Prizivanje Kejnza: Ko piški parfem?

Piše: Živan Lazić

Banke su poslednjih godina više nego snabdevene novcem i to zahvaljujući hiperuvećanim emisijama glavnih centralnih banaka, američke, evropske, japanske...

Tako je sagledan način da se u teškim vremenima i tokom uzdržanosti kupaca obezbedi likvidnost finansijskog sistema i spreči globalni kolaps.

Kamata nula odsto

Naravno, medalja ima i drugu stranu; bankarima je novac građana ne samo nepotreban, već je i veliko opterećenje za plasman. Kamata su pale i pri odobravanju kredita, još više na štednji.

Ukoliko hoće sačuvati vrednost ušteđevine, građani se moraju opredeliti za čuvanje novca putem ulaganja, pre svega u stanove, poljoprivredno zemljište, umetničke slike… To je dovelo do rasta cena na tržištu nekretnina.

Dugovi stanovništva, kompanija i zemalja dostigli su istorijski pik, a još niko ni ne spominje kako će se vratiti. Situacija je idealna da bogati postanu još bogatiji, dok siromašni tonu sve dublje.

Nezaposlenost je, uz povremene oscilacije, izuzetno visoka, posebno među mladima.

Neravnomerna raspodela tereta krize

Dobar deo nevolja, mišljenje je velikog broja ekonomista leve orijentacije, potiče od same arhitekture svetskog finansijskog sistema čija je osnovna uloga da dinamizira globalnu trgovinu.

Zamera se da aktuelna konstrukcija odgovara interesima bogatih država, onima sa suficitom, dok je nepovoljna onima koji u svetskoj razmeni posluju sa minusom. Preciznije, tokom ekonomski podsticajnog perioda, finansijski sistem pogoduje, mada ne u istoj srazmeri, i bogatima i siromašnima.

Tokom kriza mnogo više opterećuje one sa minusom. Zapravo, teret kriznog prilagođavanja je izuzetno težak za deficitarne u svetskoj trgovini, dok je za kontinuirano suficitne neobavezujući.

Iskustva Prvog svetskog rata

Kejnz je korenito promenio ekonomsku teoriju objašnjavajući da je usklađivanje ekonomskih neravnoteža obaveza svih, i sa pozitivnim i sa negativnim računom u globalnoj trgovini.

Britanac je do novih shvatanja ekonomskih odnosa došao rano, još dok je nezadovoljan napuštao pregovore u Parizu na kojima je definisan odnos pobednika i pobeđenih u Prvom svetskom ratu. Smatrao je da će prevelike obaveze nametnute poraženima dovesti do novog sukoba.

Pobednička presija na mirovnim pregovorima imala je za posledicu da se globalno ne uspostavi funkcionalan finansijski sistem, što je bila slabost u narednih dvadeset i nekoliko godina. Takav ambijent je drastično ograničavao svetsku trgovinu, posebno nakon što je 1929. u SAD izbila, a narednih sezona se prelila na ostatak sveta, najveća globalna kriza.

Bila je strašna, primera radi uvoz u SAD je 1932. godine bio trostruko manji nego tri sezone ranije. Pad izvoza bio je još i veći.

Podrška sa obe strane barikada

Tokom Drugog svetskog rata bilo je opšteprihvaćeno da će po okončanju sukoba biti neophodno izgraditi potpuno nov finansijski sistem.

Leta 1942. godine u Londonu je održan susret ekonomista iz velikog broja država radi postizanja osnovnog konsezusa o karakteru budućeg sistema. Činilo se da razmišljanja Kejnza imaju najširu podršku, i među ekonomistima iz država sa druge strane barikade.

Dve godine kasnije bilo je vidljivo na čijoj je strani ratna fortuna. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt je u Breton Vudsu, zabiti u Nju Hemširu, od 1. do 22. jula upriličio skup ekonomista iz 44 države.

Ko piški parfem

Bio je to sudar dva ekonomska giganta, posrtajuće Velike Britanije i svakim danom sve moćnijih Sjedinjenih Američkih Država. U retkim prilikama ponešto bi prozborili predstavnik Kanade, odnosno Francuske. Ostali su bili ukras.

