Idealizovana priča o mini hidroelektranama, korist imaju samo pojedinci bliski vlasti

Piše: Živan Lazić

Decenijama se u nekadašnjoj Jugoslaviji pričalo velikom hidropotencijalu brojnih planinskih rečica. Nisu zaostajali ni balkanski susedi, posebno Rumuni i Albanci.

Govorilo se u neobično velikim ciframa, rađeni su polazni planovi. Tako je na celom Balkanu pronađeno preko 9.500 povoljnih lokacija za mini proizvođače struje, potom je naišla moda obnove nekadašnjih vodenica.

Samo u Srbiji se kalkulisalo sa 1.300 parcela na kojima bi se mogle podići "moderne potočare".

Beznačajna količina

Osnovni pokazatelj bio je hidrološki potencijal i retko koja analiza se upuštala u sagledavanje ostalih energetskih, a pogotovo ne ekoloških pitanja. Kada je 1987. godine urađen Katastar lokacija za energane ispostavilo se da je brojka od 1.300 pogodnih tačna.

Međutim, izgradnja na jednoj znači oduzimanje hidroptencijala za još desetak, pa proizilazi da bi u najoptimalnijim uslovima bilo nemoguće izgraditi više od 130-140 ovih strujnih fabrika. Njihova ukupna snaga ne bi nadmašivala 300 megavata i sa stanovišta ukupnih potreba Srbije za strujom, oko 8.000 Mw, to je beznačajna količina.

Ipak, kada je počela kampanja postepene preorijentacije sa fosilnih goriva na ostale energetske izvore, računalo se i na mini hidroelektrane. Nije to bio samo trend u Srbiji, niti samo u bivšoj Jugoslaviji, već širom Evrope.

Tako je na Starom kontinentu izgrađeno čak 27.000 mini hidroelektrana, na svakih 39 kilometara toka planinskih rečica. Posledice su pogubne, posebno za riblja staništa, pa u Evropskom parlamentu u Strazburu već duže vreme razmatraju šta da čine.

Dvostruko skuplja struja

Mali strujni pogoni su drastično poremetili ekosisteme na Alpima, što je, uz posledice sve uočljivijih klimatskih promena, dovelo da naglog smanjivanja količine snega i vode, menjanja toka korita manjih rečica i planinskih potoka, te bitno smanjenog broja biljnih i životinjskih vrsta.

Stav evroparlamentaraca je ne samo zabrana izgradnje novih, što je nepisano pravilo duže od decenije, već i ukidanje stimulativne cene za otkup struja iz ovakvih pogona. Istovetan predlog upućen je i Vladi Rumunije, gde je u veoma kratkom roku podignuto preko 500 "brdskih potočara".

Poslednjih sezona je naročito na jugoistoku kontinenta jak pritisak na podizanje spornih objekata. Na području od Slovenije do Grčke planira se podizanje više od 2.600 novih mini hidorelektrana od kojih je trećina unutar parkova prirode i zaštićenih zona.

Masovna gradnja je krenula uvođenjem benefitne cene za proizvođače struje iz alternativnih izvora, biomase, vetra, sunca..., te građani Srbije, preko na računu za struju posebno naznačenog doprinosa, plaćaju stimulaciju. Za struju iz mini hidroelektrana se izdvaja od 10,6 do 13,3 evrocenta po kilovatu, skoro duplo više od 6,3 evrocenta koliko košta struja iz tradicionalnih izvora. Ovakva pogodnost se toliko osladila investitorima da su projekti urađeni za podizanje ovih pogona na čak 800 lokacija.

Kome se plaća ekstra cena

Bio je to toliko snažan podsticaj da su u kratkom vremenu izrađeni brojni planovi i izdejstvovane lokacijske dozvole za gradnju, potom i podizani objekti. Izdavanje dozvola je uvek vezano za vlast, stvara mogućnosti za favorizovanje firmi i osoba bliskih vladajućima.

Izgleda da je upravo ovaj momenat bio odlučujući; u Srbiji, ali i u susednim državicama.

Nedavno je Lidija Prokić, iz organizacije "Transparentnost Internacional", ukazala da je unazad pet godina proizvođačima struje iz mini hidroelektrana po Srbiji isplaćeno 58 miliona evra na ime stimulacija. Oko 29 miliona je isplaćeno državnoj Elektroprivredi, vlasniku desetak malih hidropogona, desetak miliona je dobila grupa osoba vezanih za aktuelnu vlast, među kojima je i tašta velikog sportskog asa.

