Evropsko gasno pitanje - od Baltika do Srbije

Piše: Živan Lazić

Ruski Gasprom, višedecenijski pouzdani snabdevač Evrope gasom, ovih dana je pred Arbitražnim sudom u Stokholmu i zvanično podneo zahtev za raskid ugovora o isporuci gasa ukrajinskom "Neftogasu", čijom se gasnom mrežom, nasleđenom iz vremena bivšeg Sovjetskog Saveza, ekološki najpoželjniji energent transportuje do evropskih kupaca.

Mada od golemih ruskih nalazišta postoje još dve aktivne transportne evrorute, preko Belorusije i Poljske, odnosno "Severni tok 1" dnom Baltičkog mora, tradicionalnom maršutom preko Ukrajine se na evropsko tržište zadovoljava oko 55 odsto evropskih nabavki iz Rusije.

Kritičan jugoistok Evrope

Čelnici Gasproma su duže vreme za kraj 2019. godine najavljivali prekid transporta preko Ukrajine, u Briselu nisu verovali, premda su i sami decenijama imali primedbe na ponašanje "Neftogasa", do izgradnje "Severnog toka 1" praktično monopoliste u transportu gasa. 

Upravo da bi izbegli gotovo ucenjivačko ponašanje transportera, ruska strana je predlagala izgradnju nekoliko gasovoda, po severu i jugu kontinenta, čime bi i bolje povezala pojedine, do sada samo jednom trasom priključene, regione. Posebno je kritičan Jugoistočni deo Starog kontinenta - Bugarska, Srbija, Mađarska, BiH, Slovačka, Rumunija i Makedonija koje mahom zavise od centralne ukrajinske transportne linije.

Samo jedan novi gasovod

Izgrađen je, međutim, tek jedan novi gasovod, "Severni tok 1", koji dnom Baltičkog mora iz Rusije direktno u Nemačku godišnje ubacuje 55 milijardi kubika gasa. Prezadovoljni novom linijom, na Zapadu Evrope su odmah dogradili krak do Velike Britanije.

Navikli da, u uslovima kada nedostaje konkurencije, pelješe visokim cenama transportnih usluga, na Istoku kontinenta su se našli pogođenim. Mahom nekadašnje članice Varšavskog ugovora, počele su insistirati na novoj evropskoj energetskoj orijentaciji.

Saveznika, preciznije glavnog inicijatora, našli su u Sjedinjenim Američkim Državama, čiji je strateški interes da Rusiju i Evropu drži što više podvojenim, posebno u oblasti energetike, gde je saradnja dva partnera veoma intezivna u svim segmentima, od snabdevanja gasom i naftom, do izgradnje električnih centrala, uključujući i nuklearne.

Ameri protiv evropsko-rusko saradnje

Napadnost američke politike na razbijanje rusko-evropskih energetskih poslova dobija na intenzitetu od pre desetak godina. "Jenkiji" su odlučili da sopstveni manjak gasa i nafte nadomeste lomljenjem uljnih škriljaca, što je rizična i tehnologija žestoko osporavana od ekologa.

Tako dobijeni gas, Ameri su poželeli da izvoze na lukrativno evropsko tržište. Strateški interes podvajanja Rusije i Evrope postao im je i komercijalna računica.

Tehnologija transporta preko okeana podrazumeva da se gas pretvori u tečno stanje, potom na temperaturi od minus 160 stepeni transportuje gasnim tankerima. Na odredištu dopreme obavlja se najosetljiviji i najskuplji segment, regasifikacija utečnjenog gasa.

Ovakva dostava znatno povećava cenu gasa, pa je skuplji najmanje 45, često i 100 dolara po 1.000 kubika. To je osnovni razlog zašto u Evropi izgrađena postrojenja za regasifikaciju već godinama rade tek sa dvanaest odsto kapaciteta.

Velika energetska priča

Osam istočnoevropskih država, na sve žešći podsticaj SAD, i dalje se protivi izgradnji novih gasovoda ka Rusiji, naročito se usmeravajući protiv "Turskog toka" i "Severnog toka 2". Predlažu preskupe alternative zasnovane na dopremi  utečnjenog gasa, preko terminala na Krku i Aleksandropulosu.

