Zamka jakog dinara

Piše: Živan Lazić

Početkom juna iz Narodne banke Srbije su sa zadovoljstvom poručili da je "dinar jači nego ikada".

Zapravo, 3. juna naša valuta je osnažila i za jedan evro bilo je dovoljno dati 117,9 dinara, manje nego ikada unazad pet godina.

Narodna banka pasivna

Naša valuta je za četiri godine ojačala skoro sedam odsto, pa je kurs u odnosu na evropsku valutu sa 125 spao na 118.

Nevolja je što nema podataka da je u istom periodu konkurentnost srpske privrede poboljšana makar i za jotu, pa je snaženje domaće valute posledica velikog priliva deviza u Srbiju, ali i nespremnosti Narodne banke Srbije da otkupi višak evra, franaka, dolara, te spreči rast dinara i uveća devizne rezerve.

Devize u Srbiju dolaze od gastarbajterskih doznaka, prošle godine 3,1 milijardi evra i lane neočekivano visokih 3,2 milijarde evra stranih ulaganja. Otkup bi značio ubacivanje srazmerne dinarske svote što bi moglo podstaći inflaciju i otežati odbranu nivoa cena, obavezu NBS.

Ko dobija, ko gubi

Naravno da svaka centralna banke može održavati nivo cena i pri ograničeno povećanom obimu novca, potrebno je samo malo više znanja.

Stoga je odluka da se ne obavlja otkup deviza i pusti jačanje dinara motivisano drugim razlozima. Pogledajmo posledice jačanja valute, time će se videti koje grupacije su dobitnici, koje gubitnici tekuće monetarne politike.

Jačanje valute vodi pojeftinjenju uvoza i poskupljenju domaće robe pri plasmanu u inostranstvu. Stoga jak dinar ne samo što snažno podstiče uvoz, već i destimuliše izvoz.

Uvoz jeftinji, izvoz skuplji

Naravno da jačanje domaće valute odgovara deviznim dužnicima. Sa manje dinara otkupljuju evre i vraćaju dug.

Naravno da je interes države, dužne oko 25 milijardi evra, da sa što manje domaće valute sa tržišta pokupi devize, plati kamatu, povremeno i vrati poneku prispelu dužničku ratu.

Daleko najveći gubitnik su domaći privrednici, i to oni najvitalniji koji se oslanjaju na izvoz. Ne samo šta tekućom monetarnom politikom njihova roba postaje skuplja strancu, već i pojeftinjenje uvoza na domaćem tržištu favorizuje njihove strane konkurente.

Destimulacija domaćih investitora

Precenjen dinar ujedno i destimuliše domaće privrednike da ulažu u proizvodnju. Jednostavno, uvoz je mnogo isplativiji, sa manje posla i manje rizika.

Umanjenje ulaganja i otežavanje izvoza za posledicu ima smanjenje radne aktivnosti, time i broja radnih mesta.

Mada u prvo vreme jačanje domaće valute ovdašnjem običnom čoveku kreira uverenje da "ima veću platu u evrima", te da sa manje para kupuje željenu inorobu, na duži rok precenjena valuta vodi ka povećanju trgovinskog deficita, zaduživanju i stagnaciji.

Udvaranje uvozničkom lobinju

Aktuelna vlast nije izuzetak u vođenju politike jakog dinara. Sve naše postpetooktobarske vlade vodile su istu politiku kursa valute.

Nekadašnji guverner Radovan Jelašić je sredinom 2008. godine, da bi se pred izbor za drugi mandat udvorio moćnom uvozničkom lobiju, vrednost dinara gotovo preko noći sa 88 ojačao na 78 za evro. Kurs dinara je sve vreme bio ispod stope inflacije.

Tako je od 2005. zaključno sa 2012. akumilarana inflacija iznosila 126, dok je kurs oslabio tek 45 odsto, sa 78 na 115 za evro.

Jednostavno sve vlade su obožavale da im precenjen dinar nerealno uveća vrednost BDP i time umanji vrednost duga u odnosu na bruto nacionaciolni proizvod.

Građani platili svetsku krizu

Ovakvoj politici došao je kraj sa svetskom krizom krajem 2008 godine. Prestaju privatizacione prodaje i prekomerna privatna zaduženja tranzicionih dobitnika.

Počinju naše nevolje realizovane kroz ubrzano zaduživanje države u periodu do kraja 2011. godine, za šta su drastično uvećana referentna stopa NBS i kamate na dužničke hartije od vrednosti države Srbije.

Posledice su građani platili kroz pokrivanje gubitaka pet likvidiranih banaka, potom i kroz vanredno smanjivanje plata i penzija, te uvećanje PDV, poreza, državnih akciza. U osnovi i danas trpimo posledice krize sa kraja 2008. godine.

Novi tajfun može oduvati Srbiju

Već duže vreme najavljuje se nailazak nove ekonomske pošasti. Recesija italijanske privrede i nagli pad svih performansi nemačke ekonomije, a reč je o dva najvažnija partnera Srbije, signal je da nam nailazi težak period.

Drastično smanjenje izvoza fabrike automobila FAS i nešto manje smederevske železare, inače dva najveća srpska izvoznika, dodatno je upozorenje da je krajnje vreme prilagoditi se novim okolnostima.

Promena monetarne politike je možda i najvažniji potez kako nas novi svetski ekonomski tajfun ne bi oduvao.