Kako su penzioneri zapali u nedaće

Piše: Živan Lazić

Vlast je uočila kraj roka važenja i ukinula je Zakon o privremenom umanjenju kojim je pre tri sezone, pozivajući se na ekonomsku krizu i tešku situaciju u budžetu, sve penzije iznad 25.000 dobrano umanjila.

Istovremeno je za 10 odsto umanjila i plate u javnom sektoru.

Fond isčezao u hiperinflaciji

Srbija nema penzioni fond u zapadnom smislu, a u Vojvodini je bio baš bogat. Potrošen je već početkom "događanja naroda" i u potpunosti tokom hiperinflacije 1993. godine.

Od tada PIO fond je tek preglomazan činovnički aparat koji doprinose zaposlenih odmah prebacuje u fond za frontnu isplatu aktuelnim penzionerima. Kako je broj uposlenih znatno manji nego pre tri decenije, a penzionera sve više, svake godine primetan je i ozbiljan nedostatak novca za ove namene.

Teška situacija i poprilična improvizacija penzionog sistema, nije bila podsticaj političarima da rade na poboljšanju. Naprotiv, odlučili su se da penzionerima manipulišu.

Pola iz doprinosa, pola iz budžeta

Tako je druga vlada Vojislava Koštunice, koaliciona sa Demokratskom strankom, pred izbore 2008. godine dva puta povećavala primanja najstarijima.

Ispunjavajući predizborna obećana i potonja vlada premijera Mirka Cvetkovića je do kraja godine u još dva navrata povećala penzije. Tako su ukupna uvećanja u jednoj sezoni dostigla blizu 27 odsto.

U to vreme bila je praksa da se penzije dva puta godišnje usklađuju sa platama, a po ekonomskim pokazateljima bio je moguć najviše desetoprocentni rast. Naletom Svetske krize dodeljene beneficije su iz godinu u godinu uvećavale finansijske nevolje države.

Tako je izdatak za penzije tokom 2012. godine dostigao 13,6 odsto BDP, a u svetu se smatra da nikako ne bi trebalo ići iznad 11 odsto. Istovremeno, pomoću doprinosa na zarade aktuelno zaposlenih, za isplate je prikupljano tek 53 do 54 odsto potrebne svote, dok je ostalo nadoknađivano iz državnog budžeta.

Zaduživanje od pola milijarde evra godišnje

Kako para u kasi nije bilo dovoljno, država se zaduživala u inostranstvu. Po okončanju mandata sam Cvetković je rekao da se samo zbog prekomernih penzijskih uvećanja država morala zaduživati za oko 530 miliona evra godišnje.

I tako je cela priča trajala šest sezona, dok bankrot bukvalno nije zapretio, a naprednjačka vlada reagovala donošenjem spornog Zakona o privremenom umanjenju penzija.

Naravno da je Srbija imala bezbroj problema koji su budžetski deficit kontinuirano uvećavali, od pregolemog javnog sektora do prevelikih subvencija firmama u takozvanom restrukturiranju čije veštačko održavanje sve nas košta 80 milijardi dinara godišnje.

Daleko od toga da su penzioneri krivi za nedaće koje su ih snašle. Jednostavno, politički akteri se bore za njihove glasove i zarad eventualne pobede povremeno ovoj starosnoj kategoriji stanovništva čine ustupke ne vodeći računa o posledicama na duži rok.