Kreiranje pravnog ambijenta u korist povlašćenih

Reč je o zakonito uplaćenom novcu, ali Prokićeva objašnjava "da je na delu izmena propisa kako bi se omogućilo sticanje profita". Pojašnjava da se promena zakona i pravila po kojima funkcioniše društvo radi u cilju ostvarivanja pojedinačnih interesa, mada je društveni interes sporan, maglovit, pa i nepostojeći.

Jednostavno, visoka subvencija toliko privlači da se olako definišu lokacijski uslovi, još lakše rade "studije opravdanosti" i odobravaju urbanističke dozvole.

Nosioci posla su po pravilu iz struktura vlasti ili njima bliski. Primer Crne Gore je ilustrativan: lokacijske dozvole dobili su bivši premijer Igor Lukšić i Blaž, sin predsednika Đukanovića.

Kada se pogleda poslovanje mini hidroelektrana, ovo ne iznenađuje. Koncesije za izgradnju prošle godine su budžetu Crne Gore donele oko 600.000 evra, istovremeno građani su proizvođačima iz "modernih potočara" platili preko pet miliona evra na osnovu stimulacije.

Nasrtaj na Staru planinu

Nevolje sa mini hidroelektranama u Srbiji su se jasno uočavale od početka. Okruženje oko novih strujnih proizvođača na kopaoničkoj Jošanici i na Bistrici u blizini Nove Varoši je devastirano već posle nekoliko sezona od početka rada.

Problemi su, pak, kulminirali planiranom masovnom gradnjom po Staroj planini, planinskoj lepotici čiji znatan deo je pod prvim ili drugim stepenom zaštite.

Ipak, prethodne opštinske vlasti su, protivno volji i interesu građana iz lokalnog okruženja, izgradile planove za nicanje čak 48 novih strujnih pogona, gotovo na svakom od brojnih staroplaninskih rečica i potoka.

Izmeštanje toka

Centralan je bio plan izgradnje "Pakleštice" na rečici Visočici, koja se nalazi unutar područja drugog stepena zaštite, na kome se ne bi smelo ništa novo od hidro ili šumarskih objekata graditi. Ipak, Ministarstvo za građevinu je na čuvenoj sednici 12. decembra prošle godine izdalo dozvolu za gradnju, potom i lokacijske uslove.

Usledili su višednevni protesti građana, a profesor i dekan Šumarskog fakulteta Ratko Rudić je seo i napismeno sročio sve posledice odluke, kao i činjenice koje ukazuju na nezakonitost izdatih odobrenja.

Najveći problem je što se pri izgradnji ovih objekata izmešta tok dela rečica, a u cilju postizanja poželjne akumulacije, odnosno dovoljnog pada na turbine za proizvodnju struje. Međutim, izmeštanje istovremeno znači da nekoliko kilometara toka ostaje sasvim suvo i u potpunosti izmenjenog ekološkog karaktera.

Ukidanje stimulativnih cena

Nevolje uvećava dolazak i rad ogromnih mašina pri izgradnji objekta. Rudić pojašnjava da se posledice ispoljavaju u degradaciji zemljišta, promeni biodiverziteta, fragmentaciji staništa i kroz pojačanu eroziju zemljišta.

Najvidljivija promena je u nepostojanju takozvanih ribljih staza, odnosno prolaza za ribe s toka iznad u tok ispod novonastalog sušnog segmenta rečnog korita. Izmenjeni ambijent je toliko različit u odnosu na dosadašnji da je ljudima iz lokalnog okruženja gotovo nemoguće prilagoditi se novim okolnostima i prinuđeni su da menjaju stanište.

Rešenje je, predlaže profesor, ukidanje stimulativnih cena za ovaj oblik proizvodnje energije, što je sve češće i zahtev u evropskim zemljama. Ispostavlja se da je dugo nametani narativ o minihidroelektranama kao energetskoj alternativi zapravo idealizovana priča, iz čije eventualne realizacije dobit imaju samo pojedinci bliski vlast, a na račun uništavanja prirodnih lepota.