Reciklažom protiv peščane mafije

Piše: Živan Lazić

Nedavna rasprava o nelegalnom vađenju peska i šljunka iz naših reka ostala je nedorečena. Izgleda da su poslanici više želeli da prikriju suštinu, a ne da razmotre šta uraditi kako bi se sprečila ekološki opasna "divlja“ aktivnost".

Nije u pitanju ništa novo, a nije ni samo lokalna, srpska nevolja. Zapravo, širom sveta cveta ova praksa, mada šira javnost, ni kod nas, ni u svetu, još ne shvata ozbiljnost situacije.

Nekada lokalan posao

Vekovima se pesak doživljavao kao lokalni građevinski materijal. Ima ga svuda, transport je izuzetno skup i ceo posao, od vađenja šljunka do izgradnje objekta, završavao se u krugu od pedesetak kilometara.

Posao nije trpeo duži prevoz. No, vremena su promenila.

Unazada četvrt veka, pa i više, širom globusa je buknula gradnja, nove tehnologije vađenja gasa, takozvano frakiranje, koristi se velikim količinama peska, a ova sirovina se upotrebljava i u proizvodnji kompjuterskog i stakla mobilnih telefona, plastike, kozmetike, pasti za zube, prehrambenoj industriji.

Bum stanogradnje

Osnovna je primena u građevinarstvu, gde se u ogromnim količinama koristi u proizvodnji betona, asfalta i cigle. Pri izgradnji veće kuće utroši se 200 tona, za izgradnju kilometar autoputa i do 15.000 tona.

Međutim, kako je pesak široko rasprostranjen, manje više je svaka država, obično i svaka pokrajina, imala za svoje potrebe. Međunarodna razmena je bila gotovo nepoznata, sve dok sredinom šeste decenije Singapur nije počeo da širi zemljani prostor nasipanjem mora.

Unazad pola veka povećao je kopnenu površinu za 23 odsto inicijalne teritorije, ukupno 170 miliona kvadratnih kilometara. Decenijama je vodeći uvoznik peska, najviše iz Malezije i Indonezije, u manjoj meri iz Kambodže i Vijetnama.

Pre četvrt veka arapske zemlje, Saudijska Arabija, Katar i Emirati, započeli su građevinski bum. Na opšte iznenađenje pustinjske zemlje su se uvrstile među vodeće svetske uvoznike.

Cena skočila 3.000 odsto

Objašnjenje je da zrno pustinjskog peska nije podložno vezivanju, pa i nije za građevinsku upotrebu. Tako imamo nestvarnu situacije da zemlje koje žive na pesku uvoze onaj za građevinske potrebe.
Samo za potrebe Kahai kule u Dubaiu, najviše građevine na svetu, potrošeno je 186,4 miliona tona peska, u celosti uvezenog iz Australije. Prošle godine UAE su za pesak izdvojile preko pola milijarde dolara.

Emiraćani su dobro prošli. Naime, kako već šest, sedam godina traje najnovije povećanje upotrebe peska, ovoga puta pri postupku dobijanja gasa i nafte frakingom, nestašica, primećena pre pet godina, počela je da poprima dramatične razmere.

Cena je rasla, naročito kada su od početka tekuće građevinske sezone Indonezija i Malezija u potpunosti zabranile, a Kambodža i Vijetnam drastično pooštrili uslove izvoza. Preduzimači iz Singapuira, koji i dalje širi kopnenu površinu, bili su prinuđeni da ruku dublje zavuku u džep.

Tako je cena  za par godina vrtoglavo skočila, sa 2,55 na 161 dolar za tonu.

Doprinos Kine

Dodatni podsticaj potrošnji peska pridonela je i Kina. Procenjuje se da je samo tokom pet poslednjih godina utrošila više nego SAD za pola veka.

Trenutno je njihova potrošnja trećina svetske, samo prošle godine oko osam milijardi tona, dok je cela Evropska unija utrošila tek 950 miliona tona.

Primera radi, samo u dve poslednje decenije potrošnja cementa je u Kini povećana za 430 odsto, dok je rast u ostatku sveta 60 odsto.

Samo se može naslutiti da će najmnogoljudnija država, inače najveći svetski prozvođač i peska i cementa, uskoro postati i najveći uvoznik. Potrebe su tolike i snažno rastu.

Trajne ekološke posledice

Međutim, Paskal Pedelez, profesor klimatologije iz Ženeve koga je Program ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine angažovao da izuči ove pojave, ističe da nema pouzdanih statističkih podataka o svetskoj potražnji.

I najrazvijenije zemlje tek posle nekoliko sezona mogu reći relativno precizno za potrošnju pet godina ranije. Smatra da upravo izostanak podataka dodatno podstiče potražnju.

Ipak, parcijalni podaci pokazuju da tržište peska samo u SAD vredi oko devet milijardi dolara. Švajcarski stručnjak je najviše pažnje usmerio na ekološke posledice prakse koja se, naročito u Indiji, u velikoj meri odvija u sivoj zoni.

Pokazalo se da su posledice krupnije nego što se i pretpostaljalo. Još je gore što su većina po pravilu dugovečnog, moglo bi se reći trajnog, karaktera.

Sušenje šuma, manjak pijaće vode

Krajnje su neugodne i posledice koje nastaju polako, kao epilog dugogodišnjeg tihog dejstva kopanja po dnu reke i jezera.

Reka se ukopava, što dovodi do snižavanja nivoa nadzemnih i podzemnih voda. Dalje sledi sušenje priobalnog rastinja i šuma, te sve teža dostupnost pijaće vode.

Pedelez u izveštaju ističe neophodnost da se u javnosti poradi na ukazivanju nevolja od prakse preteranog vađenja sirovina kojih se čini da ima svuda i u neograničenim količinama.

Procene kazuju da se u svetu godišnje potroši dvostruko više nego što nanesu sve reke i sva jezera sveta, a samo četvrtina nanesenog može da se izvadi danas poznatim tehnologijama. Ostatak potrošnje su zapravo naslage iz proteklih vekova.

Reciklaža kuća za rušenje

Nameće se upotreba alternativnih sirovina, zamena za pesak, ali veće nade se polažu u reciklažu. Iz postojećih objekata kojima ističe vek trajanja relativno je lako reciklažom dobiti pesak.

Na ovom planu napreduju Britanci, pa je pre pet godina trećina izgrađenog u Londonu, Birmingemu i ostalim većim ostrvskim gradovima bilo upotrebom peska dobijenog reciklažom ruševina.

I dok u svetu gledaju kako da iziđu na kraj sa praksom prekomernog, a često i divljeg vađenja prirodnih sirovina, poslanici u Skupštini Srbije olako prelaze preko nelagalne, a ekonomski ekološki pogubne prakse.

Kao da naše najveće reke, Dunav, Sava, Morava i Drina nisu odavno meka, odakle se sirovina grabi neodmereno, a sve češće i nelegalno.