Paljenje strnjike - u korist sopstvene štete

Piše: Živan Lazić

Ovih dana je paljenje po poljima uzrokovalo požar u zaštićenom prirodnom dobru "Carska bara".

Stradale su stotine hektara pod trskom, dosta drugog barskog rastinja. Vatra je zaustavljena tek posle 24 sata.

Kako nije vreme parenja, šteta jesta velika, ali ni blizu kakva je mogla biti da se nesreća dogodila u proleće, kada se u rezervatu raritetnom i na evropskom nivou pare mnoge retke ili čak vrste u izumiranju.

U korist sopstvene štete

Policija je delovala momentalno i brzo privela osumnjičenog da je nemarom paleći strnjiku na imanju doveo u opasnost susedne njive i prirodno dobro u celini.

Istovremeno, požara paljenjem strnjika bilo je i u Sremu, Pomoravlju, manjih i na drugim lokacijama. Zapravo, poslednjih godina se ustaljuje ovaj vid svojevrsnog okončavanja poljoprivedne sezone.

Neobično, jer u pitanju je postupak kojim se uništavaju svi mikroorganizmi na lokaciji, upravo oni koji svojim lučevinama i mikrobiotikom grade kvalitet oranica. Ispada da seljak radi na sopstvenu štetu, tim pre što se kvalitet zemlje teško i sporo, potrebne su desetine godina, pobošljava.

Uzastopno sejanje istog useva

Nije li u tom slučaju neophodno prvo upitati se zašto seljaci posežu za merom koja im srozava baš ono što je osnov za njihovu delatnost, kvalitet oranica u privatnom vlasništvu svakog od njih. Zašto, dakle, seljak, dovodeći u pitanje okolinu, ruinira svoju njivu?

Neposredan je razlog što na istoj njivi i sledeće sezone planira saditi isti usev kao i tek završene. U principu nije dobro na istom zemljištu uzastopno saditi isti usev, s obzirom da se time omogućava razvoj parazita.

U slučaju zasada drugog bilja, parazit nema uslove za ishranu i umire. Plodopolje je uobičajena i po efikasnosti nedostignuta mera zaštite od štetočina i seljak je primenjuje vekovima. Prvo na osnovu iskustva, potom spoznaje o nezamenjivosti plodopolja u borbi protiv sve brojnijih i otpornijih parazita.

Uzgoj sveden na nekoliko biljaka

Stoga paljenje strnjike znači da seljak uništava štetočine pred narednu sezonu, ali time nestaju i neuporedivo raznovrsniji i brojniji mikroorganizmi i njiva gubi na plodnosti. Moguća privremena korist, ali i izvesna trajna šteta.

Zašto seljak planira baš isti usev da seje stalno, a kako obično ima više parcela, retko kada i teritorijalno rotira useve. Razlog nije teško dokučiti; ovdašnji ratari već duže vreme su uzgoj bilja sveli na četiri, pet, eventualno šest kultura.

Nekadašnja raznovrsnost vojvođanske primarne poljoprivede odavno je prošlost. Nevolje stočara trajale su suviše dugo i seljaci su redukovali uzgoj biljaka za stočnu ishranu.

Zaboravljeno lekovito bilje

Prethodno, sa krizom i sankcijama otežan je izvoz, a seljaci su reagovali praktično prestankom uzgoja lekovitog bilja.

Podsetimo, u vreme socijalističke Jugoslavije seljaci su samo u Vojvodini sejali i po 200.000 hektara pod ovim usevom, a dve trećine su izvozili. Ostatak su prerađivale domaće kozmetičke i farmaceutske kompanije.

Sa nevoljama koja zahvataju "Mentu" iz Padeja stižu i nevolje po seljake. Sada se lekovitim biljem zasadi tek dvadesetak hiljada hektara u južnom Banatu.

Privatizacija uvećala rizik

Dolaskom stranih vlasnika u ovdašnje pivare, počeo je oslonac na uvozne sirovine. Potražnja domaćeg ječma je prepolovljena, hmelja je sasvim prestala.

Upravo se iz hmelja dobija specifična gorčina piva, a uzgoj ovog useva bio je jedan od najprofitabilnijih poslova u poljoprivredi.

