Potezi Donalda Trampa, američkog predsednika, ne prestaju da iznenađuju i zaprepašćuju.
Poslednja u nizu jeste Trampova najava da će SAD održati direktne pregovore sa Iranom oko njegovog nuklearnog programa.
Upozorio je da vojna akcija ostaje mogućnost ako diplomatija ne bude uspela, ali samo postojanje dijaloga označava značajnu promenu tona.
Naročito kad potiče od predsednika koji se povukao iz prethodnog nuklearnog sporazuma sa Iranom - Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana (JCPOA) iz 2015. godine.
Uprkos višegodišnjim sve većem ekonomskom i strateškom pritisku, iranski vrhovni vođa Ajatolah Ali Hamnei opire se direktnim pregovorima sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Razlozi njegovog odbijanja jači su od diplomatije.
Reč je o očuvanju samih ideoloških i političkih temelja Islamske Republike.
Ulazak u otvorene pregovore sa SAD, istorijskog krvnog neprijatelja režima, mogao bi da podrije decenije antiameričke retorike i naruši Hamneiev autoritet među tvrdom strujom.
Iranski ministar spoljnih poslova izjavio je da će pregovori u Omanu biti „indirektni" i dodao kako veruje da njegova država može da postigne sporazum sa Sjedinjenim Državama, ako Vašington bude pokazao dobru volju.
Aniseh Basiri Tabrizi, viša analitičarka konsultantske firme Kontrola rizika za BBC kaže da veruje da obe strane žele sporazum.
„Malo je verovatno da će prvi sastanak dovesti do momentalnog dogovora, ali u zavisnosti od toga kako on prođe, mogao bi da pripremi teren za njega", dodaje.
Da li Iran stvarno želi sporazum ili je ovo samo još jedno poglavlje u dugoj i opasnoj igri politike visokog rizika?
Pogledajte video: Zašto su Amerika i Iran gorki neprijatelji
Pritisak na Iran je sve veći.
Njegova privreda je u krizi, sa inflacijom koja je premašila 32 odsto, nezaposlenošću u porastu i nacionalnom valutom u slobodnom padu, koja je spala na rekordno niske grane.
Javno nezadovoljstvo raste, posebno među mladima i srednjom klasom.
Široko rasprostranjeni protesti poslednjih godina odražavaju društvo pod pritiskom ekonomskih nedaća i političke represije.
Istovremeno, regionalni uticaj Irana je oslabljen.
Ključni posrednici kao što su Hezbolah, Hamas i Huti pretrpeli su krupne udarce.
Pad režima Bašara al-Asada u Siriji oslabio je uticaj Irana u regionu odsekavši vitalnu vezu sa Hezbolahom.
Izrael je vršio sve smelije i štetnije napade na iransko tlo i protiv milicija povezanih sa Iranom.
Sposobnost Islamske Republike da pokaže silu nije više kao što je nekada bila.
Ova kombinacija domaćih nemira i regionalne ranjivosti pojačala je cenu izolacije.
Teheran sada možda vidi stratešku vrednost u ponovnom pokretanju pregovora.
Ako ništa drugo, da bi malo popustio sankcije i stekao malo prostora za disanje.
Svaki diplomatski napor nailazi na duboko ukorenjeno nepoverenje.
Iranski zvaničnici se dobro sećaju sudbine sporazuma zvanog JCPOA.
Iran se pridržavao tog dogovora, potpisanog za vreme administracije Baraka Obame, da bi 2018. prisustvovao njegovom uništenju u periodu Trampovog prvog mandata.
Rezultat: ponovo uvedene sankcije i razorena iranska privreda.
Za Hamneia, to je potvrdilo dugogodišnje ukorenjeno verovanje da su SAD nepouzdan pregovarački partner.
Ovaj skepticizam dodatno je pojačao istorijske netrpeljivosti.
Od državnog udara iz 1953. uz podršku američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) protiv premijera Muhameda Mosadeka do podrške SAD-a Sadamu Huseinu tokom rata između Irana i Iraka.
Najnoviji događaj je ubistvo generala Kasema Sulejmanija u američkim napadu dronom.
U svemu tome iransko vođstvo prepoznaje obrazac izdaje i neprijateljstva.
Ovi događaji nisu zaboravljeni u Teheranu i oni oblikuju svaku njegovu odluku.
Ono što dodatno komplikuje stvari su zbunjujuće poruke samog Vašingtona.
