Na Zapadu ništa novo - bogati još bogatiji, siromašni opet izgubili

Piše: Živan Lazić

Kriza je na još zanimljiviji način promenila svetsku društvenu scenu.

Prvo su zastupnici čvrstog stava da je odgovornost uvek lična, okupljeni oko konzervativne grupe "Čajanka", mesecima protestovali tražeći kažnjavanje bankara i političara za finansijsku bulu najveću od 1929. godine i svima poznate "Velike depresije".

Nedugo potom, pojavio se i svetski levičarski pokret "Okupiraj Volstrit" preteći i zagovarajući globalnu revoluciju. Naišao je, sa zakašnjenjem, i bitkoin.

Bankrot težak 639 milijardi dolara

Obično se uzima da je sve počelo početkom septembra 2008. godne kada američka banka "Liman broders" objavljuje da je i treći uzastopni kvartal zabeležila gubitak - 4,2 milijrade dolara.

Prethodnih sezona upravo je ova kuća bila lider po profitu, a dobit je, kao i gubitak, dolazila iz istog segmenta poslovanja, prodaje i kupovine hipotekarnih hartija od vrednosti. Jozef Akerman, tadašnji prvi čovek Dojče banke, izjavljuje da je nemoguće da finansijska kuća velika poput "Liman broders" doživi bankrot, s obzirom da bi inicirao recesiju širom sveta i depresijaciju mnogih valuta.

Smatrao je da će SAD državnim novcem spasti ovu finansijsku kuću. Ipak, 15. septembra naslov na prvoj strani novina je "Liman broders zatražio bankrot".

Razlog je 619 milijardi dolara duga, dok za imovinu knjigovodstveno vrednu 639 milijardi nema kupaca, pa je bukvalno ostala bez novca.

Totalna nelikvidnost

Šta je izazvalo ovoliku nelikvidnost, te je tolika imovina odjednom postala bezvredna?

Gro novca su činile upravo hipotekarne hartije od vrednosti. No, kako je drastičan pad cena nekretnina, po prvi put u istoriji, zahvatio doslovno svaku od pedeset država koje čine SAD, pala je i vrednost ovim hartijama. Toliko, da ih niko nije hteo kupovati; postale su običan papir finije izrade.

Hipotekarne hartije su u ranijem periodu važile kao izuzetno sigurno obezbeđenje, čak su služile i kao kolateral pri uobičajenom međubankarskom zajmu novca. Toliko su "pale" da niko nije mogao da proceni njihovu vrednost, zaustavljeno je uobičajeno međubankarsko pozajmljivanje novca.

Nelikvidnost je zavladala američkim finansijskim tržištem.

Kuća u Njujorku za 1.000 dolara

Kako su evropske banke kupovale američke hipotekane hartije od vrednosti i one su počele da gube likvidnost. Kina i Rusija su deo sopstvenih deviznih rezervi držale upravo u hipotekarnim hartijama dve specijalizovane agencije za trgovinu ovim finansijskim instrumentima.

Tako su zarazile i domaći bankarski sektor. Nerazvijeni širom globusa se koriste kapitalom banaka razvijenih država, pa je širenjem nelikvidnosti za njih ostajalo sve manje novca.

Pošast je zahvatila čitav svet. Pokazalo se da kuće po američkim gradovima ne moraju uvek vredeti desetine miliona evra, krajem 2008. i tokom 2009. bilo ih je moguće kupiti i za nekoliko hiljada zelembaća.

Cene akcijama su izuzetno snižene, prvih nedelja na berzama je izgubljeno sedam hiljada milijardi dolara, a u nešto dužem periodu devet miliona Amerikanaca je ostalo bez posla.

Visoke cene nafte

Kako su evropske banke, državne i privatne, kupovale ova hartije na Starom kontinentu, kriza se brzo transformisala u krizu javnog duga.

Posebno je Nemačkoj bilo teško. Kupuje gotovo sve potrebne količine gasa i nafte, a cene fosilnim gorivima su od sredine 2007. godine bile izrazito visoke i imale uzlazni trend.

Da skupo gorivo ne bi indukovalo inflaciju, nemačka centralna banka je vodila restriktivnu monetarnu politiku.

Sačuvana radna mesta

Kriza je, pak, zahtevala upravo suprotno, primarnom emisijom novca pojačavati likvidnost bankarskog sektora.

Samo snažna i izvozno orijentisana privreda kakva je nemačka je mogla da izdrži pad BDP u 2009. godini za 5,1 odsto, pri čemu se gruba recesija na tržištu rada reflektovala samo kao primetno usporeniji rast zarada u narednom periodu.

Oko 1,5 miliona radnih mesta je spaseno olakšanim prelaskom pojedinih kategorija na zaposlenost polovinom radnog vremena.

