Neuspeh emisije državnih obveznica, omalovaženi domaći investitori

Piše: Živan Lazić

Građani Srbije, prema državnim procenama, imaju oko deset milijardi evra štednje; kako poslednjih godina banke skoro da i ne daju kamatu na uloge, mnogi imaju problema da sačuvaju vrednost novca.

Prošle godine inflacija je u evrozoni iznosila 1,7 odsto i pri takvoj stopi za 23 godine kupovna moć novca se prepolovi pa nije lako održati vrednost ušteđevine.

Kako očuvati ušteđeno

Inflacija u Srbiji, dinarskoj zoni, iznosila je 3,1 odsto, oko nivoa trenutnih bankarskih kamata na dinarsku ušteđevinu. Za ulaganje u nekretninu treba imati dosta visoku svotu, pa su vlasnici skromnijih ušteđevina sa malim mogućnostima izbora.

Uočavajući problem, Srbija je krajem prošle godine pokušala domaćim kupcima da ponudi državne obveznice, kao alternativu za, inače neisplativu štednju u bankama. Vrednost emitovanih evroizovanih obveznica bila je 80 miliona, dok je dinarskih emitovano u iznosu od 12 milijardi.

Slab odaziv kupaca

Međutim, odziv kupaca bio je više nego skroman; evroobveznica je kupljeno za 17,5 miliona, dinarskih tek za 196 miliona, dakle osam i po puta manje. Pitanje je zašto se vlasnici deset milijardi evra štednje nisu odazvali u većem broju i većim obimom kupovine.

Pogledamo li uslove emisije primetićemo da nisu bili baš podsticajni. Najtraženije su bile evroobveznice na deset godina, sa prinosom od četiri odsto.

U uslovima kada pojedine centralne banke prodaju svoje hartije i za nula odsto kamate, što će reći da su kupci zadovoljni time što im država obveznicama samo čuva novac, četiri odsto i nije mala kamata. Nevolja je, međutim, što nije bilo sekundarne prodaje obveznica, odnosno kupljenu hartiju novi vlasnik nije mogao prodati pre roka dospeća.

Dakle, ne pre deset godina. Izostala je dragocena mogućnost da se, u slučaju potrebe, hartija u sekundarnoj prodaji, uz diskont (gubitak) proda.

Dinarske obveznice potpuno neinteresantne

Kod dinarskih obveznica kamata je bila šest odsto za desetogodišnje, četiri odsto za dvogodišnje ročnosti. Kako je prošle godina inflacija u dinarskoj zoni bila 3,1 odsto, vidljivo je da je prinos bio znatno manje podsticajan nego u slučaju evroobveznica. Stoga i ne čudi da su hartije u evro valuti bile traženije.

Srbija nikada nije imala razvijenije tržište obveznica i među ovdašnjim življem nema navike da ulaže u hartije od vrednosti. Ipak, neuspeh je umnogome uzročen okrnje osmišljenim uslovima emisije, posebno pri emitovanju hartija u domaćoj valuti.

Kao da je država nedorečenom procedurom htela domaće ulagače da drži podalje od finansijskog tržišta. Istovremeno ovdašnji investitori još uvek nemaju dovoljno poveranja u dinar.

Stavimo se u poziciju ovdašnjeg građanina koji bi trebalo da odluči kako raspolagati teško zarađenom ušteđevinom. Vidi da Srbija nema veći ekonomski rezultat, BDP po glavi stanovnika nikako da pređe 5.000 evra i po tome više ličimo na afričke nego na evropske države.

Ulagači procenjuju

Još je veći problem nedovoljna zaštita svojine i ugovora. Brojne afere pokazuju da pravna država, bar onako kako je Evropljani regulišu, u nas ne funkcioniše.

Iskustvo malih akcionara je slikovit primer nezaštićenosti ulaganja. Realno, građanin nema osnova da Srbiju doživljava ni kao prosperitetnu, ni kao pravno sigurnu državu.

Stoga neuspeh prošlogodišnje emisije državnih obveznica nije iznenađenje. Podatak da je potražnja za hartijama nominovanim u domaćoj valuti bila čak osam i po puta manja nego potražnja za nominovanim u evru pokazuje da ulagači ni aktuelnu monetarnu politiku ne percepiraju kao obećavajuću.