Sve slabosti jakog dinara

Piše: Živan Lazić

Aktuelni predsednik voli da ističe domete postignute poslednjih sezona. Zaista, uočljivi su pomaci, pre svega u svođenju budžetskog deficita, rastu zarada i dolasku stranih kompanija.

Ni ovi rezultati, istina, nisu bez mana, pa su tako plate u javnom sektoru uvećane i preko realnih mogućnosti, dok među stranim ulaganjima dominiraju fabrike najnižeg stepena finalizacije. Ipak, red je pohvaliti uspehe.

Nije, međutim, dobro što vlast, na čelu sa Vučićem, ignoriše loše signale iz ekonomije. Reč je, pre svega, o kontinuiranom i sve ubrzanijem rastu spoljnotrgovinskog deficita. Do kraja godine premašiće 5,5 milijardi evra i biti skoro dvostruko veći nego pre dve sezone.

Godina 2016. sa razlogom se uzima kao prekretnica. Oštrim merama povećani su budžetski prihodi i zaustavljeno je kontinuirano zaduživanje u inostranstvu. Nekako skriven, ispostavilo se ne slučajno, ostao je bitan podatak o samo tri milijarde evra deficita u razmeni sa inostranstvom.

Podsetimo, Srbija je dugo prihodima od privatizacije punila budžet i peglala izrazito visoke minuse u trgovini sa svetom. Rekord je dostigao premijer Vojislav Koštunica sa 8,3 milijarde većim uvozom od izvoza.

Globalna kriza je krajem 2008. godine zaustavila interes za kupovinu još neprivatizovanih preduzeća, pa se Srbija narednih godina neprekidno zaduživala. Javni dug je za osam godina sa 8,2 uvećan na 24,5 miljardi evra. Put u propast je 2016. prekinut.

Taman smo se navikli na poželjnije ekonomske tokove, kada nam iz spoljne trgovine počeše stizati upozorenja. Prvi signal, prošlogodišnjih četiri miljarde minusa u inorazmeni, shvatao se kao preciziranje ovdašnjih mogućnosti.

Međutim, ove godine stvari su otišle mnogo dalje u nepoželjnom smeru; već posle tri kvartala minus je dostigao 4,25, sa tendencijom da do kraja godine nadmaši 5,5 milijardi evra. Bezmalo dupliranje visine deficita za samo dve godine ne bi smelo da se zaobilazi i gura u stranu; suviše je pouzdan pokazatelj (prikrivenih) slabosti u ekonomskom sistemu Srbije.

Odgovorajući zašto minus u razmeni sa inostranstvom brzo raste, privrednici podsećaju da je tokom dve poslednje sezone istovremeno jačao i dinar, ukupno 6,5 odsto, mada je i ranije prigovarano na precenjenost nacionalne valute. Kada pogledamo oko sebe primetićemo da su Mađarska i Poljska, države koje su neobično lako savladale globalnu krizu, valute, forintu i zlot, u istom periodu oslabile, cirka četiri odsto.

Istina da na ovdašnjem tržištu nema gladi za devizama što je uobičajeno za zemlje s velikim trgovačkim minusom. Objašnjenje je u naglo uvećanim doznakama naših građana iz inostranstva i u stranim investicijama iznad očekivanja.

Oko 4,4 milijarde evra sve brojnijih srpskih gasterbajtera i 2,6 milijardi inoinvesticija više su nego dovoljne da ispeglaju minus. Uostalom, tokom dvanaest meseci Narodna banka Srbije je na tržištu kupila 1,2 milijarde evra više nego što je prodala.

Međutim, jak dinar pritiska izvoznike, a favorizuje uvoznike. Kada izvoznici, a to su u svakoj državi najbolja preduzeća, plasiraju robu u inostranstvo, dobiće skoro sedam odsto manje dinara. Ako se ima u vidu i ranija precenjenost srpske valute, manjak dobijenih dinara je i veći.

Time je izvoz otežan, profit znatno umanjen; posledično, izvoznici ostaju bez sopstvenih para za ulaganja. Na domaćem terenu, pak, inoroba, usled precenjenosti domaće valute kupljena sa manje dinara, postaje konkurenta. Ovdašnji proizvođači prinuđeni su da se takmiče protiv favorizovanih uvoznika.  

Stoga ne čudi da nam nedostaju upravo domaća ulaganja. Umesto da investiraju u iznosu 18-19 odsto nacionalnog BDP, domaća preduzeća ulažu upola manje. Jednostano najbolje srpske firme nemaju sopstveni kapital za izgradnju novih pogona, osvajanje i implementaciju najnovijih tehnologija.

Time su bitno ograničene u razvoju i ova falinka će na videlo doći u narednom periodu, naročito ako se dosadašnja monetarna politika, koja korene vuče još iz vremena guvernorovanja Mlađana Dinkića, bude nastavljena. Možda je za oštre mere sređivanja državne kase bilo potrebno pridobiti poverenje javnosti. Precenjen dinar doprinosi da zarade u javnom sektoru, isplative u domaćoj valuti, budu kupovno jače.

Omogućava i veću zaradu uvoznicima, godi i dužnicima sa klauzulom o zaduženosti u čvrstoj valuti, kako preduzećima, tako građanima. Kao takav može poslužiti za kupovinu naklonosti.

Međutim, već na srednji rok ispoljava se slaba strana jakog dinara. Teško da ima boljeg pokazatelja od investicione oseke koja je poslednju deceniju zahvatila domaće preduzetnike. Ne ulažu upravo najbolji. Njima je domaće tržište malo, ozbiljnu dobit zarađuju u inostranstvu.

Precenjen dinar umanjuje konkurentnost, često dovodeći u pitanje i sam izvoz. U takvoj situaciji ne pada im na pamet da se kod banaka zadužuju kako bi širili proiozvodnju čiji inoplasman, pogotovo profit, ometa monetarna politika centralne banke prilagođena društvenim grupama sa snažnim uticajem na javno mnenje.

Iskustvo iz nedavne prošlosti nam takođe govori o grubim posledicama precenjene domaće valute. Kada je sredinom 2008. godine Radovanu Jelašiću isticao rok na mestu guvernera NBS, učinio je ustupak uvoznicima, dužnicima i javnom sektoru, odnosno dinar je sa 88 apresirao na 78 za evro.

Kada nas je nekoliko meseci kasnije pogodila svetska kriza, posledice su bile grozne, oko 200.000 zaposlenih ostalo je bez radnog mesta. Mnogo više nego u zemljama sa monetarnom politikom usmerenom na dobit cele zajednice i na duži rok, a ne podređene pojedinim interesnim grupama.