Suncokret ojadio ratare

Piše: Živan Lazić

Mada će ove sezone rod suncokreta biti sasvim solidan, iznadprosečan, seljacima će zadati najviše nedaća.

Dok su cene ostalih ratarskih biljaka već šest sezona na izrazito, često rekordno niskom nivou, suncokret se držao i bio je poslednja nada ratarima da će, kako-tako, zaraditi bar toliko da naredne sezone mogu obnoviti proizvodnju.

Gubitak poslednje nade

Ipak, ovog proleća i cena uljaricama počela je naglo da se snižava, na svim berzama u svetu. Pad je naročito izražen u crnomorskom basenu, gde je visoka proizvodnja u Ukrajini praktično dampingovala cenu.

Samo iz ove zemlje za prvih šest meseci izvezeno je šest miliona tona ulja. Premnogo, petnaest puta više nego što je celokupna srpska proizvodnja, a ona je skoro dvostruka iznad domaćih potreba.

Sledstveno, opala je i cena suncokretu; najveći ovdašnji otkupljivač je objavio da će od predstojeće žetve otkupljivati po 28,5 dinara za kilogram, čak sedam do devet dinara niže nego lane, četrnaest ispod otkupne cene pre tri sezone.
Seljaci su digli glas, zaboravili da su na tržištu, i zatražili da otkupna cena ne bude ispod 35 dinara.

Ukoliko bi prihodovali manje, beležili bi gubitke. Nevolja je tim veća što je ovog proleća i proizvodna cena svih useva, usled ekstremno visoke cene goriva, bila deset-petnaest odsto viša od prošlogodišnje, inače, znatno iznadprosečne.

Ne oslanjati se na državu

Treba razumeti seljake, posebno ratare, dominantne među vojvođanskim zemljodelcima. Šest godina izrazito niskih cena je predug period.

Osim onih koji poseduju sto i više hektara, svi ostali su dobrano isceđeni. Para je sve manje i biće im teško finansirati novi ciklus.

Pitanje je, međutim, koliko će imati efekta zahtev da Komisija za zaštite konkurencije reaguje i, kako se među seljačkim svetom očekuje, nametne otkupljivačima minimalnu cenu otkupa, odprilike onih 35 dinara, premda je, pokazuje to i lanjska kalkulacija, i ta cena nedovoljna.

Tržište definisalo niske cene

Moguće da su uljare, takođe u neugodnoj situaciji, bile uzdržanije u određivanju otkupne cene.

To je, međutim, logično ponašanje u nepovoljnom poslovnom okruženju. Uostalom, seljacima ne bi ozbiljnije pomoglo i da po kilogramu plate dva dinara više.

Niske cene nisu usled ponašanja prerađivača, inače u celini proizvodnog lanca nadmoćnih spram ratara. Reč je o kretanjima na svetskom tržištu, a nedaće trpe i uljare i seljaci.

Šta sejati

Za paore je nevolja veća pošto su unazad šest godina slično doživeli u uzgoju pšenice, kukuruza, šećerne repe, sada i suncokreta, poslednje nade.

Teško da iko ima jasnu predstavu šta da poseje. Bogatiji se vade na obim proizvodnje, čak i relativno imućni, sa pedesetak hektara poseda su u brigama i krajnje neizvesne budućnosti.

Teško da će država reagovati komandno i propisati otkupnu cenu. Ne samo što smo u tržišnoj privredi, gde su ovakvi potezi teško zamislivi, već i što bi administriranje cene imalo daleko više negativnih efekta u odnosu na jednokratnu i delimičnu pomoć seljacima.

Sem toga, situaciju je odredilo tržište, a na Komisiji je da ispita da li je bilo kartelisanja prerađivača koje je, eventualno, dodatno umanjilo cenu.

Raznovrsno gazdinstvo

Nevolja seljaka je dug proizvodni lanac, godinu dana, pa teško trpi tržišne oscilacije. Najbolje mu je kada setvenu strukturu njegovog imanja čine usevi koji su na ceni, a i godina je rodna.

Naravno da niko ne može biti toliko dobar prognozer da stalno pogađa, pa je stoga uludno nadate se da će se setvena struktura uvek pokazati optimalnom. Vidljivo je da je u Srbiji rizično specijalizovati se za uzgoj jednog, dva useva.

Ovdašnjim domaćinstvima je povoljnije da uporedo neguju nekoliko paorskih delatnosti, svakako stočarstvo.

Treba razmisliti i da se deo zemljišta odredi za uzgoj lekovitog bilja. Nekada je to bila pristojna proizvodnja, samo u Vojvodini rasprostranjena na 250 hiljada hektara i velikog izvoza u Nemačku. Sad jedva da se pod ovim biljem gaji 25.000 hektara, pretežno u južnom Banatu.

Ugledati se na najbolje

Raznovrsnost delatnosti bi svakako umanjila rizik loše godine. Ipak, ratarstvo će u Vojvodini biti još dugo glavna poljoprivedna aktivnost i pitanje je kako da se ono učini isplativim.

Odgovor je u ugledanju na vodeće evrounijske agrarne zemlje, Dansku, Holandiju, Austriju, Nemačku..., naročito, kada je reč o organizaciji i vlasnitvu u agrokompleksu.

Tamo su seljaci suvlasnici mlekara, klanica, uljara, a zaradu ne ostvaruju iz trgovine sa prerađivačem, već iz profita celine proizvođačkog lanca koji čine i seljak i prerađivač, u nizu.

Povezivanje proizvođača i prerađivača

Dakle, nema kategorije kao što su suncokret, "živa vaga" ili sirovo mleko, profit se računa samo na osnovu zarade onih proizvoda koji idu pred potrošače. Seljak, pak, profit ostvaruje kao suvlasnik, akcionar, prerađivač.

U slučaju kada nema vlasničke povezanosti, profit učesnika iz lanca se deli na osnovu unapred definisane srazmere.

Sve je više naznaka da seljaci, posebno ratari, na (relativno) malim posedima neće moći proizvoditi primarne useve po ceni koju definiše svetsko tržište, a pod odlučujućim uticajem kolosalnih svetskih proizvođača i ogromnih latifundija. Spas mogu naći samo u proizvodnom i(li) vlasničkom povezivanju sa prerađivačem i učešćem u deobi zajedničkog profita.