Energetska poljoprivreda - solidna razvojna perspektiva Srbije

Piše: Živan Lazić

Iz raznih razloga, prilika nikada nije maksimalno iskorišćena. Nailaze, međutim, godine kada će obrada zemlje i kasnija prerada izniklih useva biti još važniji, moguće i profitabilniji, za velik broj ovdašnjih žitelja.

Biće to nova mogućnost da se u punoj meri iskoristi sav agrarni potencijal. Do sada se gro poljoprivedne delatnosti usmeravalo prema prehrambenim i, u manjoj meri, srodnim prerađivačkim industrijama.

Sada se, pak, otvara mogućnost da poljoprivedni usevi nađu upotrebu u proizvodnji energije. Znamo kako smo od davnina drvetom i, ređe drugim rastinjem, ložili peći i proizvodili toplotu uglavnom za porodične potrebe.

Poslednjih godina se u svetu razvija uzgoj brzo rastućeg rastinja za potrebe proizvodnje energije u raznim formama.

Seljak proizvođač energije

Reč je o pravim plantažama, sličnih zasadima banana ili kikirikija, koje podrazumevaju obrađivanja upotrebom odgovarajućih mašina, u manjoj meri upotrebu zaštitnih sredstava. Kako bi se došlo do dovoljnih količina semena, razvija se rasadničarstvo ovih energetskih biljki.

Seljak dobija priliku da na tržište ne izlazi samo putem prehrambene industrije, već i prodajom svojih proizvoda u energetske svrhe. Zapravo, paor uz malo ulaganja u energetsku proizvodnju, može postati i proizvođač, odnosno prodavac energije.

U svakom slučaju, širi se proizvodni asortiman agroproizvodnje, pa se, uz dobru podršku i odgovarajuću ekonomsku politiku, može očekivati da poraste značaj, time i cena agrarnih roba.

Ograničene rezerve uglja

Od energetskih izvora Srbija koristi vodu i ugalj; prva sirovina, zavisno od godine, daje između 23 i 30, druga i do 75 odsto ukupne energije.

Nevolja je, međutim, što je ugalj em ekološki sporan, pogotovo ovdašnji lignit, slabijeg kvaliteta, a i utvrđene rezerve trošenjem se svake godine umanjuju. Procenjuje se da u basenu Kostolac u narednih do 35 godina može da se, nakon znatnih ulaganja, vadi dvanaest miliona tona po sezoni.

Rezerve u kolubarskom basenu su za 40 do 45 godina, po 28-29 miliona tona svake sezone. Naše potrebe su do 38 miliona tona uglja godišnje, pa ispada da će resurs trajati još pola veka. Potom će već naši unuci moći znatno manje računati na "crno zlato".

Sa sličnim nedaćama nosi se velik broj zemalja, pa svaka unutar svojih rezervi traži nov energetski resurs. Ekološki momenat takođe podstiče preorijentaciju sa fosilnih na druge, i drugačije, energetske izvore.

Zemlje sa dugačkim morskim žalom na pučini podižu farme vetrogeneratora, zemlje žarke klime se okreću solarnim panelima i energanama.

Sećate li se jove

Srbija, pak, nije bogata sunčevom energijom, daleko je od mora i ima skromne ove energetske resurse. Logično je onda tražiti oslonac u onome čime bi mogla raspolagati, brzo rastućem bilju.

Urađena su ispitivinja zemljišta, pronađene su vrste koje bi najviše odgovarale našim klimatskim i pedološkim uslovima. Od ovde odomaćenih, bagrem je pogodan za viša područja skromne vegatacije.

Vrba i crna jova su idealni za barske lokalitete, kanadska topola za nizijska, vlažnija, ali nešto udaljenija od vode. U pojedinim zonama mogu se koristiti jasen, grab i pojedine ređe vrste.

U svetu ima biljaka još intenzivnijeg i bržeg rasta, ali tek bi trebalo propitati koliko uspevaju u našim uslovima, odnosno ne remete li ovde uobičajenoj flori i fauni.

Decentralizovana proizvodnja struje

Uzgajali bi se u dvorednim plantažama, sa do tri metra razmaka kako bi se žetva mogla obavljati mašinski, modifikovanim žitnim kombajnom. Sadi se izrazito gusto, i po sedam, osam hiljada mladica po hektaru.

Brzorastuće vrste zahtevaju veliku količinu vode, te će mnoge plantaže biti neophodno navodnjavati. Upravo će očuvanje vodnog režima, a očekuje se da će Evropska unija do kraja naredne decenije svakoj zemlji odrediti količinu koju može da izmesti van uobičajenog kružnog toka vode, biti limitirajući činilac.

Letina bi se berbila, zavisno od vrste, svake druge, treće ili četvrte godine, bilo bi idealno da se kabasta roba ne transportuje duže od šezdeset kilometara. Zapravo, relativno kraći prevoz je uslov za ekonomski profitno poslovanje.

Ovom resursu odgovara blizina proizvodnog energetskog pogona. Stoga valja razmišljati o decentralizovanoj proizvodnji, dakle lokalnim proizvođačima struje i toplote.

Čini se da bi biomasa manjim i ruralnijim naseljima mogla biti odgovarajući energetski resurs, ujedno, otvaranjem ne malog broja radnih mesta, doprinoseći ukupnom razvoju. Priča o proizvodnji struje iz bilja dobija na značaju i zbog sve ubrzanijeg prelaska na elektromobile i očekivanog daljeg rasta potrošnje struje, čak i ako se iskoristi naš drugi veliki resurs, energetska efikasnost.

Iscrpljivanje zemljišta

Međutim, uzgoj brzo rastućeg bilja sobom nosi i nedaće, koje bi, u slučaju da se ne preduprede, mogle ozbiljno ugroziti ne samo dalji posao, već i upotrebu zemljišta u druge svrhe.

Rast drveća, isto kao i rast poljoprivednih useva, iscrpljuje zemljište, izvlači hranjive materije. Navodnjavanje doprinosi ubrzanom spiranju humusnog, najkvalitetnijeg sloja, time i gubljenju kvaliteta zemljišta. Stoga se plantaže moraju kontinuirano đubriti, a zbog mikroelemenata naročito stajskim đubrivom. 

Posebno je opadanje kvaliteta izraženo ukoliko je zemljište kiselosti izvan opsega 5,5 do 7,5 Ph, kada se već posle tri, četiri sezone bez stajnjaka pretvara u kamenac.

Bez stoke nema stajnjaka

Dakle, zasnivanje plantaža brzo rastućeg bilja podrazumeva stalno posedovanje stajskog đubriva, koga već decenijama na evropskom tržištu u slobodnoj prodaji nema dovoljno. Radi prihrane zemljišta, neophodno je, dakle, stalno proizvoditi stajnjak.

Drugačije kazano, neizostavno je uzgajati stoku i razvijati stočarstvo; u suprotnom, priči o biomasi kao energentu brzo bi došao kraj. Energetska poljoprivreda bi kod nas mogla imati solidnu perspektivu, ali samo ako uvaži pravila biljne proizvodnje i održavanja kvaliteta zemljišta.

Zapravo, u dobro uređenim zemljama rešenje bi se moglo naći u paralelnom razvoju stočarstva i energetske poljoprivede. Jedno drugo bi podupirali i bila bi to lepa šansa da se razviju regioni udaljeniji od velikih gradova i glavnih magistrala, te zaposli ne mali broj lokalnog stanovništva.