Carinski rat i iščekivanje 1. avgusta

Piše: Živan Lazić

Poslovni svet znatiželjno iščekuje hoće li večeras Federale rezerve povećati referentnu kamatnu stopu ili će monetarnu politiku preusmeriti ka slabljenju dolara.

Nema spora, protekcionistička trgovačka politika inicirana selektivnim američkim carinama i kontranametima Kine i Evropske unije, biće narednih meseci sve uočljivija; bar do 7. novembra i izbora za Kongres na kome Donald Tramp očekuje da osvoji dovoljno glasova kako bi ubuduće zakondavno telo pratilo njegovu ekonomsku politiku. Tokom prve polovine mandata, američka globalistička ekipa je osujećivala predsedničke inicijative (i) uticajem na Kongres.

Kako sputati globalističku ekipu

Pritisnut brojnim kritikama, često i iz sopstvene stranke, ekscentrični predsednik je učinio ne male ustupke. Nove carine je oblikovao tako da izazovu simpatije biračkog tela u nekoliko država Srednjag Zapada, ključnih za iznenađujuću pobedu nad favoritom Vol Strita Hilari Klinton, ali i da ne štete finansijskoj oligarhiji.

Uvođenje taksi na uvoz aluminijuma i čelika je pogodilo pojedine proizvođače, recimo Deripaskin "Rusal", dok su posledice po bankare minimalne. Već u avgustu prema Kini će početi dejstvovati drugi paket nameta koji će opteretiti bukvalno polovinu američkog uvoza kineske robe, godišnje vrednog cirka 500 milijardi dolara.

Pretnjom uvođenja 25 odsto carine na uvoz automobila, ozbiljno je pripretio evropskim proizvođačima. Toliko da je predsednik Evropske komisije Žak Junker (neobavezujuće) prihvatio da Stari kontinent poveća uvoz soje i američkog tečnog gasa zarad američkog odustajanja od carina na vozila.

Svojatanje evropske energetske politike

Soja je važan proizvod američkih farmera, a kako je Kina, najveći svetski kupac ove uljarice u sklopu kontramera opteretila baš uvoz (američke) soje, Tramp je pod hitno morao tragati za novim poručiocima, a farmerima obećati dvanaest milijardi dolara nadoknade. Dogovor s Evropljanima bi mu došao u pravi čas.

Čini se, međutim, da je sporniji zahtev da Evropljani znatnije povećaju uvoz tečnog gasa dobijenog iz škriljaca. Time se direktno utiče na evropsku energetsku politiku i udara na interese Rusije, najvećeg snabdevača Starog kontinenta svim energentima.

Hoće li se povećati kamate

Francuski predsednik Makron je prvi reagovao oštro prigovoreći Junkeru na popustljivosti, te istakao da se očekivalo ukidanje carina na čelik i aluminijum, a ne dodatna ucena sa druge strane bare. U svakom slučaju, pokazalo se da američka politika itekako oblikuje i stavove drugih, dok se uvoz gasa još jednom nametnuo kao ključno pitanje.

Već uveče 1. avgusta stići će prvi signali daljih trendova iz Novog sveta; Federalne rezerve bi trebalo da odrede referentnu kamatnu stopu. Na osnovu monetarne politike unazad dve godine procenjivalo se da će biti uvećana bar za 0,25 odsto koliko još najmanje jednom do kraja godine.

Međutim, pre desetak dana Tramp je zavapio da "nije baš srećan što kamatna stopa stalno raste" i, sasvim atipično za američke prilike, članove Odbora FED-a doveo u neugodnu situaciju. Ako ne povise stopu, ostaće utisak da su podložni predsednikovom uticaju. Ako povise, izožiće se riziku da najmoćniju državu dovedu pred početak nove recesije.

Jak dolar smeta Trampu

Već sada kamatna stopa u SAD je između 1,75 i dva odsto, dok je u Evropskoj uniji i Japanu praktično na nuli, pa se evri, jeni i funte sve više konvertuju u dolar, a američka valuta jača. Tokom prve polovine sezone u odnosu na evro osnažila je šest odsto, za koliko je uvoz američke robe postao skuplji.

Sa druge strane, Tramp je sve karte stavio na obnovu proizvodnje, otvaranje radnih mesta, a toga bez uvećanja izvoza nema. Jak dolar, pak, ometa plasman na strana tržišta.

Uvećanjem kamate krediti postaju skuplji i smanjuje se kupovina stanova. Posledice se prvo manifestuju na građevinskoj industriji.

Takođe, i privreda manje zajmi i manje ulaže u širenje biznisa, što može uticati na umanjenje profitabilnosti. Trampovoj ekonomskoj politici, dakle, ne paše jaka valuta. Za povratak Amerike proizvodnji spreman je da ide do krajnjih granica, pa i nasuprot svetskim trgovačkim normama.

Prodaja američkih obveznica

Koliko u poslovnom i političkom svetu uzimaju za ozbiljno poteze američkog predsednika, vidi se po trendovima na berzi američkih obveznica. Japan, najveći posednik do pre dve godine, već nekoliko sezona prodaje i sa 1.350 paket je sveo na 1.040 milijardi dolara.

Čak i Kina, čija ekonomija veoma zavisi od prodaje u SAD, smanjuje saldo američkih obveznica, sa 1.250 na 1.100 milijardi. Oba umanjenja su, pomalo neočekivano, obavljena u vreme kada je prinos na  američke obveznice znatno veći nego prinos na obveznice drugih razvijenih država.

Juriš na zlato

Posebno se analizira potez Rusije. Početkom godine raspolagala je paketom ameroobveznica vrednim preko 105 milijardi dolara i bila na četrnaestom mestu po visini kreditiranja SAD. No, ubrzano je prodavala pakete i nakon pola godine svela na vrednost od tek 14,5 milijardi.

Jako malo kada se zna da američko tržište obveznica važi kao najsigurnije i najlikvidnije, dok su ruske međunarodne rezerve vredne preko 460 milijardi. Za Rusiju se postavlja pitanje u šta ulagati, tim pre što u obveznicama Francuske, Nemačke i Austrije već ima uloženih 125 milijardi.

Nešto malo, oko sedam, osam miljardi biće izdvojeno za kupovinu kineskih hartija, sve u sklopu napora da se trgovina između dve zemlje obavlja u domicilnim valutama, bez posredovanja dolara.

Sputavajući trendovi

Dobar deo ostatka novca, Rusija, po svemu sudeći, ulaže u plemenite metale. Centralna banka kupuje gotovo celokupnu domaću proizvodnju, za poslednje četiri godine rezrve zlata su učetvorostručene, sa 450 na 1.873 tone.

To jeste sigurno ulaganje, ali ne donosi baš nikakav prinos. U pitanju je reagovanje na globalnu politiku, na uvođenje i pretnje sankcijama svih vrsta.

Koliko dugo će sputavajući trendovi dominirati na svetskoj sceni, možda ćemo bar malo saznati večeras nakon odluke FED-a, a svakako više početkom novembra nakon izbora za američki Kongres.