Strepnja od povratka u Koštuničino premijerovanje

Piše: Živan Lazić

Sajt Eurostata nam pokazuje da je godine 2016. tri četvrtine zarada u Srbiji bilo niže od 312, polovina ispod medijane, 213 evra.

Bolji od nas bili su Bugarska sa medijanom od 263, Crna Gora sa 268, Mađarska sa 397, Hrvatska sa 459, da ne spominjemo slovenačkih 748 evra. Penzije su po definiciji odloženo isplaćena plata, pa su i one na evropskom dnu.

Srbija nadmašila Ameriku

Statistika u Srbiji prikriva medijanu, bonus i druge preciznije statističke pokazatelje, dok u prvi plan izbacuje prosečnu zaradu.

Zaista, šta u našem slučaju pokazuje podatak da je iste sezone prosečna zarada bila 374 evra? Stvari nam prikazuju jednostrano, iskrivljeno, mada se može zaključiti da mali broj visokih zarada strahovito podiže aritmetički prosek.

Eurostat je i u prikazu ove činjenice mnogo direktniji; na njemu se može videti da je ukupni prihod deset odsto najbolje plaćenih 9,7 puta iznad zbirnog prihoda deset odsto najsiromašnijih.

U Sloveniji, Češkoj i Slovačkoj je odnos zarada dve grupe jedan prema četiri. Razlika u primanjima najbogatijih i najsiromašnijih (1:8,5) je čak i u SAD, simbolu prevelikih razlika, niža nego u Srbiji.

Sve vlade podsticale raslojavanje

Zanimljivo je da se raslojavanje produbilo i prvih godina naprednjačke vladavine, da bi vlast pre tri godine shvatila da budžetske rashode može umanjiti uzimanjem onima koji imaju.

Namerila je da prekomernu potrošnju skreše rezanjem penzija viših od 25.000 dinara i plata u javnom sektoru za deset odsto. Kako je istekao trogodišnji rok o privremenom umanjenju, vlast se odlučila da penzije vrati na polaznu poziciju.

U međuvremenu je u tri navrata selektivno povećavala primanja najstarijih, nešto više podižući najniže penzije. Slično je radila u javnom sektoru, podstičući pojedine segmente, pre svega prosvetu.

Rast plata samo na zdravoj osnovi

Već i na osnovu ovlašnog uvida u srpske zarade jasno je da su krajnje skromne, na afričkom nivou. Vlast je shvatila da bi trebalo povećati plate, pogotovo ako planira i dalje čuvati visoku podršku kakvu dobija na izborima raznih nivoa.

Stoga nije neočekavan povratak penzija na pređašnji nivo, bez obzira što se svojevremeno do njih došlo na sporan način, bez osnove u ekonomiji, fondovima i budžetu. Ovoga puta rast penzija i zarada bi morao biti na zdravoj osnovi, bar stoga da ova ili neka druga vlada ne bi bila prinuđena da ponovo vanrednim merama reže.

MMF je odobrio rast, nagoveštavajući da će naredne godine teško biti prostora za sličan potez.

Posle deset godina ponovo privatizacije

Ipak, veliko je pitanje koliko brzo se nešto uvećana uposlenost iskazuje kroz rast priliva u penzioni fond i budžet.

Svakako da državno zaduživanje za potrebe budžeta nije rešenje. Pokušaj vlade Mirka Cvetkovića da stvari "popravi" na ovakav, nakaradan način doveo je zemlju u ozbiljnu finansijsku stisku, put bankrota. Sada je pitanje kako će aktuelna vlada namaći pare za dodatni trošak.

Budžt će naredne godine imati finansijski prihod koji nije funkcionisao desetak prethodnih sezona. U pitanju su privatizacioni prihodi.

Koncesija aerodroma "Nikola Tesla" doneće 500 miliona evra, 200 će pristići zaobilazno od privatizacije RTB "Bor", tako što je novi većinski suvlasnik "Siđin" prihvatio da plati kombinatov dug. Tu je i 105,5 miliona od prodaje PKB-a kompaniji Al Dahre.

Manjak javnih investicija

Nevolja je što samo raspikuća troškari novac dobijen prodajom trajne imovine. Srbija ima skromne javne investicije, poslednjih sezona jedan odsto od BDP, a trebalo bi ih bar udvostručiti.

Još su skromnija javna ulaganja na lokalnom nivou. U Novom Sadu lako možete polomiti nogu čim malo iskoračite van užeg centra, učestali problemi u napajanju Fabrike vode pokazuje nedovoljno razvijenu električnu distribuciju.

Već devet godina ne funkcioniše ni nalazište vode na Štrandu, dok je vozni park gradskog saobraćajnog preduzeća pun krntija na benzin i dizel. Tek je dvadesetak vozila na gas, a grad još ne planira da kupi vozilo na elekrični pogon.

Srbija kao raspikuća

Dakle, ima se u šta ulagati, na opštinskom, pokrajinskom i državnom nivou. Prihod od privatizacije treba utrošiti tako da dobijemo nešto novo, što će dodatno podstaći domaću privredu.

Dok je premijerovao Vojislav Koštunica, učestalio se običaj da se privatizacioni prihod sliva u budžet i troši za uobičajene potrebe.

Kao da nije reč o krupnom, ali i jednokratnom prilivu koji bi bilo uputno upotrebiti kao ulaganje u ono što trajno donosi prihod, upošljava radnike.

Zaduživanjem do bankrota

Koštuničina politika dovela je do nerealne potrošnje i ekstremnog rasta spoljnotrgovinskog deficita.

Tako je minus u razmeni sa inostranstvom 2007. iznosio 7,1, godinu dana kasnije dostigavši neverovatnih 8,8 miljardi evra. Peglan je gasterbajterskim doznakama i privatizacionim prihodima.

Kada je krajem godine buknula dotle tinjajuća svetska kriza, stala je prodaja ovdašnjih preduzeća. Vlada Mirka Cvetkovića se odlučila da minus dopunjava stalno rastućim zaduživanjem.

Slično je u prve tri godine radila i naprednjačka vlast, da bi, našavši se red bankrotom, napravila oštar zaokret.

Kako utošiti jednokratan prihod

Sada, kada se posle duže stanke po Srbiji preduzeća ponovo privatizuju treba se setiti i neuspeha Koštuničine politike trošenja privatizacionih sredstava kroz budžet, a sve radi kupovine glasova slojeva stanovništva navezanih na državnu kasu.

Imajuću u vidu u šta se sve izrodilo komotnim i neodgovornim arčenjem jednokratnih privatizacionih prihoda na tekuću potrošnju, moglo bi se razmišljati da se 800 miliona evra dobijenih trima privatizacijama izdvoji i da posluži za kapitalna ulaganja od trajne koristi za sve građane.