Osamnaest godina posle decenije propadanja još kaskamo, nove elite nesposobne da revitalizuju ekonomiju

Piše: Živan Lazić

Poseta predsednika Putina analizira se iz raznih uglova. Uz apostrofiranje principijelnog stava Rusije da se situacija na Kosovu rešava isključivo na osnovu Deklaracije 1244 Ujedinjenih nacija, u prvi plan se ističe i za Srbiju izuzetan značaj energetske saradnje dve zemlje.

Međutim, dolazak brojne ruske delegacije nije doneo i nove tekuće privredne poslove; sve se završilo hrpom neobavezujućih sporazuma, među kojima su i potencijalno veoma značajni iz oblasti digitalizacije, razvoja robota, veštačke inteligencije, nuklearnih energija, te dogovor o primeni kosmičkih istraživanja u miroljubive svrhe.

Atraktivna saradnja

Nesporno, retko kojoj državi je ruska strana ponudila saradnju u tako atraktivnim i perspektivnim delatnostima. Mogla bi to biti i prilika za ne mali deo mlade srpske tehničke inteligencije da primamljiv posao nađe u svojoj zemlji, a ne da luta "trbuhom za kruhom".

Ipak, efekat ponuđenog videće se u budućnosti. Što se tiče tekuće privredne saradnje, nisu predviđena znatnija uvećanja.

Svakako da malo i siromašno tržište nije posebno zanimljivo ruskim firmama, ipak, već široka i intenzivna saradnja u energetici ostavlja dovojno mogućnosti da Srbija uveća izvoz. Tako smo pretprošle godine uvezli oko 2,3 miliona tona nafte i 1,7 milijardi kubika gasa.

Pri cenama od 55 evra za barel nafte i 300 evra za 1.000 kubika gasa, vrednost nabavke je oko 1,5 milijardi evra. Podsetimo, ukupni uvoz iz Rusije iznosio je oko 1,76 miliona evra; neznatno više.

Samo milijarda evra izvoza

Sa druge strane, pretprošle godine smo, posle više decenija, u Rusiju po prvi put izvezli roba i usluga u vrednosti iznad milijarde (1,035) evra. Ipak, izvozom na rusko tržište pokrivamo tek dve trećine uvoza energenata.

Kako se u Srbiji razvija toplifikacija na gas, polako obnavlja industrijska proizvodnja, te planira izgradnja gasne elektrane, čini se da je najava povećanja uvoza gasa za dodatnih milijardu kubika i nafte za pola miliona tona u naredne dve, tri godine realna. Time, naravno, pitanje uvećanja srpskog izvoza na veliko tržište postaje itekako aktuelno.

Sećanje na barter-aranžman

Podsetimo se perioda socijalističke Jugoslavije; tadašnja država je godišnje trošila između jedanaest i dvanaest miliona tona nafte i oko 3,75 milijarde kubika gasa.

Domaća proizvodnja je obezbeđivala tek dve milijarde kubika gasa i samo tri miliona nafte. Ostalo smo uvozili, iz Rusije oko sedam miliona tona nafte i svu potrebnu količinu gasa.

Primereno tadašnjoj ekonomskoj logici poslovanja, energente smo plaćali plasmanom roba jugoslovenske proizvodnje. Srbija i Vojvodina su pokrivali cirka 60 odsto ukupnog jugoslovenskog kontigenta, odnosno plasirali su roba u vrednosti 4,3 miliona tona nafte i 1,1 milijardi kubika gasa.

Po aktuelnim berzanskim cenama fosilnih goriva, vrednost plasmana je 2,1 milijarda evra; duplo više od najvećeg izvoza unazad četvrt veka. U izvoznom barteru bilo je dosta agrarnih roba, ali i odeće i obuće, te mnogo tehnike za kućnu upotrebu. Isticali su se i farmaceutska industrija, proizvođači nameštaja, podnih obloga, industrija kablova... Kontigent je obuhvatao širok spektar roba.

Veliko i gladno tržište

Visok obim razmene je dobrim delom bio omogućen i tadašnjim globalnim ekonomskim poretkom. Zemlje Vrašavskog ugovora su visokim carinama poskupljivali uvoz iz zapadnih država, pa su naši proizvođači, neopterećeni ovim nametom, postizali konkurentost.

U odnosu na rivale iz članica Varšavskog ugovora (Poljska, Čekoslovačka, Mađarska, Istočna Nemačka...) prednost se sticala kvalitetom robe. Sasvim je izvesno da je rusko tržište veliko i gladno roba.

Nije bogato, ali ni siromašno, BDP je oko 14.000 dolara po glavi stanovnika. Mnoge robne marke srpskih proizvoda su poznate ruskim kupcima. Kada bi po prihvatljivim cenama bile na rafovima prodavnica, bilo bi prometa.

Jalovih osamnaest godina

Šta nam, pak, govori činjenica da smo od nekadašnjeg suficita, istina kroz međudržavni barter-aranžman, u razmeni sa Rusijom dospeli do ne malog deficita, koji bi, ako ne bude dodatnog angažmana srpskih izvoznika, uskoro mogao biti udvostručen na 1,5 milijardi evra?

Jednostavno, ni osmanaest i po godina od promena, Srbija nije uspela revitalizovati ekonomiju. Nekadašnji brojni proizvođači odeće i obuće mahom su propali tokom decenija sankcija i bombardovanja, industrija tehničke opreme je procesom globalizacije izmeštena u azijske države. Srbija danas ima malo šta ponuditi svetskom, time i ruskom tržištu.

Primer građevinske industrije je upečatljiv. Nekada smo bili svetski uvažavani, radili najteže i najvrednije projekte. Dominirali smo upravo na ruskom tržištu.

Danas je srpsko građevinarstvo tek senka onog od pre tri, četiri decenije. Ne samo što naših, uz povremene izuzetke nekoliko firmi, nema na svetskim radilištima, već i najkrupnije i najzahtevnije radove u Srbiji po pravilu izvode strani građevinari. Od Austrijanaca, Grka do Azerbejdžanaca i Kineza.

Sa ruskog tržišta potisnuli su nas turski neimari, nekada našima ni do kolena. A upravo se po Rusiji (i još nekim državama bivšeg Sovjetskog Saveza) gradi, da su sačuvali nekadašnji udeo na ovom tržištu godišnja vrednost građevinskih radova srpskih građevinaca bi premašivala 500 miliona evra.

Elite nesposobne i nevoljne

Osnovni razlog zašto nam se ekonomska razmena sa mnogim državama slabo obnavlja je niska privredna aktivnost u Srbiji. Uostalom, kupovna moć nam je tek na nivou od 63 odsto, a industrijska proizvodnja jedva premašuje polovinu u poređenju sa 1989. godinom.

Osamnaest godina posle decenije propadanja još kaskamo, učinak tranzicije na ovim prostorima ne ostavlja utisak. Nove elite nisu se pokazale sposobnim da revitalizuju grubo sasečenu ekonomiju.

To je osnovni razlog što je trgovina Srbije sa mnogim državama, i Rusijom, daleko od nekadašnje, još dalje od potencijalno ostvarive.