjir sa zlatnim grbom, ali i kubanske cigarilose, na kojima piše „Tito".
U crnoj kutiji, iako je i sam pušač, čuva tri cigarilosa pravljena samo za Broza.
Slike Mostara krase zidove stana.
Posle raspada Jugoslavije u ratovima 1990-ih, ovaj grad u Bosni i Hercegovini presečen je nevidljivom, ali vrlo jasnom podelom između hrvatske i bošnjačke strane.
„Idem svake godine na 'Šantićeve večeri poezije', ali kad dođem, to je druga priča.
„Hrvati tad pređu granicu, pa dođu, njih pedesetak", kaže Zubac.
U jednim dnevnim novinama 2005. godine osvanuo je naslov „Pero Zubac pomirio Mostar", priseća se.
Ali kad Pera ode, sve se vrati na staro.
„Kuća je tvornica slika", pisao je francuski filozof Gaston Bašlar, verujući da pesnici inspiraciju često nalaze u njima dragim prostorima, čijim se „čitanjem" otkriva piščev svet.
Zato pažljivo gledamo svaki kutak pesnikovog stana u kojem sad živi sam.
Na jednoj od fotografija koje nam pokazuje vidi se kako sedi nasmejan na proplanku ispred porodične kuće u Nevesinju, gde je 1945. godine rođen, kao šesto dete u porodici.
Pohađao je gimnaziju u Širokom Brijegu u blizini Mostara, istu školu u koju je išao i Antun Branko Šimić, jedan od njegovih omiljenih pesnika.
„Rekli su mi i da je krevet u kom sam spavao nekada pripadao Šimiću.
„Čudesna škola je to bila, tamo sam napisao prve pesme", priča nam.
Studirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde mu je opštu književnost predavao esejista i prevodilac Sreten Marić.
Marić, inače učenik Bašlara, pomagao je mladom Zupcu i slao mu knjige iz Pariza.
„Zamislite kakav je to profesor bio", govori dok rukom prelazi preko korica Marićeve knjige.
Zubac je objavio više od 50 knjiga poezije i priredio 20 antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva.
Radio je kao novinar, televizijski autor i urednik.
Ove, 2025. godine, napisao je pesmu „Mostar i ja".
Možda je Mostar, ipak, ta kuća koju spominje Bašlar?
Uz isti, široki osmeh, očiju malo umornijih posle višesatnog razgovora, ispraća nas rečima:
„Svašta bih još imao reći, ali nešto i nije za priču", šeretski se nasmejao dok je zatvarao vrata stana.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg)
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar