Više od 100 milijardi dinara iz budžeta namenjeno za subvencije

Od toga, najveći korisnici su poljoprivreda sa 41,5 milijardi dinara i železnica sa 14,6 milijardi. Ti rashodi su uobičajeni i u drugim državama, odnosno u EU se značajno subvencionišu i poljoprivreda i železnica i to u znatno višim iznosima nego u Srbiji.

Subvencije u privredu su 18 milijardi dinara,  od toga 15 milijardi dinara daje se za podsticanje stranih investicija, 1,7 milijardi za podsticanje preduzetništva, 350 miliona za isplatu subvencija odobrenih u periodu 2011-2013. godine, a 900 miliona se izdvaja za subvencionisanje snimanje stranih filmova u Srbiji.

Opravdanje za podršku snimanju filmova je da navodno druge države daju čak i više (iako je ovde radna snaga neuporedivo jeftinija, kao i razne druge usluge), te da se prilikom snimanja filmova velika sredstva troše u Srbiji, piše Nova ekonomija.

Nije poznato da li je urađena analiza da li je ta politika primerena i opravdana; koliko filmova se snimalo bez tih subvencija; kolike su komparativne subvencije u drugim državama.

Zanimljivo je da država i dalje finansira poslovanje FIAT-a u Srbiji; doduše, ovo bi trebalo da bude poslednja godina kako se daju pare u tu namenu.

Od značajnih subvencija privatnim preduzećima treba izdvojiti i 2,2 milijarde dinara koliko će država dati za reciklažu sekundarnih sirovina, kao i za proizvodnju kesa tregerica za višekratnu upotrebu.

Milijarda dinara daje se Fondu za inovacionu delatnost, dok se sa 100 miliona subvencioniše Centar za promociju nauke. Za preživljavanje JP za podzemnu eksploataciju uglja Resavica izdvaja se pet milijardi dinara.

Subvencije u oblasti turizma iznose 1,2 milijarde dinara, i njima se subvencionišu turistički vaučeri, funkcionisanje skijališta, ali i razna druga specifična davanja kao što je Egzit festival i slično.

Na kraju, RTS kao javni servis se delimično finansira subvencijom od tri milijarde dinara.

Subvencije stranim investitorima – politički poeni o državnom trošku

Subvencije stranim investitorima su praksa koja je počela 2006. godine, a one su se odobravale odlukama Vlade preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA), u iznosu od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu.

Idejni tvorac tog koncepta bio je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, a SIEPA se kao javna agencija nalazila pod okriljem Ministarstva finansija iako je bilo logično da se, s obzirom na delokrug rada, nalazi pri Ministarstvu privrede.

U prvim godinama nije postojala adekvatna zakonska regulativa po kojoj bi se dodeljivale subvencije.

Tek će 2009. godine, usled obaveze koje je Srbija prihvatila u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (član 73 SSP-a koji definiše pravila u toj oblasti) godine biti donet Zakon o kontroli državne pomoći koji će početi da se primenjuje od 1. 1. 2010. godine.

Na osnovu tog zakona formirana je Komisija za kontrolu državne pomoći, kao organ Ministarstva finansija.

Samostalnost Komisije se predviđa po članu 73. SSP-a, ali za nju ne postoje odgovarajuće instuticionalne pretpostavke u zakonu. Činjenica da se Komisija nalazi pod okriljem Ministarstva finansija, da nema svoju stručnu službu, prostorije i budžetsku liniju, već da je deo ministarstva, ukazuje da to ne postoji institucionalna nezavisnost.

U februaru 2017. godine Komisija je donela rešenje da se nacrti odluka uopšte više ne moraju dostavljati Komisiji na odlučivanje. A pošto nisu dostavljane odluke, nisu ni objavljivana rešenja Komisije, što je bio upravo jedini način da javnost dobije precizne informacije o načinu i visini subvencija koje vlast dodeljuje investitorima.

Čak i kada je Dinkić uklonjen iz vlasti, subvencionisanje se nastavilo bez ikakvih promena. Aleksandar Vućić je čak krenuo u licitiranje sa subvencijama, koristeći floskule da će Srbija svakom investitoru dati makar 5 odsto više nego što može da dobije u okruženju (ne vodeći računa da li bi se tako kršili propisi o državnoj pomoći na koje se Srbija obavezala SSP-om).

Investitori su javno pozivani da donesu ponude iz okruženja, navodeći da će Srbija uvek dati više.