Otkud negativni rezultati u radu javnih preduzeća?

Piše: Živan Lazić

Ovog leta stalno se otvara pitanje hoće li opstati fabrika automobila u Kragujevcu. Većinski partner "Fijat Kramler" odugovlači sa proizvodnjom novog modela, dok je sve manja potražnja postojećeg "Fijat-500" prinudila lokalni menadžment da prvo dnevnu proizvodnju svede na 416 vozila, potom da radnike pošalje na iznuđeni godišnji odmor.

Kako bi se očuvao privid radne atmsfere, država Srbija, trećinski suvlasnik, je promenila zakonske odredbe i maksimalnu dužinu plaćenog godišnjeg odmora sa 45 uvećala za novih 87 radnih dana. Tako će, po svemu sudeći "Fijatovi" kragujevački radnici ove sezone plandovati čak 132 dana, otprilike koliko će biti i na radnom mestu.

Da se stvari u FIS-u odvijaju lošim smerom potvrđuje i podatak da je lane država subvencionisala fabriku sa čak 2,75 milijardi dinara. Više nego što su i najgori pesimisti očekivali, i više od godišnjeg fonda za isplatu zarada u tom preduzeću.

Vest iz Kragujevca je samo jedna u nizu koja ukazuje na dramatično pogoršanje poslovanja javnih i preduzeća u kojima država ima znatan kapital. Do nedavno, vlast se hvalila kako sređuje prilike u javnom sektoru i isticala kako su javna preduzeća vlasniku ustalila uplatu pripadajućih dividendi. Međutim, ovog leta vesti o sve gorem poslovanju preduzeća sa državnim kapitalom počinju da sustižu jedna drugu.

Bez dividendi

Tako je objavljeno da državni operater "Telekom" neće isplaćivati dividende, već će lanjski profit držati na poziciji neraspoređene dobiti. I dok mnogi ističu da je "Telekom" jedini telekomunikacioni operater koji vlasniku ne donosi dividendu, finansijski izveštaj objašnjava da je poslovna dobit smanjena za 27 odsto, dok je zaduženost bezmalo udvostručena. Još je gora situacija ako se situacija sagleda zajedno sa poslovanjem ekspozitura u inostranstvu, kada se zaduženost penje na čak 92, a dobit na tek 10,4 milijarde.

Javno preduzeće "Srbijagas" je od države dobilo oprost plaćanja 141 milijarde dinara godinama nagomilavinog duga, dok je EPS lane zabeležio 1,3 milijarde dinara gubitka.

Poslednja nedaća pristiže iz Slovenije, čiji je avioprevoznik "Adrija ervejz" tužio "Er Srbiju" da je i prošle godine nezakonito subvencionisana od države, napolovičnog suvlasnika srpsko-emiratskog preduzeća. Mada se u javnosti dugo sumnjičilo na sporno podsticanje ovdašnjeg prevoznika, stvar je počela da se razotkriva nakon izjava ministra za finansije Siniše Malog, u kojima je isticao kako je prilikom osnivanja "Er Srbije" bilo propusta u oceni visine istorijskog duga JAT-a.

Mada je tokom 2013. i naredne sezone Mali, svojevremeno zadužen za gašenje stare i osnivanje nove letačke kompanije, visinu zaduženja locirao na 172 miliona evra, što je Srbija i preuzela na sebe, sada je javnost obavestio da je naknadno sagledana stvarna zaduženost JAT-a iznosila ne 172 već čak 360 miliona evra. Slovenački prevoznik je naknadnu pamet i gotovo udvostručenje, za malu aviokompaniju inače velike zaduženosti, protumačio kao traženje načina da država Srbija zaobilazno, a suprotno i međunarodnim i srpskim propisima, subvencioniše srpsko-emiratsku letačku kompaniju.

Koren gubitaka

Logično je upitati se otkud ovoliki negativni rezultati u radu javnih preduzeća. Izvesno je da su posledica lošeg poslovanja u dužem periodu. Kod Srbijagasa je očito da je transporter i distributer gasa godinama snabdevao i one koji čak i petnaest godina nisu plaćali. U pitanju su pojedina veća preduzeća, javne službe, ali i institucije poput škola, vrtića, domova zdravlja, čije bi isključenje sa mreže ostavilo na javnost loš utisak.

U Srbiji je odomaćeno mišljenje da se javnim preduzećema loše upravlja. Sporno je međutim pitanje koliko su nepovoljni rezultati posledica poslovnih odluka aktuelnog ili nekog od bivših rukovodstava, a koliko uticaja države, vlasnika firme. Uostalom, država i kreira ekonomsko-pravni ambijent, pa time, preko uticaja na određenu Agenciju, određuje, primera radi, cenu struje.

A potrošači u Srbiji je plaćaju najmanje u Evropi, u proseku 7,1 evrocenta po kilovatu. Sledeći po jeftinoći su Makedonci, pa Bosanci. U Nemačkoj ili Danskoj cena dostiže i 28 evrocenti.

Takođe, mnoge strane investicije u Srbiji su realizovane baš iz razloga jeftine struje. Posebno se to odnosi na velike potrošače, poput smederevske železare ili RTB Bor. U nas je niska cena struje bitan činilac i socijalne, ali i politike privlačenja stranih investicija. U takvoj poziciji bi i najsposobnijim stručnjacima bilo teško da ostvaruju profit dovoljan ne samo za opstanak, već i za razvoj najveće srpske energetske kompanije.

Daleko od toga da su menadžerske ekipe, sve odreda postavljane po diktatu vladajuće stranke, oslobođene odgovornosti. Ali državno vlasništvo je jaka stega i realnu moć locira ka istinskom nosiocu vlasti, dakle ka vladajućoj stranci. Mada se sve ključne odluke, naravno, sprovedu kroz firmu, uloga kompanijskih menadžera je, ipak, sekundarna.

Ko određuje cenu

Svakako čelni ljudi "Srbijagasa" nisu ti koji su pančevačku azotaru ili paraćinsku staklaru decenijama snabdevali gasom, mada nijedna od ove dve fabrike ne samo što nije plaćala energente, već nije ozbiljnije ni radila. U pitanju je bio interes stranke na vlasti da ne gubi glasove, a realizovan je preko vlasničkog uticaja na kadrovanje, odnosno prava države da, suštinski, određuje cenu čitave palate osnovnih proizvoda, naročito energenata.

Preko javnih preduzeća se realizuje i interes privatnih firmi bliskih vladajućoj stranci. Teško da bi ijedan stračnjak "Telekoma" prilikom nedavnih uzastopnih kupovina sitnih provajdera platio i trećinu realizovane svote, baš kao što niko iz "Srbijagasa" ne bi gas prodavao po ceni nižoj od nabavne, kako se u pojedinim periodima događalo u Srbiji. I u ovom slučaju u istinskom centru moći je doneta odluka kojom se pridobijaju glasovi na račun poslovanja preduzeća u javnom vlasništvu.

Nema spora da je mogućnost političkog manipulisanja putem vlasništva nad državnim kapitalom ogromna. Stoga je, bezmalo dve decenije od odluke o privatizaciji, još uvek polovina ukupne imovine u Srbiji u režimu javnog vlasništva, čime se moć u celosti koncentriše u ruke centralne političke vlasti. Svi ostali su marginalci, u najboljem slučaju "drugoligaši".