S jedne strane, savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Volc i državni sekretar Marko Rubio insistiraju na potpunom gašenju iranskog nuklearnog programa, a u šta spadaju i obogaćivanje uranijuma i raketne sposobnosti.
To je opisano kao „libijski model", a odnosi se na sporazum iz 2003. prema kome je tadašnji vojni vladar ove severnoafričke države pukovnik Muamer el Gadafi pristao da se odrekne oružja masovnog uništenja.
Izaslanik za Bliski istok Stiv Vitkof govori o razrešenju spora diplomatskim putem, pozivajući na proveru programa i odmereniji pristup.
Doktorka Basiri kaže da će mnogo zavisiti od toga šta će biti ponuđeno Iranu u pogledu garancija.
„Ono što će Iran realistično želeti je da ne vidi da se njegov program raspušta i da neće prihvatiti da se ugasi", dodaje.
„Mislim da je prilično jasno da i SAD i, svakako, Iran žele da izbegnu rat", kaže Džon Miršajmer, politički naučnik sa Univerziteta u Čikagu.
„Da li je to moguće veoma je teško reći zato što ne znamo šta se dešava iza zatvorenih vrata", objašnjava.
Za Iran, sporazum u stilu Libije, potpuna denuklearizacija - ne dolazi u obzir.
Pukovnik Muamer el Gadafi odrekao se nuklearnih ambicija samo da bi bio svrgnut s vlasti i ubijen u pobuni koju je 2011. podržao Zapad.
Iranski vrhovni vođa u tome vidi lekciju upozorenja, a ne kao obrazac za uspeh.
Iranski nuklearni program ostaje njegov najmoćniji pregovarački adut.
Sada kada su njegovi regionalni posrednici oslabljeni, a privreda na ivici katastrofe, nuklearni adut je možda jedino što mu je preostalo.
Odricanje od njega bez sigurnih garancija moglo bi da izloži režim istovremeno stranoj agresiji i unutrašnjoj pobuni.
Profesor Miršajmer veruje da postoje prilično dobre šanse da će SAD i Izrael napasti Iran, ako se bude insistiralo na zahtevu da on sledi „libijski model".
„Ako Iran ne bude prihvatio te zahteve, izgleda mi da se onda predsednik Tramp saterao u ćošak do tačke da će morati da udari na Iran", kaže on.
Uz to, direktni pregovori sa SAD mogli bi da izazovu političko previranje u okviru same iranske vladajuće elite.
Oni rizikuju da osnaže umerenu struju, oslabe Revolucionarnu gardu i ospore suštinski anti-zapadnjački narativ režima.
Ako diplomatija urodi plodom i ekonomski uslovi se poprave, postoji mogućnost da bi reformistički zamajac mogao da dobije uzlet, ugrozivši čvrst stisak tvrde struje.
Obe strane se sada suočavaju sa teškim izborima.
SAD moraju da donesu odluku da li žele uzani sporazum nalik JCPOA usredsređen na nuklearna ograničenja i inspekcije ili širi dogovor koji zahteva da Iran ugasi veći deo strateške infrastrukture.
Iran, zauzvrat, mora da odvaže ideološku cenu učešća u pregovorima naspram materijalnim posledicama nastavka izolacije.
Čini se da neki u Vašingtonu koriste diplomatiju kao probu, onu koju Iran skoro sigurno neće položiti, a ujedno i kao način da opravdaju krajnju vojnu akciju.
Drugi se iskreno nadaju da će pregovori uspeti i da će se da se smanji napetost i stabilizuje region.
Ulozi su nesumnjivo veliki.
Pomak bi mogao da označi početak nove ere u odnosima između Amerike i Irana.
Neuspeh bi mogao da pripremi teren za dalju nestabilnost u već ionako eksplozivnom regionu.
Ono što ostaje jasno je da bi sledeća faza ovog sučeljavanja mogla da se pokaže ključnom.
Za Iran, pritisak raste, i iznutra i spolja.
Hamnei možda još drži konce u rukama, ali sile koje zahtevaju učešće u ovim pregovorima: ekonomsko preživljavanje, socijalni nemiri i strateške potrebe, sve je teže ignorisati.
Bilo da pregovori na kraju uspeju ili propadnu, ishod će oblikovati ne samo nuklearnu putanju Irana već i budućnosti bezbednosti Bliskog istoka u mnogim predstojećim godinama.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar