Vreme jeftinog novca

Piše: Živan Lazić

Prošla je decenija kako je finansijska kriza protresla globus. Mada se u javnosti stvorio utisak da je pošast savladana, posledice su još vidljive; i u svakodnevnom životu.

Vidljiv višak novca

Kriza je zaustavljena upumpavanjem čak 26.000 milijardi dolara u novčani sistem SAD; kako je oko 70 odsto dolara, kao rezervne svetske valute, u svakom trenutku u opticaju izvan matične države, jasno je da je ogromna količina, zapravo, ubačena u globalni finansijski sistem.

Sa kašnjenjem od četiri, pet sezona istu monetarnu politiku sledila je Evropska unija, pa je u promet pušteno i 2.700 milijardi evra. Višak novca je vidljiv.

Cene nekretnina su brzo nadoknadile pad sa starta krize, potom su nastavile rasti. Akcije na berzama se vrednuju više nego ikada, višestruko su skočile i cene umetničkih dela, sportskih transfera... Možda je za običnog čoveka najneugodnija novina sa kojom se poslednjih godina suočava neisplativost štednje.

Štednjom se gubi

Banke sve više kreiraju novac, sve manje se oslanjaju na štednju građana. Kako se novac može od banaka pozajmiti i za jedan odsto kamate, jasno je da kamata na štednju mora biti niža. Obično je 0,5 odsto za svote oročene na godinu dana.

Sa druge strane, inflacija je, primera radi 2017. godine bila 1,7 odsto na godišnjem novou, sličan rast cena je unazad pet, šest sezona. Računica pokazuje da se štednjom godišnje gubi 1,2 odsto kupovne moći novca.

Ako bismo novac čuvali u "slamarici", pri inflaciji 1,7 odsto godišnje, za 21 godinu kupovna moć bi se prepolovila.

Kolika kamatna stopa

Kako ne bi gubio, vlasnik novca pokušava da realnu vrednost sačuva i uveća ulaganjem u nekretnine, akcije, umetnine.

Ipak, svako ulaganje je rizik, poseban je problem što gro običnog sveta nema dovoljno ušteđevine da kupi i najmanju nekretninu, pa je prinuđen da štedi dok ozbiljnije ne uveća svotu. Nije lako izboriti se sa pretnjom gubitka vrednosti ušteđevine putem štednje.

Kada su pre tri godine Federalne rezerve napustile dugo održavanje kamatne stope na 0,25 odsto, stanovništvo je počelo gajiti nadu da će se situacija sa štednjom vratiti u vekovima uobičajena pravila. Postupno, kamata je podignuta na 2,37 odsto i štednji je počeo da se vraća smisao.

Udar na principe štednje

Za tekuću godinu bilo je predviđeno da se osnovna kamata poveća u tri navrata. No, Džerom Pauel, predsednik FED, iznenada objavljuje da do daljeg odustaje od planiranih povećanja.

Time je ponovo udareno na same temeljne principe štednje.

Zašto se prvi čovek FED-a odlučio da neočekivano promeni strategiju? Odgovor je dobrim delom u politici.

Ko neće skup dolar

Mada je bazična kamatna stopa još uvek dosta niska, vrednost dolara (1,17 za evro) je prilično visoka, sa povećanjem kamatne stope vrednost američke valute bi se dodatno uvećavala.

Naravno da se takav trend nije svideo Donaldu Trampu, koji je do titule došao obećanjem povratka proizvodnje, time i radnih mesta, u prvu ekonomsku silu sveta.

Prošla godina bila je sjajna po kontraveznog predsednika. Rast BDP od tri odsto je izvanredan za visokorazvijenu zemlju kakve su SAD, broj radnih mesta je rekordno  uvećan, posebno u takozvanoj maloj privredi.

Slično kao pred krizu 2008. godine

Međutim, krajem prošle i početkom ove godine primećeni su ozbiljni znaci krize u američkoj ekonomiji.

Prodaja automobila je pala za sedam odsto, ukupna maloprodaja je prvih meseci tekuće godine slabija nego ikada deceniju unazad. Broj radnji u maloprodaji je znatno umanjen, kupovina kuća je umesto očekivanog rasta od 1,7 zabeležila pad od 3,4 odsto.

Trendovi poslovanja su sličini kao pred krizu 2008. godine. Trampa je posebno zabrinuo nagli pad trgovine hartijama od vrednosti američkih banaka.

Procenio je da je uzrok nevoljama upravo započeto povećavanje kamatnih stopa od strane FED-a i javno je zatražio da se prestane sa daljim povećanjem.

Posledice po ceo svet

Reč je o jedinstvenom prtisku na centralnu banku, smatralo se da je FED, najznačajnija monetarna institucija na svetu, nezavisna. Pokazalo se, pak, da je u odnosu na realnu predsedničku moć i ta nezavisnost poslednjih dekada poprilično urušena.

Jednostavno, Tramp je shvatio da bi dalje jačanje dolara vodilo umanjenju investicija u američku privredu, time i umanjenju novih radnih mesta. Kako ga za godinu i po dana očekuje borba za drugi predsednički mandat, odlučio se da, makar i grubom intervencijom, američku monetarnu politiku primeri sopstvenoj političkoj strategiji.

Možda bi sve i ostalo kao igra na američkoj sceni da svaka promena monetarne politike SAD nema direktan odraz na finansijski puls celog sveta. Posle najnovije promene, ostaju nevolje sa isplativošću štednje.

Pitanje koje se itekako tiče svake osobe širom globusa.