Lekcija iz Slovenije

Piše: Živan Lazić

Vest koja je sredinom avgusta stigla iz Slovenije iznenadila je srpske poljoprivednike; paori ove zemlje su sa 1.700 hektara pod hmeljom i godišnjom produkcijom od 3.100 tona treći proizvođač i vodeći evropski izvoznik biljke koja pivu daje prepoznatljiv ukus.

U Srbiji je sasvim suprotno, svih šest pivara uvoze svu neophodnu količinu čarobne biljke, oko 1.400 tona, za šta se godišnje izdvaja blizu četrnaest miliona evra.

Nekada 10.000 hektara pod hmeljom

Nekada, u zajedničkoj državi, bilo je drugačije. Sa južne strane Alpa klima i izrazita ozelenjenost jesu pogodovali uzgoju hmelja i Slovenci su ga sadili na 600 do 650 hektara.

Vojvođanski paori su decenijama bili naklonjeniji uzgoju "šišarki", još od 1775. godine kada je feldmaršal Andrej Hladik nadomak Futoga prvi put zasadio neobičan usev. Okolina Bačkog Petrovca je bila najhmeljarskiji region Evrope.

U ovom kraju biljka je početkom dvadesetog veka uzgajana i na 5.000 hektara, u ostatku Vojvodine na isto toliko. Rod je sušen i čuvan u hmeljarnicima, samo ih je u Bačkom Petrovcu bilo petnaestak.

Još uvek, naravno druge namene, daju ovom selu izgled manje varoši.

Velika ulaganja

Orijentacija na hmelj podrazumeva, za seljačke prilike, velika ulaganja. Neophodno je imati i pripremiti zemljište, potom u vertikalni uzgoj i seme uložiti još oko 30.000 evra po hektaru.

To mogu samo najuspešniji, time i najbogatiji, ili udruženi poljoprivednici. Prateća delatnost je sušenje i čuvanje u posebnim, prilično zahtevnim skladištima, hmeljarnicima.

Profit jeste izrazito visok, mada, kao i kod svih agrarnih useva, cene dosta osciluju i zavisi od konjukture na svetskom tržištu. Ipak, investicija je tolika značajna da, kada se jednom podigne zasad ili izgradi hmeljarnik, istom delatnošću se bave i generacije naslednika.

Otuda je zaista morala teška nevolja pritisnuti vojvođanske paore da otpišu znatna ulaganja i odustanu od profitabilne proizvodnje.

Dve vlade

Tokom socijalističkog perioda hmelj se u Vojvodini gajio na najviše 2.000 hektara, nevolje devedesetih uticale su na smanjivanje, pa je Privredna komora 1997. godine pripremila plan kako da se revitalizuje proizvodnja spala na 1.300 hektara.

Još je u sećanju jun 1997. godine, kada je srpska vlada, ceneći da nije reč o značajnijem pitanju, odbila da predlog stavi na dnevni red. Mesec dana kasnije, tadašnja vlada (osamostaljene) Slovenije održala je posebnu sednicu posvećenu uzgoju hmelja; povod je bio umanjenje površina pod ovom biljkom sa 650 na 520 hektara.

Kada su jednom ušli u problematiku, "Janezi" su shvatili da je uzgoj hmelja biznis koji upravo najsposobnije poljoprivednike vezuje za selo. Za njima se i drugi, često i saradnici hmeljara, opredeljuju za opstanak.

Stoga su u Ljubljani odlučili da podstaknu uzgoj biljke. Sledeće vlade su nastavile orijentaciju; odlučujuća je bila privatizacija obe slovenačke pivare, u Laškom i Ljubljani, obavljene tako da budu u funkciji ne samo zaposlenih, već i dobavljača.

Drugim rečima, pivare su prodate "Hajnekenu", ali tako da nastave otkup inputa iz Dežele. Istina, Slovenci su prethodno razvijali tehnologiju uzgoja hmelja, stavljajući u prvi plan domaće sorte iznikle na vrlo cenjenoj savinjskoj.

Vojvodina ostala bez hmelja

Sa druge strane, privatizacija pivara u Srbiji je urađena tako da se održi što veća proizvodnja i podigne zapušten kvalitet piva. Gotovo da se nije vodilo računa o seljacima, snabdevačima ječmom i hmeljom.

Jeste da su u Srbiju došle vodeće svetske pivare, ali sve do 2008. godine novi vlasnici se oslanjaju na uvoz sirovina. Tek kada je svetska krize prodrmala ceo svet, potrošnja piva u Srbiji pala za 20 odsto, pivari menjaju poslovnu orijentaciju.

I dok se proizvodnja ječma može brzo preorijentisati, uzgoj hmelja je za pet, šest godina potpuno presahao. Stubovi su izvađeni, zemljište pripremljeno za druge useve.

Došlo je do toga da se u Vojvodini nije uzgajao niti hektar pod ovim usevom; poslednjih godina u Petrovcu pokušavaju da obnovom tridesetak hektara plantaža povrate deo reputacije.

Može i bolje

Rašireno je mišljenje da su srpske pivare na dobar način promenile vlasništvo. U Sloveniji su pokazali da može i bolje.

Osnovna razlika je u pristupu; u Srbiji se pivara posmatrala samo kao prerađivački kapacitet, Slovenci su, pak, na pivaru gledali kao na agroprerađivački pogon i privatizaciju osmislili tako da odgovara svima u dobavljačko-proizvodnom lancu, a ne samo zaposlenima u preradnim fabrikama.