Voren Bafet čuva keš, siguran u novu svetsku ekonomsku krizu

Piše: Živan Lazić

Mora da su jaki motivi nagnali vodećeg svetskog berzanskog igrača da sve karte stavi na globalni finansijski krah. Stari lisac sveobuhvatno prati situaciju u svetskoj, posebno američkoj ekonomiji, kao i monetarne politike vodećih centralnih banaka.

A tu stvari, po mišljenju berzanskog veterana, ne stoje povoljno. Provlače se još od prethodne finansijske krize iz 2008. godine, nakon koje su prvo FED, a potom japanska i evropska centralne banke upumpale ogromne pare u svetski monetarni sistem.

Procenjivalo se da će se svežim novcem prevazići nelikvidnost i pokrenuti privredni razvoj. Međutim, novac je završio u nekretninama i na berzama, pa je ekonomski oporavak i deceniju nakon eksplozije krize kilav, dok su cene kuća, stanova i akcija, što je inače višedecenijski trend, uzletele.

Kreditiranje nepostojećim novcem

U besomučnoj kupovini se i žestoko hazardovalo. Bafet posebno lošim ceni zvanični podatak Njujorške berze po kome kupci snopa akcije vrednog 513 milijardi dolara na računima imaju tek 150 milijardi. Drugim rečima, prvo će sami kupci morati da na svaki svoj dolar pozajme još po dva i po kako bi se "zatvorila" rupa.

Moglo bi se reći da su ovih 513 milijardi nepostojeće, ali je bankarski sistem Volstrita, skladno važećoj američkoj regulativi, svu svotu, uz koeficijenat multiplikacije tri, pozajmio klijentima. Američki milijarder nije jedini koji ovakavo usmeravanje novca smatra naduvavanjem finansijskog mehura.

Prezaduženi studenti

Sam Bafet ističe da je na njegovu odluku uticalo i stanje zaduženosti američkih građana. Tu je, izgleda, i gore nego u predvečerje prethodne krize od koje se ceo svet još uvek mukotrpno oporavlja.

Zaduženje "Amera"  preko kreditnih kartica premašuje 1.000 milijardi dolara, dok je iznos studentskih kredita nadmašio 1.500 milijardi, pri čemu je nenaplativo oko 11,5 odsto ovih drugih zajmova. Pri tome, kamate na studentske kredite su uočljivo više od prosečnih, dok država u velikoj meri garantuje za njih.

Upravo ova činjenica ih čini veoma interesantnim da se na njima zasnuje emitovanje vrednosnih hartija, serija firnansijskih derivata od kojih se svaki sledeći oslanja na prethodni, i tako do u nedogled. Pre deset godina slična šema zasnovana na hipotekarnim kreditima je i poslužila za rasplamsaj, kada je stepen nenaplativosti premašio četiri odsto, najveće finansijske krize u novijoj istoriji.

Plate skromne, trka za kreditima

Zanimljivo je i Bafetovo viđenje razloga uzastopnih kriza i dramatičnih lomova na berzama. U osnovi su sve skromnije, mereno prema kupovnoj moći, zarade američkih građana, moglo bi se reći čak 99 odsto stanovnika najmoćnije države na svetu.

Dramatično padaju, pa je unazad 35 godina njihov rast tek 9,4 odsto mada je u međuvremenu produktivnost njihovog rada uvećana za 78 odsto. Ceni se da svaki građanin SAD ima imovine za oko 17.000 dolara manje vrednu nego pre tri decenije.

Troškovi inflacije prebačeni na svet

Istovremeno, život se ubrzano razvijao, pa sada postoje troškovi, recimo vezani za it tehnologiju koji su ranije bili nepoznati. Ujedno i cena mnogim potrebama znatno je narasla.

Dobra kuća u solidnom kraju većeg američkog grada (izuzev Njujorka) mogla se kupiti za 50.000 dolara, pa i niže. Danas je, pak, za sličnu neophodno izdvojiti preko 350.000 dolara.

U takvoj situacijii sa sve skromnijom platom, gotovo svi Amerikanci su upućeni na zaduživanje, čime ulaze u začarani krug sa bankama, glavnim dobitnicima ovakve ekonomske politike. Dobar deo krize se štampanjem dolara prenosi se na ostatak sveta.

Dolar je svetska valuta i u svakom trenutku je oko polovina ukupno štampanih "zelembaća" u obrtu izvan Sjedinjenih Američkih Država, što i omogućava FED-u da štampa dolar sa minimalnim uticajem na inflaciju.

Novac za kockanje

Bafeta je na uzdržanost od ulaganja naročito podstakla praksa američkog sistema da se sveži novac dominantno, i preko 90 odsto, usmerava prema  jedan odsto veoma bogatihi i, još više, prema 0,01 pravih parajlija. Oni ne ulažu novac u realnu ekonomiju, već  se okreću svojevrsnom kockanju na berzi.

Tako novac, inicijalno namenjen oporavku ekonomije, zaobilazeći privredu, dolazi do banaka koje ga, u vidu kredita, plasiraju, i to mnogo češće građanima nego fabričkim pogonima. Time se građanin od radnika sa pristojnom zaradom preobražava u potrošača na osnovu kreditne zavisnosti od banaka.

Završna tačka ovakve ekonomske politike su stalne finansijske krize i Baret predviđa skori nailazak nove, pa se odlučio da sa gomilom para čeka, a kada cene akcija budu dramatično pale, pokupovaće one za koje proceni da su najperspektivnije. Naravno, razdoblje niskih cena neće dugo potrajati, brzo će sve ponovo uzleteti naviše.

Naravno, razdoblje niskih cena neće dugo potrajati, brzo će sve ponovo uzleteti naviše. Računa se kako je moguće da bogataš na ovaj način bogatstvo, sada vredno 109 milijardi dolara, za dve, tri godine udvostruči.