Beograd jedini dobitnik

Piše: Živan Lazić

Ovih dana je previše hvalisanja državnih čelnika, a povodom samita "16 plus 1" u Budimpešti, na kome je Srbija potpisala četiri komercijalna ugovora o kreditiranju i izgradnji infrastrukturnih sistema i mnogo više memoranduma o namerama. Mada je reč o bazičnim ulaganjima izuzetne vrednosti, malo ko je postavio pitanje cene svakog projekta ponaosob, još ređe mogućnosti i načina vraćanja kolosalnih pozajmica.

Zašto sami ne gradimo

Na skupu šesnaest centralno i istočno evropskih zemalja sa Kinom ugovorena je izgradnja autoputa Preljine - Požega (450 miliona evra), toplovoda Obrenovac - Beograd (260), nedostajuće trećine kanalizacione mreže Beograda uključujući i fabriku za prečišćavanje otpadnih voda (190). Tu je i ugovor o mogućnosti izvoza govođeg mesa u Kinu, dok su ostali projekti, uključujući i dogradnju i modernizaciju pruge Budimpešta - Novi Sad - Beograd, za sada neobavezujuće dogovoreni.

Reč je o krupnim, ali i sistemima kakve, i složenije ovdašnje firme grade decenijama unazad. Šta više, ne samo kod nas, već smo gradili i po belome svetu. Logično je upitati se zašto onda ne gradimo sami.

Odgovor je jednostavan: nemamo novac za finansiranje, usled visokog javnog duga ne možemo podizati povoljne kredite evropskih investicionih banaka, pa smo upućeni na trećim stranama tražiti finansijsku podršku.

Novac završava u kineskoj kasi

Našli smo je u Kini. Međutim, ova država investicione kredite uslovljava da izvođači u znatnoj nadpolovičnoj većini budu iz ove zemlje. Videli smo kako to izgleda pri izgradnji mosta na Dunavu kod Zemuna, kada su čak i za jednostavne manuelne poslove radnici dovedeni iz matične države.

Jeste da Kina jeftino pozajmljuje, kamata je do 2,5 odsto godišnje, grejsperiodi su i do tri godine, ali gotovo sav iznos završava u kasi kineskih firmi i njihovih, takođe kineskih radnika. Udeo naših podizvođača ili nabavka materijala sa ovog tržišta biće svedeni na minimum, baš kada se ne može drugačije.

Najmnogoljudnija zemlja je već tri decenije u snažnom ekonomskom zamahu. Razvoj je dugo zasnivala na jeftinoj radnoj snazi i stoga jeftinom izvozu. Međutim, pre desetak sezona, sa početkom krize, na Zapadu je počela da se umanjuje potražnja za jeftinom robom, pa su se Kinezi upustili u masovnu izgradnju unutar zemlje.

Zidalo se sve, stanovi u višemilionskom broju svake godine, autoputevi u svim pravcima, aerodromi po svim mestima. Samo je brzih pruga izgrađeno više od 20.000 kilometara dužine.

Kina finansira svoj razvoj

Naravno, i ovom je došao kraj i sada Kina ubrzani razvoj, koji je, ipak, sa nekadašnjih 11 ili 12 odsto spao na još uvek zadivljujućih 6,5 odsto godišnje, zasniva na gradnji širom Zemljine kugle.

Kako u većini država nema investicionog kapitala, Kina mora da finansira. Upravo tako je nastao model isproban pri gradnji zemunsko-borčanskog mosta, a sada će i pri ostalim investicijama unutar šesnaest evropskih država od kojih su jedanaest članovi Evropske unije, dok su preostalih pet u statusu kandidata za ulazak.

Zapravo,ovakvim pristupom, Kina nama gradi infrastrukturu, ali finansira svoj razvoj.

Evropska regulativa

Početak ozbiljnije saradnje ovih partnera je počeo pre pet godina na samitu u Varšavi, kada je prvi put dogovorena i izgradnja trećeg bloka termoelektrane Kostolac, čija druga etapa je počela tek nekoliko dana pred ovogodišnji samit. Razlog je što na sistem dogovora oko cene i izvođača radova Evropska unija ima ozbiljne prigovore, tačnije zahteva da se i jedno i drugo odredi putem javnih tendera. Kina preferira dogovor dve strane.

Kako mi nismo članovi EU, uticaj briselske regulative je minimalan, pa smo u Budimpešti sklopili najviše ugovora. EU može, kao što je bilo oko elektrane u Kostolcu, da budući prijem objekta u evropsku mrežu uslovi kvalitetom radova, odnosno da svaki (pod)izvođač poseduje licencu za rad unutar Evropske unije.

Upravo je ovo i bio razlog zašto se toliko kasni sa izgradnjom trećeg bloka u Kostolcu; prvoodabrani kineski podizvođači nisu posedovali licencu, a potrajalo je dok Kina nije rešila problem.

Širenje prema Istoku

Naravno da se Brisel uveliko plaši i političkog uticaja Kine na šesnaest zemalja. Odavno je primetna podeljenost Starog kontinenta na "istok" i "zapad", prvi se osećaju zapostavljenim i smatraju da im iz Brisela stiže premnogo direktiva.

