Njive PKB-a ostale nedostupne za srpskog seljaka

Piše: Živan Lazić

Ovih dana mnogo se polemike povelo oko prodaje Poljoprivednog kombinata Beograd.

Nakon što se na prvi oglas niko nije javio, početna cena od 208,9 miliona evra je prepolovljena pa je PKB, kako Zakon nalaže, ponuđen za upola nižu svotu - za 104,5 miliona.

Ogromna imovina PKB-a

Navedenom svotom kupac stiče 16.785 hektara zemljišta i svu nepokretnu imovinu, opremu, sisteme za navodnjavanja, rezervne delove.

Ujedno postaje i vlasnik Veterinarske stanice, Eko-laboratorije, Poljoprivedne avijacije, 350 traktora, 35 kombajna, 1.700 utovarnih mašina, ali i stočnog blaga od 9.000 muznih krava, 3.500 goveda u tovu, 6.000 svinja, 30.000 kokošaka. Istina, vrednost stočnog stada bi se utvrdila i doplatila na sam dan primoporedaje.

Novi vlasnik kupuje imovinu preduzeća (ne i pravno lice PKB), ali mora biti kompanija iz agrara ili agrarne trgovine i imati godišnji prihod od najmanje 400 miliona evra. Kako firme ni najvećih ovdašnjih gazda ne dosežu ove visine, cenilo se da uslov favorizuje stranog kupca.

Iznenađenja nije bilo. Na ponovljenom tenderu ponudu je uputila samo Al Dahra (UAE), dok su na prvom, neuspelom tenderu, sem Arapa interesovanje pokazali i Petar Matijević, Miodrag Kostić, te neimenovane kompanije iz Velike Britanije, Kine i Kanade.

Beskrajna dugovanja

Imponuje imovina PKB, pogotovo kada se uoči da je država iz prodaje izuzela 5.050 hektara u državnom vlasništvu i oko 6.750 hektara u blizini Pupinovog mosta koje je, zapravo, građevinsko zemljište, ali je kombinat do sada obrađivao i ove dve velike parcele, ukupno 28.350 hektara.

Međutim, ni tolike površine, stoka i mašinerija nisu bili dovoljni za pozitivno poslovanje. Mada se u nekim knjigama vode gubici u vrednosti 80 miliona evra, ugledni stručni konsultant Milan Kovačević tvrdi da je minus 120 miliona evra.

Pri tome je država više puta opraštala potraživanja, poslednji put pre pet godina - 55 miliona evra. Negativno poslovanje, pak, neće opteretiti budućeg vlasnika; prodaje se imovina, a gubici ostaju u ljušturi što preostane od kombinata kada mu se oduzme imovina.

Zemljište vredno 200 miliona evra

Novi vlasnik će biti u obavezi da se najmanje tri godine bavi poljoprivredom i ima zaposlenih najmanje 1.000 radnika. Preostalima od još uvek 1.700 radnika iz prodajne cene biće isplaćena otpremnina, 450 evra po godini staža.

Nije jasno šta će biti sa nekoliko nedavno raspisanih tendera kojim PKB (kao pravno lice) prodaje građevinsko zemljište? Na primer, u Borči hektar za 938.000 hiljada evra.

Posmatrano kao kupovina imovine, nije teško uočiti da je u pitanju prodaja daleko ispod cene. Na lokaciji Pančevačkog rita ili Surčina hektar poljoprivednog zemljišta dostiže i 15.000 evra, pa je jasno da samo zemljište vredi možda i 200 miliona.

Stranka preča od države

Stoga ne iznenađuju horski povici o jeftinoj rasprodaji državnog imanja. Razočaranje je da kritičari prodaje predlažu opstajanje celine kombinata, te iznalaženje strateškog partnera za razvoj kombinata.

Sama poslovna logika kombinata je umnogome suprotna od koncepta evropske poljoprivrede, zasnovanom na farmerskim zemljišnim posedima i zadrugarstvu u prehrambenim industrijama ili na agrar naslonjenim delatnostima.

Tako Dragan Đilas, za čijeg mandata gradonačelnika Beograda je kombinatu i oprošten silan dug, ističe koncept državnog preduzeća, kakvo je, u osnovi, bilo i do sada. Smatra da je jedina nevolja u tome što su dosadašnji direktori i menadžment PKB bili, zapravo, partijski poslušnici.

Nostalgija za socijalizmom

Za održanje vlasničke celine zalaže se i vaskrsli Vojislav Simanović, direktor u periodu od 1989. do 2000. godine, te pojašnjava da bi zaposleni morali steći izvestan udeo po osnovu minulog rada. Prenaglašava učinak zaposlenih koji su u startu, 1947. godine, dobili samo 4.782 hektara, a sve ostalo su, navodno, stekli kultivisanjem ritskog zemljišta.