Američko ministarstvo za finansije, puno, današnjim račnikom kazano, (neo)liberala, predstavljao je Henri Dakster Vajt, profesor manjeg provincijskog univerziteta, litvanskog porekla.

Uglađenom Kejnzu je Vajt bio neprijatan i slavni ekonomista se jedva suzdržavao da ne prasne. Kejnz je bio opterećen i dodatnom obavezom da sa Amerikancima uporedo pregovara o sudbini ratnih dugova Britanije.

Vajt je, pak, za Kejnza govorio da "piški parfem".

Američka superiornost

Pobedio je Vajtov koncept budućih monetarija. Zapravo, vladale su moćne SAD, glavni finansijer bar savezničke strane u Drugom svetskom ratu.

Koliko su SAD bile superiorne, politički, vojno i ekonomski, pokazuje podatak da su i nakon završetka borbi dugo proizvodile, po vrednosti, polovinu svetske produkcije. Godinama se simboli luksuznog životnog stila nisu mogli videti nigde drugde sem u SAD.

Ni u Londonu, ni u Parizu. Primera radi, limuzinu "kadilak" Britanci i Francuzi, i svi ostali, su sve do početka šezdesetih mogli samo gledati u američkim filmovima.

Dolarizacija Evrope i Japana

Toliki sufuciti u američkoj razmeni bili su osnov da Vajt dolarizuje Evropu i Japan, uz cenu da, dok god dolar bude osnov finansijskog sistema, trpe posledice monetarne politike FED-a, američke centralne banke.

Obaveza SAD bila je da za svakih 35 dolara ponuđenih od bilo koje druge potpisnice ugovora prodaju uncu zlatu. Kako su Amerikanci puno izvozili njima se i roba morala plaćati.

Stalna kupovina roba od SAD je uslovila veliku tražnju za dolarima.

Dok ima trgovačkog suficita

Tako je novac čija je vrednost bila vezana za zlato, time u velikoj meri ograničena, istovremeno bila i dominantna valuta u svetskoj trgovini. Sa druge strane, kako se razmena ubrzana širila svakim danom je bilo potrebno sve više dolara.

Situacija je mogla da traje dok je Amerika ostvarivila suficite u razmeni, pa i dok je deficit bio skroman, u prvih sedam sezona šeste decenije dvadesetog veka milijardu dolara po sezoni. Postala je problematična već 1958. godine kada je američki deficit naglo uvećan na tri milijarde.

Prvih poratnih godina veoma tražen, dolar odjednom postaje bezmalo suvišan i njime mnoge zemlje, pre svih Nemačka, Japan i Francuska, kupuju zlato za državne rezerve. Stalan paritet dolar-zlato čini kupovinu veoma isplativom.

Odliv zlata iz SAD

Upravo su sve učestalija insistiranja Francuske da prikupljenim dolarima otkupljuje zlato ukazivali da garancija nije dovoljna za previše emitovanih dolara. Smanjenjem količine dolara, pak, svetska razmena bila bi ugrožena.

Tako je u početku u FED bilo zlata vrednog 45, a 1969. godine tek 11 milijardi dolara. Podsetimo, u oba slučaja paritet dolara je bio 35 za uncu zlata.

Američke rezerve zlata su svedene na četvrtinu polaznih. Takva situacija je postala neizdrživa, pa je 15. avgusta 1971. godine predsednik SAD Ričard Nikson ukinuo paritet i posle nekoliko devalvacija sredinom 1973. godine odlučio da pusti da odnos potražnje i ponude određuje vrednost valute.

Sličnim putem fleksibilnog kursa nužno su se uputile i ostale čvrste valute. Od tada razvijaju se devizna tržišta na kojima se određuju pariteti.

Kapitalizam udaljava suficitarne i deficitarne

Kejnz je u Breton Vudsu ponudio drugačiji koncept, osnivanje svetske klirinške unije (ICU) koja bi imala sopstveni apstraktni novac, nazvan "bankor". Računao je i na stalan paritet između valuta najmoćnijih ekonomija.