Međutim, ove strojeve bi tek trebalo izgraditi, a nije jasno ima li uopšte zainteresovanih komercijalnih kupaca. Argument izgradnje za oba objekta je izrazito politički.

Osnov svega je evropska energetska priča. Stari kontinent je davno istrošio svoje energente i sada je visoko zavisan od uvoza uglja, nafte i gasa. Preorijentacija na obnovljive izore je uočljiva, ali ni u Briselu ne očekuju da će ovi kapaciteti tokom ovog veka postati dominantni.

Ko će Evropljanima prodavati gas

Trenuto, u Evropi se godišnje troši 482 milijardi kubika gasa, od čega je 34 odsto iz Rusije, 24 odsto iz Norveške, 11 odsto iz Alžira, 13 odsto utečnjen prirodni gas (LNG) iz različitih država, a samo 17 odsto je domaćeg porekla.

Orijentacija na obnovljive izvore pomaže da se ne povećava ukupna potražnja za gasom, pa se za 2035. godinu predviđa potrošnja 472 milijardi kubika. Međutim, dotle će se prepoloviti domaći izdani, dobrano će utanjiti i nalazišta u Alžiru, naročito u norveškom delu Severnog mora.

Novi manjak se procenjuje na 120 milijardi kubika godišnje i moraće se nadoknaditi uvozom. Smatra se da je najpouzdaniji oslonac na ogromna ruska ležišta.

Direktno na najveće nalazište

Rusija je prošle godine isporučila čak 172 milijardi kubika (93 milijarde preko Ukrajine), dok je maksimalni kapacitet svih gasovoda sa Istoka oko 200 milijardi kubika. Kako je moguće godišnji rast isporuka uvećati za u budućnosti za nedostajućih 120 milijardi kubika, postoji jasan obostrani komercijalni interes razvijati nove gasovode i nove pravce dotoka.

"Severni tok 2" je gotovo idealan. Velika nemačka i britanska, kao i niz naslanjajućih tržišta bi direktno povezao za nalazištem Bovanenkovo na Jamalu, ruskom poluostrvu. Količina gasa u ovom ležištu je dva i po puta veća od količine gasa u svim evropskim nalazištima.

Trasa nije duga i sasvim logično da se pomoću dve novi cevi kapacitet uveća za dodatnih 55 milijardi kubika. Iz obima procenjenog evropskog uvoza gasa narednih decenija, vidi se da ima potreba i za novim gasovodima, poput "Turskog toka".

Od Baltika do Srbije

Izgradnja severne maršute bi svakako Nemačkoj dodatno uvećala značaj gasnog središta. Industrijalci su Merkelovoj još 2006. godine pisali da je za njih najvažnije "pouzdano dugogodišnje snabdevanje gasom i da bi se energetska politika morala voditi ovim interesom".

Nov gasovod bi uticao na privredne, ali i političke odnose u regionu, podstakao bi regionalno gasno povezivanje i umrežavanje. Naizgled, Srbija ne bi imala direktnu korist od "Severnog toka 2".

Međutim, procesom lokalnog povezivanja, do nas može da dospe gas i sa nemačke baltičke obale. Doduše, bio bi skuplji za iznos tranzitnih taksi država preko čijih teritorija bi se transportovao.

Veće i efikasnije skladište gasa

Na neki način, "Srbijagas" je preduzeo korake za slučaj da dođe do prekida dotoka ukrajinskom rutom. Dosadašnja obaveza primopredaje gasa na ukrajinsko-mađarskoj granici, nedavno je izmenjena time što se Gasprom obavezao da gas isporuči na mađarsko-srpskoj granici.

Dogovoreno je i proširenje kapaciteta skladišta u Banatskom Dvoru sa 460 na 720, možda i milijardu kubika. Istovremeno bi se i dnevni kapacitet isporuke iz ovog skladišta uvećao sa pet na deset miliona kubika.

Mada srpska javnost nije obratila veću pažnju, aktuelno inteziviranje evropskog gasnog pitanja i početak sudskog raskida ugovora o transportu ruskog gasa ukrajinskim gasovodom ukazuje na značaj promena u obavezama oko dopremanja gasa do srpskih potrošača.