Ljubinko Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, ističe da bi bilo neophodno u okviru kombinata razviti prerađivačke kapacitete, te naglasak dati na mnogo modernije segmente poljoprivede. Kao i Đilas vidi kombinat i kao glavnog snabdevača prestonice kvalitetnom hranom.

PKB godinama ignorisao obaveze

Međutim, niti država, niti kritičari ne objašnjavaju otkud gubici kao stalan pratilac poslovanja PKB. Decenijama su prikriveni veštom taktikom države i obezbeđivanjem privilegija.

Tokom socijalizma kombinati nisu plaćali zakup takozvane društvene zemlje, a ni dan danas ne plaćaju zakup državne zemlje. Takođe ne plaćaju ni vodni doprinos.

A da uplaćuju samo po 250 evra za hektar, koliko plaća Al Dahra a taj zakup se u srpskoj sredini smatra jeftinim i stalno je predmet kritike, država bi godišnje prihodovala oko 7,1 milion evra, dok bi plaćanjem samo 70 evra za vodni doprinos u kasu "Voda Vojvodine" godišnje pristizalo dva miliona evra više.

Možda će biti iznenađenje, ali PKB već skoro petnaest godina državi ne plaća ni doprinose, ni poreze na zarade zaposlenih, najmanje 4,5 miliona evra po sezoni. Upitno je onda otkud ne mali gubici na velikom i bogatom imanju.

Odgovor nije teško naći; menadžment PKB, zapravo državnog vlasništva, se uvek ponaša kao poslušnik partije na vlasti, a ne zastupnik državnog interesa. Stoga je privatizacija lek i protiv partijskog pljačkanja sa pozicija funkcije vlasti, pri čemu je državno vlasništvo nad pojedinim firmama naročito instrumentalizovano.

Upitan oslonac na mlečno govedarstvo

Iz današnje perspektive i sam koncept oslonca na mlečno govedarstvo, koji Simanović ovih dana posebno izdvaja tvrdeći da i u Evropi među mlečnim kravama dominira kanadska rasa "Holštajn", inače jedina na imanju PKB, dovodi se u pitanje.

U Srbiji mlekare već godinama beleže gubitke, samo poneka povremeno zabeleži manji, beznačajan plus, pa je logično da i proizvođači sirovog mleka (to je dominantna delatnost PKB) loše prolaze. U dobroj meri i zbog ove jednostranosti, u strukturi setve na parcelama PKB je previše pšenice, kukuruza, silažnog kukuruza i suncokreta, a na tim usevima malo se može zaraditi.

Koncept privatizacije bio štetan po poljoprivedu

Nesporno da je koncept privatizacije štetio poljoprivedi, posebno PKB. Iz firme je izvučen prehrambeni segment i trgovina, ostala je samo niskoakumulativna primarna poljopriveda.

Ali, nekadašnji koncept razvoja iz socijalističkih vremena je bio uz veliku državu pomoć. Pri izgradnji kanala za navodnjavanje, pristupnih, lokalnih i šumskih puteva, komasaciji zemljišta, ustupanju zemljišta za izgradnju Imleka, Frikoma, Imlesa, obezbeđivanje povoljne lokacije za prodavnice trgovačkog segmenta, popularne Pekabete, državno favorizovanje velikih kombinata je bilo prenagalašeno.

Na sistemski privilegovan položaj nadopunjuje se i upravljanjanje celinom, što Đilas naziva "državnim kapitalizmom".

A kako izgleda evropska poljopriveda. Vlasnici poljozemljišta, sve češće i suvlasnici osnovnih prerađivačkih kapaciteta su farmeri.

Preduzeća aktivnost iznalaze u finalnijim fazama prerade agrarnih roba.

Parcele ponuditi lokalnim seljacima

Pouka je jasna. I zemljište PKB, kao i drugih kombinata, trebalo bi učiniti dostupnim lokalnim seljacima.

I to ne običnom aukcijskom prodajom. Celinu bi trebalo podeliti na segmente za ratarsku, povrtarsku i voćarsku proizvodnju i prodavati parcele veličine do deset hektara za povrtare i voćare, odnosno 20 hektara za ratare.  

Prodaja manjih, mada ne i malih njiva, zainteresovala bi brojne seljake, pojačala bi konkurenciju i država ne bi loše prošla. Na sličan način bi se mogao i stočni fond usmeriti u seoske obore da postakne zamrlo stočarstvo među farmerima.

Dobar broj zaposlenih bi se preorijentisao, ili već jeste, u poljoprivednike, drugi bi se mogli baviti pružanjem veterinarskih ili mašinskih usluga. Bila bi to privatizacija po meri malih ili relativno malih seljaka.

Ovo što nudi država je privatna latifundija, dok kritičari privatizacije zagovaraju državno megaimanje.