Život kao po loju - sve preplaćeniji javni sektor

Piše: Živan Lazić

Mladi Srbije listom sanjaju da se zaposle u javnom sektoru. Gotovo da i nije bitno hoće li narednih četrdeset godina provesti u policiji, prosveti ili administraciji, samo da je država poslodavac.

Obožavanje vlasti

Mada postoji navika da se naklonost objašnjava, inače uočljivom, tradicionalnom vezanošću "srpskog čoveka" za vlast i črvstu ruku, stvari su, ipak, mnogo prozaičnije. U pitanju su prednosti koje radnik u privatnom sektoru može samo da domaštava.

Pre svega reč je o visini zarade. Što je još intrigantije, država ne samo da održava ovu privilegovanost, već i iz godine u godinu uvećava plate mnogo više nego što je rast u privatnom sektoru.

Tako je ove godine rast zarada u javnom sektoru bio oko 9,1 odsto, primetno iznad 4,4 odsto kod privatnika. Kako se uvećanje BDP procenjuje na 4,2 odsto, očito da je država svoje uposlenike počastila dobro i bez osnova u ekonomiji.

Tu, međutim, nije kraj. Slično povećanje država je u budžetu isplanirala i za narednu sezonu, mada predviđa još skromniji rast BDP, tek 3,5 odsto.

Pet stotina koeficijenata

Naravno da kada je reč o kontinuiranim mesečnim privilegijama onda ne čudi što je čitav sistem određivanja plata u državnim službama obavijen mnogim nepoznanicima i u celosti je netransparentan.

Prema studiji Fiskalnog saveta postoji čak dvadesetitri različite osnove i preko pet stotina koeficijenata za određivanje visine zarade.

Ni to, međutim, nije dovoljno da bi država mogla platom da nagradi poslušnog, ali i kazni nepodobnog službenika, pa je osmišljen sistem od preko dvestotine dodataka, po raznim osnovama, na osnovnu platu.

Knjižica za internu upotrebu

Postoji, dakle, čitav niz mehanizama da se plate povećavaju, manje-više, prema proizvoljnom nahođenju vlasti. Tako je u godini koja se završava prosećčna plata u javnom sektoru 35 odsto iznad zarade u privatnom, mada su poslodavci odavno predočili istraživanja po kome radnik u državnoj službi efektivno radi jedva četiri sata dnevno, naspram bezmalo sedam sati kod privatnika.

Razumljivo je stoga zašto mladi samo razmišljaju kako da se nađu u zagrljaju države. Put nije teško naći, vodi preko vladajuće stranke.

Problem je odavno uočen. Još je Kori Udovički, ministarka za upravu u prvoj vladi Aleksandra Vučića, sebi dala za zadatak da preispita i koriguje zarade u javnom sektoru, sa idejom da, kako je uobičajeno u Evropi, uvede sistem platnih razreda. Međutim, uspela je samo do objavi internu knjižicu, neku vrstu priručnika za naslednike u ministarstvu, u kojoj je opisala kako doći do promena.

Njena naslednica, aktuelna premijerka, Ana Brnabić je dosta radila na ovom pitanju, pa je 14. decembra prošle godine usvojeno nekoliko neophodnih zakona za primenu osmišljenog. Međutim, sama primena je odložena za kraj tekuće sezone, da bi početkom novembra premijerka ponovo za godinu dana odložila start.

Koliko je zaposlenih u javnom sektoru

Tako je javnosti i nadalje nepoznato i koliko javni sektor zapošljava i masa novca koja se izdvaja na zarade, tako i sam iznos plata.

Inače, kada su zemlje Evropske unije u pitanju, na otvorenom sajtu se može naći precizna visina zarade za svako radno mesto, naravno bez mogućnosti da se pročita ime zaposlenog.

Jedini pouzdan podatak jeste izjava eksministra finansija Lazara Krstića, koji se svojevremeno i odlučio na ostavku upravo zbog nemogućnosti da utiče na promene u javnom sketoru, o 738.000 ljudi koji iz budžeta dobijaju platu, u šta nisu uključeni zaposleni na određeno vreme, niti oni koji rade u nekadašnjim društvenim firmama, pre neku godinu podržavljenim.

Procenjuje se da se u ove dve grupe prikriva blizu 140.000 osoba kojima plata takođe pristiže iz državne kase.

Odlaganje platnih razreda

Čak je Fiskalni savet uspeo jedino da relativno precizno utvrdi iznos zarada samo po najuopštenijim segmentima javnog sektora. Procenjuje da su najviše zarade u policiji (prosek 73.500 dinara), potom u vojsci (62.500), prosveti (58.000), zdravstvu (55.000) i upravi sa prosečnom platom od 53.000 dinara.

Vidljivo je da i unutar plata samog javnog sektora ima nelogičnosti. Tako su zarade lekara i medicinskih sestara izrazito podcenjene, dok su plate u policiji ili vojsci visoke ne samo za one koji rade na osetljivim ili mestima sa povišenim rizikom, već i za radnike na standardnim administrativnim, pravnim i tehničkim poslovima kakvi se obavlaju i u drugim segmetima.

Ideja platnih razreda jeste da se za isti posao prima ista zarada, bez obzira u kom segmentu javnog sektora se obavlja. Ipak, stvar je još jednom odložena, pa ostaje samo da se veruje činovnicima međunarodnog monetarnog fonda koji uporno tvrde da država Srbija na papiru ima potpuno osmišljen plan fiskalne reoganizacije javnog sektora.

Kao po loju

Tako i nadalje ovdašnji državni službenici žive kao po loju. Poređenje sa zemljama srednje i istočne Evrope pokazuje da u Srbiji prosečni zaposleni u javnom sektoru godišnje zaradi 30 odsto iznad bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, ove godine je oko 5.200 evra.

U Hrvatskoj zaradi tek 18 odsto iznad tamog BDP po glavi stanovnika, u Sloveniji samo 15 odsto iznad ove granice. U Bugarskoj prihoduje deset, u Rumunij petnaest odsto ispod.

Kojim putem u tržišnoj privredi idu stvari pokazuje situacija u Češkoj ili Slovačkoj, zemljama poodmaklim u približavanju evrounijskim normama, u kojim presečni zaposleni u javnom sektoru za godinu dana zaradi tek 75 odsto bruto-nacionalnog dohodka po glavi stanovnika.

Vruć krompir

Kada imamo u vidu sadašnju i buduću poziciju državnih uposlenika, ne čudi što se reforme javnog sektora stalno odlažu, a aktuelno vladajući pokušavaju da vruć krompir ostave nekoj narednoj vlasti.

Nevolja je, samo, što obuhvat i preplaćenost javnog sektora sve više i sve grublje ometaju razvoj u celini, pa je, primera radi, zbirni rast BDP u Srbiji tokom pet poslednjih sezona bio tek deset odsto, dok niti jedna zemlja u okruženju, izuzev Makedonije, nije u istom periodu ostvarila uvećanje BDP ispod dvadeset odsto.