Problem je što je u pitanju veća startna investicija, cirka 35-40 hiljada evra po hektaru, pa je sada, kada mali proizvođači piva traže domaći hmelj, teško naći seljaka spremnog da toliki novac uloži u posao, ispostavilo se, državnom politikom privatizacije drastično uvećane rizičnosti.

Pritisak sa svetskih berza

Tako je ratarska proizvodnja spala na kukuruz, pšenicu, suncokret, soju, ređe šećernu repu i poslednjih godina uljanu repicu. Ostali usevi seju se na mnogo manjim površinama nego što je bilo decenijama i što bi bilo optimalno i po seljaka i sa stanovišta zaštite životne sredine.

Dodatni pritisci na paore stižu i sa svetskog tržišta. Cene ratarskih useva su niske ili veoma niske već šest sezona kada su kukuruz i pšenica u pitanju.

Poslednje dve godine naglo je pala cena uljaricama i soji, dok je cena šećera, time i šećerne repe, rekordno niska. Veće dobiti nema nigde, nešto je bolje sa uljanom repicom kojoj se ratari i ubrzano okreću.

Prethodno je kriza u stočarstvu mnoga seljačka gazdinstva ostavila bez stoke i prinudila ih da žive od ratarstva, koje je i samo zapalo u dugu stagnaciju.

Preskromna dobit

Rešenje iz svojevrsnog vrzinog kruga seljaci su potražili u klasičnim usevima, "bez kojih se ne može", ali i stoga što ovaj uzgoj zahteva najmanje novca za ulagati.

Tako je za pšenicu potrebno uložiti oko 430 evra po hektaru, naravno ne računajući cenu rada, akumulaciju u vidu njive i neophodnih mašina i oruđa, te u cenu rizika u poljoprivedi uvek prisutnog. Ove, po prinosu bolje sezone požnjeo je cirka šest tona i prodao za 155 evra, dakle 940 evra po hektaru.

Dobit je 500 evra po hektaru, ali treba platiti poreze, doprinose, zdravstveno i penzijsko osiguranje, doterati mašinski park i odvojiti za narednu setvu. Slična kalkulacija bi pokazala dobit od 450 evra po hektaru kukuruza, 420 za soju, 380 za suncokret, dok je pitanje da li će dobit po hektaru šećerne repe, "kraljice polja" za čiji uzgoj je potrebno najviše znanja i najviše rada, dostići i 250 evra.

Plavi dizel

Naravno da i ratari u susednim državama, konkurenti našim, trpe slične pritiske globalno niskih cena. Tamo ih, međutim, država razume i pomaže.

Tako je, primera radi, subvencija u Hrvatskoj 400, dok u Mađarskoj za pojedine useve dostiže i 850 evra po hektaru. Takođe, tamošnji paori kupuju takozvani "plavi dizel", odnosno plaćaju cenu goriva bez državne akcize.

U našem slučaju to bi bilo oko 65 dinara niža cena dizela, a subvencija kod nas je smešnih 30 evra po hektaru. Prepušten sebi, naš seljak mnogo teže od rivala iz susedstva podnosi dugu oseku cena na svetskim tržištima.

Kada se sagleda pozicija ratara nije čudo što pokušava da nekako preživi i dočeka bolje dane oslanjajući se na što skromnija ulaganja. Iz ovakve orijentacije sledi i uzastopno sejanje istog useva na jednoj parceli, a sledeća nedaća u lancu je paljenje strnjina.

Pomoć korisnija od kažnjavanja

Naravno da je kažnjivo dovoditi do požara širih razmera, posebno dovoditi u pitanje rezervat kakav je "Carska bara".

Ipak, udarati po posledicama ne dovodi do korekcije, trebalo bi dublje sagledati uzroke neželjenih pojava. U tom slučaju od kažnjavanja bilo bi mnogo korisnije pomoći seljaku; za početak omogućiti mu da kupuje gorivo isto kao njegov rival u inostranstvu.

Kako je trošak na gorivo poslednjih sezona najveća pojedinačna stavka pri zasnivanju setve, jednim udarcem država bi postigla dva cilja - pomogla seljaku i njegovu proizvođačku poziciju približila poziciji konkurenta iz susednih država.