Beskrajno upumpavanje novca

Kriza se mogla rešiti jedino na izvoru, tamo gde je nastala, dakle na američkom finansijskom tržištu. FED, američka centralna banka, reagovala je kao najbolji proučavalac krize iz 1929. kejnzijanskog usmerenja.

Nepodeljena su mišljenja da je "Veliku depresiju" razbuktala reakcija tadašnje monetarne vlasti SAD; vodile su restriktivnu politiku i do beskraja produbljavili nelikvidnost.

Ben Barnanke je radio suprotno. Već sutradan nakon što je "Liman Braders" zatražio bankrot, američka vlada je upumpala preko 80 milijardi dolara u AIG, spasavajući najveću svetsku osiguravajuću kuću. Kasnije, kada je, pod pritiskom Vlade SAD, Morgan banka kupila propadajući investiconu kuću "Meril Linč", potom zapretio bankrot još niza banaka, Kongres SAD je odobrio 700 milijardi dolara za pomoć Volstritu.

I to bi sve bilo nedovoljno da FED nije neprekidno, i u neverovatnim količinama, ubacivao novac iz primarne emisije. Dakle, kupovao je sporne hipotekarne hartije svih banaka.

Čak je otvorio posebnu liniju za evropske banke kako bi i njih obezbeđivao nedostajućim dolarima.

U strahu su velike oči

Neverovatno, ali za četiri godine FED je upetostručio iznos novca iz primarne emisije. Ipak, nije došlo do inflacije, ona i sada ne premašuje 1,2 odsto na godišnjem nivou.

Novca je toliko mnogo da su kamate na štednju minimalne, bukvalno 0,2 odsto godišnje, a nije retkost da banke, prenatrpane i ne želeći dodatni kapital, zaračunavaju negativne kamate, odnosno naplaćuju čuvanje poverenog novca.

Kamate su niske jer je strah od krize još ogroman, privatna potrošnja na veoma niskom nivou. U krizi malo ko ulaže, pa je neophodno da država investira izgradnjom infrastrukture, ali i širenjem socijalnih službi i raznih vidova novčane pomoći siromašnima, mladima, invalidima, ugroženim grupama.

Treba uočiti razliku između potrošnje domaćinstva i potrošnje države.

Kućni trošak znači manje novca za ostale potrebe ukućana. Državno trošenje znači da se u državni budžet, ugrožen upravo zbog uzrdžanosti u privatnoj potrošnji, kroz niz poreza, doprinosa, taksi, uvek i sliva dobar deo investiranog.

Dragi spasao Evropu

Evropljani su mnogo kasnije, tek 2012. godine, dolaskom Marija Dragija na čelo Centralne evropske banke, počeli da upumpavaju novac u finanasijski sistem; čak 70 milijardi mesečno, a najavljeni rok od 20 meseci traje, postupno umanjene svote, do danas.

Naravno da su lovarni sve vreme niskih, u pojedinim slučajevima gotov danpinških cena kupovali. Akcije, nekretnine, umetničke slike, raznovrsna ekskluzivna prava.

Upumpani novac nije, kako je govoreno, završio u preduzećima. Za revitalizaciju proizvodnje bila je dovoljna i petina emitovanog, gro novca je imao ulogu da podstakne potražnju, ulaganja privatnika, obnovi  finansijske tokove, pozajmljivanje.

Novac nije završio u proizvodnji

Inflacija nije izazvana kada se meri potrošačkom korpom prosečnog i neznatno bolje stojećeg građanina.

Očito, upumpani novac je završio u akcijama najboljih kompanija, u za deset godina cenama nekretnina naraslim na mnogo veći nivo nego pre krize, u umetninama, dok su vrednovanja sportskih transfera dostigla neslućene visine. Tako je kada u ove segmente ulažu i na njima zarađjuju bogati, posebno kasta najbogatijih.

Tu je došlo do žestoke inflacije, vrednost im je uvećana i bogati su postali još lovarniji.

Sa druge strane, dugo su već kamate na štednju karikaturalne, ispod inflacije, pa je njihova kupovna moć opala. Isto važi i za uplate u penzione fondove i zarade. Kupovna moć ovih vidova čuvanja novca je umanjena, odnosno prosečni i oni siromašni postali su još ubogiji.

Rešavanje problema stvaranjem novog

Uobičajeno je da se kriza smatra okončanom. Teško bi se, pak, moglo reći da je nadvladana.

Realnije je ceniti da se jedan problem rešio stvaranjem novog. Novca je previše na tržištu, štednja donosi gubitak, cene podstanarskih stanova su primetno veće nego pre krize, nekretnine su sve teže dostupne mladima koji sada u SAD imaju 5,3 odsto manju platu nego mladi istih godina deceniju ranije.

Istovremeno, nezaposlenost mladih u najrazvijenijim državama je za sedam i po odsto viša nego što je bila pre krize. Možda je kriza zaustavljena, ali brojne nevolje tek treba rešavati.