U početku bi na računu kod ISU, svojevrsne centralne svetske banke, svaka država dobila bankora srazmerno udelu u svetskoj trgovini, kasnije svota bi se uvećavala ili umanjivala zavisno od trgovačkog bilansa. Sva plaćanja bi se obavljala preko računa u ICU čiji službenici bi bili zaduženi da oporezuju kako one sa stalnim deficitom, tako i one sa stalnim suficitom.

U osnovi svega je upravo stav da kapitalizam po konstrukciji stalno udaljava ekonomije sa suficitom u odnosu na ekonomije sa deficitom, dok u periodima recesije troškove prilagođavanja snose samo ekonomije sa minusom. Kejnz predlaže sistem koji obavezuje da se vodi računa i o stalnim suficitima, taman koliko i o minusima.

Digitalan "kosmos"

Kejnzov predlog je imao slabosti. Ovlašćenja službenika u ICU bila bi prevelika, a insistiranja na stalnom paritetu među najvažnijim valutama bi ministre finanasija u svim zemljama dovodio u poziciju da gotovo svakih sedam dana menjaju eskontnu kamatnu stopu. 

Međutim, danas bi se Kejnzov predlog, u modernijoj varijanti, mogao mnogo jedostavnije i efikasnije realizovati. Treba poći od osnovnog principa da o finansijskim neravnotežama i prečestom seljakanju kapitala računa vode obe strane, i sufitnici i deficitarni.

Ne bi bio u opticaju apstraktan bankor, već digitalan "kosmos", a brigu o njemu bi na osnovu algoritma osmišljenog prema Kejnzovim načelima vodio MMF. U algoritam bi bilo ugrađeno pravilo da povećava ponudu kosmosa kada opada globalna potražnja.

Odnos između Kosmosa i ostalih valuta bi se određivao isto kao što se danas određuje odnos između specijalnih prava vučenja i valute pojedinačne države.

Dva poreza za zeleni fond

Odgovarajućim algoritmima bi se realizovala i ideja o dva poreza. Jednim bi se oporezivao svaki stalan suficit, odnosno deficit.

Cilj je da zemlje sa stalnim suficitom više podstiču domaću potražnju i ulaganja na domaćem tržištu, a ne da stalnim izvozom kapitala obaraju kupovnu moć zemalja sa deficitom. Drugim porezom bi se oporezivalo svako kratkotrajno ulaganje, i to po principu da je poreska stopa tim veća što je ulaganje kratkotrajnije.

Cilj je sprečiti špekulativna ulaganja. Novac dobijen oporezivanjem poslužio bi za osnivanje i rad globalnog zelenog fonda, usmerenog da rešava ekološke probleme i ulaže u razvoj održivih tehnologija.

Ekploatisanje seksi afere

Sećanje na Kejnza oživljeno je početkom aktuelne finansijske depresije, prvi tekst po njegovim notama napisao je sredinom 2009. godine guverner kineske centralne banke Žon Huačun.

Osamnaest meseci kasnije mnogo direktniji bio je bivši predsednik Međunarodnog monetarnog fonda Domenik Štros. Na pitanje kako vidi izlaz iz krize odgovorio je "Kejnz je objasnio kako bi trebalo organizovati arhitekturu međunarodnih finansijskih odnosa".

Nekoliko meseci kasnije predsednik MMF se našao u središtu trivijalne, ali medijski veoma eksploatisane afere. Sa Štrosom iz MMF je otišla i ideja o okretanju Kejnzovim promišljanjima.

Neki novi "Okupiraj Volstrit"

Činilo se da su zagovornici povratku Kejnzu bili i brojniji segmenti pokreta "Okupiraj Volstrit".

Ali, prvi globalni civilni događaj se izduvao pre nego što je i došao u priliku da išta ozbiljnije uradi. Tako danas ideje Džona Majnarda Kejnza i dalje čekaju na realizaciju.