Višim platama protiv krize

Piše: Živan Lazić

Jedva da smo se koliko-toliko oporavili od finansijskog cunamija s kraja 2008. godine započetog bankrotom banke Leman Broaders, čija imovina je u momentu "pucanja" vredela 659 milijardi dolara.

Međutim, dugovanja su bila prevelik zalogaj i da je država ubacila 180 milijardi novca poreskih obveznika, kako je pomogla nekim drugim finansijskim institucijama.

Priroda globalizacije

Usledio je bankrot, deo novca poverioci su godinama pokušavali naplatiti prodajom nekretnina, krajnjih garancija povraćaja uloženog.

Kako su se preko noći cene nekretnina strmoglavile, bankrotirali su brojni učesnici u lancu izvedenih hartija od vrednosti kojima banke prikupljaju novac sa finansijskog tržišta.

Cunami se brzo proširio na sve strane sveta, takva je priroda globalizacije, objašnjavao je poznati slovenački i jugoslovenski ekonomista Jože Mencinger, prognozirajući, pokazalo se tačnim, teške dane evropskim bankama previše izloženim američkim hipotekarno zajemčenim hartijama od vrednosti.

Naštampani novac završio u akcijama

Dekadu posle početka, uobičajeno je reći da je nevolja nadvladana. U Ljubljani se može čuti da smo se, zapravo, na krizu navikli.

Posledice nisu ugodne; moćni su još bogatiji, siromašni sa još manje para. Međutim, mnogo su neugodnije promene na tržištima.

Dramatičan pad cena nekretnina pokazao se kratkotrajnim. Danas su kuće i stanovi u SAD i dva i po puta skuplji nego pre početka poslednje krize, a vrednosti akcija su dostigle neslućene vrednosti, pogotovo vodećih kompanija it tehnologije.

Objašnjenje nije teško uočiti. Kriza je potisnuta štampanjem dolara od strane Federalnih rezervi, koje su u to vreme dobrim delom obavljale ulogu centralne svetske banke. Čelnica Međunarodnog monetarnog fonda Kristina Lagard je uočila da je gro novoemitovanog novca, umesto da podstakne usahlu ekonomiju, završilo u nekretninama i na berzama.

Otud sveopšti rast cena, od kuća i akcija do umetničkih slika i fudbalskih transfera. Time su pojedina tržišta ponovo naduvana, odnosno cene naduvane ulaganjem očito prevelike količine novca u opticaju.

Pad zarada

Samo jedna stvar je, i to već suviše dugo, u stagnaciji. Zarade na severnoameričkom kontinentu nominalno stagniraju, a kada se računaju po kupovnoj moći, opadaju već skoro četiri decenije.

Tako je pre nekoliko meseci istraživanje instituta "Neuonis" pokazalo da čak 40 odsto američkih porodica ima poteškoća u otplati osnovnih potreba, hrane, komunalija, struje, prevoza, osiguranja. Ne tako retko, obaveze se regulišu oslanjanjem na kredit koji, naravno, treba vraćati.

Tu spirala započinje. Njihova primanja decenijama stagniraju, opada vrednost imovine kojom raspolažu, dok su, naročito poslednjih sezona, uvećane cene stanova, zdravstvenih usluga, obrazovanja.

Upravo onoga što nemaju, a što im je neophodno da izađu iz zamke dugotrajnog i rastućeg siromaštva.

Nepokriveno 2,7 triliona dolara

Pad zarada iznedrio je nedostatak potražnje. Kupovina sve tanjeg sloja sve bogatijih ne može ni po obimu, još manje po strukturi, nadomestiti izostanak tražnje osiromašenih.

Firme koje proizvode robu za prosečan svet nisu ni izlazile iz krize. Naprotiv, padaju sve dublje i žive od kontinuiranog pozajmljivanja novca, bilo kreditiranjam, bilo emitovanjem obveznica.

Kalkuliše se, međutim, da je, samo na tržištu SAD, čak 2,7 triliona ovakvih kredita nesigurno i lako može propasti čim pozajmljivanje, još uvek neuobičajeno jeftino, poskupi. A hoće, rast kamata, posle dugogodišnjeg održavanja na nivou sasvim blizu nule, je počeo.

Tokom prošle godine FED je u četiri navrata povećavao osnovnu stopu i sa nekadašnjih nula doterao je do 2,5 odsto. U odnosu na negdašnje standarde to je još niska stopa, ceni se da je četiri odsto prosečno za američke prilike.

Život na kreditima

Sa skoro dvogodišnjim zaostatkom i Evropska centralna banka je prestala da otkupljuje hartije od vrednosti evropskih država i da tako gomila dugovanja. Ubuduće će Evropljani na finansijskom tržištu morati tražiti zainteresovane za svoje hartije.

Svakako, biće ih neuporedivo manje, odnosno moraće se živeti od zarađenog, a ne pozajmljivanjem od središne evropske banke. Preorijentacija na novu situaciju neće biti laka i bez posledica.
Pojedini fondovi koji upravljaju stotinama milijardi dolara i evra već sugerišu klijentima da ne ulažu u evropske obveznice, ni državne, ni kompanijske. Kako, međutim, ulagati u američke obveznice; na tamošnjem tržištu promet kratkoročnih dužničkih hartija je mnogostroko iznad ulaganja u dugoročne hartije.

Uplašeni ulagači

Investitori, očito, nemaju poverenje i izbegavaju trajnija ulaganja. Teško je naći pouzdanijeg pokazatelja rđavog stanja.

Kada se još pridodaju silne trgovačke sankcije i njima uslovljen pad obima svetske trgovine u prošloj godini za skoro jedanaest odsto, te nevolje koje slede iz migrantske krize, Bregzita ili budžetske nediscipline Italije, ne čudi što se sve više govori o novoj globalnoj finansijskoj krizi.

Nisu retka mišljenja da FED podizanjem kamatne stope proizvodi nevolje. Možda je osamdesetih godina prošlog veka tako i bilo, kada je u tadašnjim krizama osnovna stopa povećavana i na sedamnaest, pa i više procenata.

Sada je reč o kamatama jedva nešto višim od inflacije (prošle godine u SAD 1,5 odsto), na evropskom tržištu je prakrično nula odsto.

Dovoljno visoka kamatna stopa

Stoga je teško reći da je cena novca uzrok poremećaja, pre bi se moglo ceniti da FED malo brže podiže kamatnu stopu upravo procenjujući dolazak finansijskog tajfuna.

Tokom nove krize, biće neophodno ponovo snižavati kamatu, pa FED žuri zauzeti dovoljno visoku startnu poziciju.

Evropljani, pak, kaskaju za Amerima, opasno kasne i teško da će ECB imati vremena za podizanje svoje kamatne stope. Čini se da će Stari kontinent morati naći drugačiji način suprotstavljanja najavljenoj i dolazećoj krizi.

Put sa južne strane Alpa

Možda je ponašanje pre pola godine formirane vlade Slovenije put o kome bi trebalo porazmisliti.

Mada četvorokoalicioni i zavisan od podrške stranke vankoalicionog bloka, tim  Marjana Šareca nedavno je, u zemlji gde je prosečna plata oko 1.100 evra, minimalnu zaradu podigao na zavidnih 782.

Možda je to put da se poveća potražnja, inicijalni problem svih, pogotovo siromašnijih, evropskih država.