Orban je u Pešti otišao dalje i samit "16 plus 1" nazvao "novom globalizacijom koja nije utemeljena na podeli na nastavnike i učenike, već se zasniva na međusobnom poverenju". Širenjem prema Istoku, istočnoevropske države pokušavaju i da se oslobode prevelike ekonomske zavisnosti od Nemačke.

Istovremeneo je uočljivo da je reč o sferi uticaja nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, dok u novim okolnostima Rusija ostaje posve izolovana od intezivnog kinesko-istočnoevropskog približavanja.

Ko će biti svetski lider

Treba biti i realan. Saradnja unutar "16 plus 1" je još uvek daleko od kinske-zapadnoevropske.

Tako je prošle godine robna razmena 16 država i Kine iznosila 58 milijardi evra, istovremeneo "zapad EU" je sa Kinom razmenio robe u vrednosti od čak 514 milijardi.

No, činjenica je da je BDP EU činio trećinu ukupnog svetskog, ali da od početka krize opada i sada čini tek petinu. Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, a sve više i Rumuniji i Slovačkoj, postaje jasno da moraju tražiti i partnere van Unije.

U Pešti je kineski premijer Si Đinping jasno ukazao da svi moraju gledati u budućnost, te da će Kina od još uvek zaostale zemlje za četvrt veka postati lider u svim najnovijim tehnologijama. Pa ko da ne gradi partnerstvo sa takvom budućom velesilom.

Primer Slovenije

Naravno, da se saradnja može razvijatii na mnogo načina. I pametnije od Srbije.

Tako je Slovenija sa Kinom ugovorila prodaju fabrike aviona "Peristreel" za 300 miliona evra, te proširenje Mariborskog aerodroma u buduće središte za kargo i putnički saobraćaj ka Kini i u suprotnom smeru. Istovremeno je kineska firma otkupila, za neverovatnih milijardu evra, najbolju slovenačku IT  kompaniju "Autfit7". Usput, Kinezi su kupili i mariborsku televiziju sa nacionalnom frekvencijom.

Za razliku od Srbije, Slovenija u partnerstvu sa Kinom gradi ili prodaje preduzeća koja proizvode razmenjivu robu. Jedino se Srbija orijentisala na infrastrukturne sisteme, bez obzira što smo prošle godine u ovu zemlju imali plasman vredan tek 25 miliona, dok smo iz nje uvezli svega i svačega u vrednosti 1,6 milijardi evra.

Toplovod jedino isplativ

Od potpisanih sporazuma, verovatno je najbolji izgradnja starog projekta toplovoda od Obrenovca do (Novog) Beograda. Procenjuje se isplativim, a putem naplate grejanja kredit bi mogli otplaćivati sami korisnici.

Ipak, nije jasno zašto je lokalno pitanje predmet međudržavnog ugovora, pravno je logičnije da sa naše strane potpisnik bude grad Beograd. Izgradnjom ne samo da će se smanjiti uvoz gasa, već će se na četvrtinu svesti broj toplana koje greju prestonicu.

Kako se topla voda iz elektrana neću ulivati u Savu, neće biti ni povećanjem temperature vode, rđavog uticaja na floru i faunu ove reke. Izostaće i uticaj isparavanja toplije vode na uvećanje broja maglovitih dana na aerodromu u Surčinu.

Svi plaćaju beogradske troškove

Lepo je prečišćavati otpadnu vodu, imati kompletan kanalizacioni sistem. Ali, reč je o pitanju važnom za lokalni živalj, od koga ostali građani nemaju nikakve koristi.

Stoga se ne vidi osnov zašto bi građani cele Srbije plaćali ono od čega korist ima samo stanovništvo jednog grada. Svuda u svetu se lokalna infrastruktura gradi iz lokalnog budžeta.

Tim pre što je u pitanju glavni grad, sa najviše zaposlenih, gde su plate uverljivo više nego bilo gde drugde, a i gro državnog budžeta se troši u Beogradu.

Izgradnja tridesetak kilometara autoputa se pravda time što je istovremeno trasa za dva puta, ka BiH, odnosno ka Crnoj Gori. Međutim, cena od 450 miliona evra, 14,3 miliona po po kilometru, je strava i nalaže da se više razmišlja o skromnijim drumovima.

Zaboravljeni domaći investitori

Ugovor o izvozu govedine je smešan. Samo da revitalizujemo stočarstvo potrebno nam je pet, šest godina, a i tada ćemo moći izvoziti dvadeset, trideset hiljada, dok kineska potražnja premašuje milion i po tona.

Mnogo bolje bi bilo da gradimo fabrike sa robom koju možemo i izvoziti. Infrastruktura jeste potrebna, ali može da se gradi umerenije, racionalnije, delom i domaćim novcem.

Kada se pogleda završni izveštaj NBS vidi se da je krajem prošle godine na računima svih banaka bilo oko 45 milijardi dinara (380 miliona evra) neplasiranog novca. Umesto što se zadužujemo ovo bi mogao biti novac kojim bi domaće firme gradile infrastrukturne sisteme.

Uostalom svuda u svetu ovakve radove dominantno izvode domaće kompanije. Stiče se utisak da je u Srbiji odavno odomaćena praksa da strani investitori imaju daleko bolji tretman, pa i prednost u odnosu na domaće.

Pored toga, kako je reč o kreditima na dvadeset i više godina, briga o otplati prepuštena je budućim generacijama.