Kada su dve studentkinje krajem 19. veka ušle na vrata Velike škole u Beogradu, koračale su putem kojim do tada nijedna žena u Srbiji nije kročila.
Jedna od njih je bila Kruna Aćimović, upamćena i kao prva fakultetska profesorka, a druga, Leposava Bošković, nastavnica i socijalna radnica.
Žene su decenijama, ako ne i vekovima, imale lošiji položaj od muškaraca, kaže Nena Vasojević, viša naučna saradnica sa Instituta društvenih nauka u Beogradu.
Iako danas na fakultetima ima više studentkinja, nekada je obrazovanje bilo privilegija muškaraca.
Promene su počele u 18. i 19. veku, kada su se pojavili prvi zahtevi za obrazovanje žena, uglavnom među bogatijim slojevima društva.
Prve škole za devojke nudile su samo osnovnu pismenost i domaćinske veštine, ali su se vremenom proširile.
Tek krajem 19. i početkom 20. veka ženama je omogućen ulazak na univerzitete u mnogim evropskim zemljama.
„Sva nepravda i osporavanje statusa žena u sistemu obrazovanja može se sagledati kroz lik i delo Krune Aćimović”, ukazuje Vasojević za BBC.
Kruna je rođena 1867. godine u selu Brodac kod Bijeljine, u Bosni i Hercegovini, tadašnjem Osmanskom carstvu.
Kao devojčica stiže u Srbiju, zbog rata između Kneževine Srbije i Osmanlija 1876-1878.
Zajedno sa starijom sestrom Jelenom našla je utočište u Beogradu, odakle je kasnije poslata u Rusiju na školovanje.
Provela je 11 godina u Moskvi, gde je završila gimnaziju, učila strane jezike i da svira na klaviru, a potom se vratila u Srbiju, odlučna da nastavi obrazovanje, kaže Vasojević.
Ipak, upisati fakultet za devojke nije bilo nimalo jednostavno.
Velika škola, preteča beogradskog univerziteta, osnovana je 1863. godine u zgradi današnjeg rektorata i sastojala se iz tri fakulteta - Filozofskog, Tehničkog i Pravnog.
Bio je to početak visokog obrazovanja u Srbiji i svi studenti bili su muškarci.
Školovanje devojaka na Velikoj školi nije bilo pravno jasno definisano, ukazuje Vasojević.
„Uslov za upis na Veliku školu bila je položena matura.
U nedostatku ženskih gimnazija, devojke su mogle pohađati mušku, ali im nije bilo dozvoljeno da maturiraju osim uz odobrenje direktora, pa su bile prisiljene da maturski ispit polažu privatno”, objašnjava.
Za upisivanje devojaka bilo je potrebno odobrenje rektora - upravnika univerziteta ili visokoškolske ustanove, ili ministra prosvete, što je Kruna uspela da dobije.
Upisala je Filološko-istorijski fakultet, baš kao i Leposava Bošković.
Dobila je i stipendiju, ali nedovoljnu za život, pa se izdržavala držeći časova.
„Pročitavši o bedi i nevolji današnjih studentkinja, silno me je potreslo i odmah izašlo pred oči moje školovanje u Velikoj Školi, kada sam se patila kao crv, dajući časove iz ruskog jezika za 20 dinara, samo da dovršim visoko obrazovanje”, pisala je godinama kasnije u pismu u kom je priložila novac za izgradnju ženskog doma.
Iako su prve ženske škole u Srbiji osnovane sredinom 19. veka, sve do Drugog svetskog rata broj obrazovanih žena bio je izuzetno mali, objašnjava Vasojević.
Osnivanjem Beogradskog Univerziteta 1905. godine, devojkama je bilo omogućeno redovno studiranje, tako da su u godinama pred Prvi svetski rat činile 10 odsto studenata, dodaje.
Ta brojka bila je „približna procentima studentkinja na univerzitetima Nemačke ili Francuske, ali manje nego u susednoj Bugarskoj, gde je svaki četvrti student bila devojka.”
Na prelazu vekova, Srbija je želela da se modernizuje i približi evropskim tokovima.
Zato su državnici želeli da imaju veći broj intelektualaca, a za to im je bilo neophodno da razvijaju obrazovanje ili da ih šalju u inostranstvo, objašnjava politikološkinja Nikolina Matijević Nedaković.
„Zato se muškarcima priključivala i poneka žena, uglavnom iz imućnih porodica, poput Drage Ljočić i Mileve Marić, koje će kasnije postati prva lekarka i čuvena naučnica.
„One su odlazile na dalje školovanje najčešće u Švajcarsku ili Francusku”, dodaje ona za BBC.
Oko pet odsto svih studenata koje je posle 1882. godine Kraljevina Srbija poslala na studije u inostranstvo - bile su žene.
Iako su neke devojke odlazile na studije uz finansijsku pomoć roditelja, često su tokom studija molile vlasti za sredstva kako bi okončale školovanje, objašnjava Vasojević.
I život po povratku u zemlju bio je pun izazova.
„Morale su i na domaćem terenu da se bore da pokažu znanje i da se bave profesijama za koje su se školovale”, ukazuje Matijević Nedaković.
Na jednom od retkih portreta iz zrelijih godina, već sedokosa Kruna Aćimović potpisana je kao „profesor u penziji".
Ipak, njen put ni do profesorskog poziva nije bio lak.
Posle studija se udala za Živka Aćimovića, sudiju Apelacionog suda, s kojim je imala četvoro dece.
„Godine 1891. prva stupa u državnu službu, a gospođica Bošković tek dve godine kasnije i ona krči put ženskinju sa fakultetskom spremom”, zapisano je u radu Vasilije Kolaković Bosanka od Bijeljine, jedna od prve dve fakultetski obrazovane žene Beograda i Srbije.
„Iako je formalno stekla visoko obrazovanje, društvo nije bilo spremno da ženu prihvati kao ravnopravnu u akademskom svetu.
„Dok su njene muške kolege bez problema zapošljavane kao predavači, Kruna je dobila samo honorarni angažman u Višoj ženskoj školi u Beogradu", objašnjava Vasojević.
Međutim, nije odustala – 1893. godine tražila je dozvolu da polaže profesorski ispit, koji su do tada polagali isključivo muškarci.
Ispit, koji je obuhvatao ruski jezik i literaturu, opštu i istoriju Srba, i francuski jezik, „položila je sa odličnim uspehom, uprkos otporu nekih članova komisije".
Tako je postala prva žena u Srbiji koja se zvanično izjednačila sa muškim kolegama po akademskim kvalifikacijama.
Bila je upravnica Više ženske škole u Požarevcu, ali je ukidanjem škole izgubila položaj.
U školi u Kragujevcu je 1898. godine smenjena „pošto je novim zakonom propisano da upravitelj mora biti muškarac, stariji od 40 godina i oženjen".
„Uprkos rezultatima koje je postizala, zakoni su i dalje bili krojeni za muškarce", kaže Vasojević.
Tek 1920, četvrt veka pošto je stekla akademsku diplomu, postavljena je za profesorku Prve beogradske ženske gimnazije.
Bila je poznata po strogom ali pravičnom pristupu studentima, a zbog brižnosti i topline, učenice su je zvale „majka Kruna".
Bavila se i prevođenjem, volela ruske pisce, posebno Antona Pavloviča Čehova, i sarađivala je sa književnim časopisima poput „Bosanske vile" i „Kola", kaže Vasojević.
Poslednje godine života provela je kod ćerke u Sarajevu, gde je preminula 1956, u 90. godini života.
„Iako je društvo sporo priznavalo njihove zasluge, prve žene na univerzitetima ostavile su neizbrisiv trag u srpskoj istoriji obrazovanja.
„Danas, kada žene čine većinu studenata na univerzitetima u Srbiji, njihova imena treba da budu simbol istrajnosti, znanja i borbe", zaključuje Nikolina Matijević Nedaković.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar