Strane investicije velike, domaće plate male

Piše: Živan Lazić

Imponuje kada se kaže da je prošle godine u nas iz inostranstva direktno uloženo 3,2 milijarde evra, u prvoj polovini tekuće sezone još dve, koliko je uloženo i pretprošle, a tek nešto manje 2016. godine.

Običan čovek bi pomislio da je u sredini u koju je usmeren toliki kapital svima procvetalo.

Nametljiva vlast

Međutim, podatak da ovu zemlju svake godine napusti 30.000 ljudi, ponajviše mladih i obrazovanih, baca sasvim drugačije svetlo na životne prilike u Srbiji. Posla nema dovoljno, naročito ga nema za one sa kvalitetnim obrazovanjem, osposobljenim da rade na zahtevnijim radnim mestima.

Vlast pokušava da nametljivim televizijskim prenosima otvaranja fabrika i isticanjem da je nezaposlenost smanjenja na navodno 12,2 odsto stvori sliku da je mnogo učinila za narod, ali glavni ekonomski parametri ukazuju da kvalitet života nije ni približno povećan onoliko koliko bi se moglo pomisliti na osnovnu zvaničnih prezentacija.

Pa i samo umanjenje nezaposlenosti umnogome je posledica upravo odliva radne snage, i to one u najvitalnijem dobu.

Podaci govore drugačije

Da sa pričom vlasti nije baš sve u redu može se videti iz najvažnijih parametara, rasta bruto-društvenog proizvoda i iznosa zarada.

Sa oficijelnih pozicija se hvali sa prošlogodišnjih 4,3 odsto rasta BDP, ali se prećutkuje da je dobrim delom statistički utemeljen na slabom rastu BDP i podbačaju poljoprivede prethodne 2017. godine.

Uopšte, selektivan prikaz podataka, isticanje onih koji ukazuju na dobru stranu i zanemarivanje onih drugih je uobičajen mehanizam iskrivljenog predstavljanja stvarnosti.

Rumunsko čudo

Tokom žestoke krize krajem 2008. godine, evropska privreda doživljava duboku recesiju. Počinje da se oporavlja tek 2012. godine, ali različite evropske države različitom brzinom.

Tako je u periodu 2013-2018 godine rast BDP u Crnoj Gori iznosio 18,3, Makedoniji 15,1, a u BiH 18,7 odsto. U isto vreme Srbija je sopstveni BDP uvećala tek za 10,3 odsto.

Istovremeno su uvećavane i zarade zaposlenih. Naravno, različito u različitim državama, zavisno od poslovnih rezultata. Tako su plate u Mađarskoj krajem 2018. porasle za 51 odsto, te je prosečna plata dostigla 786 evra.

Gotovo je neverovatan uspeh Rumuna. Tokom je 2013. godine prosečna plata iznosila 312 evra, da bi krajem prošle godine bila dvostruko veća, 637 evra. Zarade u Crnoj Gori rasle su uočljivo sporije, 24 odsto i dostigle 511 evra, dok je prosečna plata u BiH 466 evra.

Minimalna plata od 798 evra

U Srbiji je prosečna zarada krajem 2018. godine iznosila tek 435 evra, samo 18 odsto iznad 366 evra koliko su iznosile decembra 2013.

Poređenje sa Slovačkom, Poljskom ili Slovenijom je ubijajuće po Srbiju; Slovenci, primera radi, imaju prosečnu zaradu 1.146 evra, dok je sa 798 evra minimalna plata u Deželi zaista zaštitna.

Učinak subvencija

Već na osnovu osnovnih pokazatelja trebalo bi se zapitati koliki je učinak stranih fabrika u Srbiji, tačnije koliki je učinak onih koje Vlada Srbije visoko subvencioniše, sa čak do deset hiljada evra po radnom mestu.

Ne postoji analiza učinka ovih podsticaja, pa time ni analiza učinka svake fabrike pojedinačno. Velika većina su veoma niskog stepena finalizacije, nisu doneli nove tehnologije, nego se oslanjaju na jeftinu radnu snagu.

Ove fabrike imaju kratak ciklus rada, stoga nemaju veće mogućnosti da ovde traže dobavljače ili kooperante. Iz privrede odavno stižu glasovi da je njihov učinak na razvoj domaće privrede gotovo zanemarljiv.

Plata skromna, penzija bedna

Ovakve firme u Srbiji stvaraju malu dodatu vrednost, njihov uticaj na rast BDP je skroman.

Moglo bi se reći da vlada privlačenjem fabrika među kojima dominiraju proizvodnje čarapara, sitnog tekstila i kablova, a u poslednje vreme i guma, više vodi neku vrstu socijalne politike, zapošljavajući polukvalifikovanu radnu snagu za plate od 260 evra.

Vremenom, zarade rastu, ali, kako je reč o nekvalitetnim radnim mestima, priučenim radnicima, njihove zarade teško da će, mereno današnjim aršinom, ikada dostići 400, što znači da mogu očekivati penziju od najviše 230 evra.

Mnogi od njih rade na pozicijama na kojima se, usled bezbroj jednoličnih i uvek istih pokreta, često oboljeva od fizijatrijskih ili sličnih oboljenja.

Lideri nisu došli

Aktuelna vlast jeste dovela relativno velik broj fabrika u Srbiju, ali je među njima zanemrljiv broj tehnološklih ili poslovnih lidera. A najavljivalo se, proizvodnja čipova, dolazak "Mercedesa"...

S druge strane, sa iznenađenjem je dočekana vest da je industrijska proizvodnja manja za dva odsto nego lane, dok je pad kod prerađivača slabiji za 2,8 odsto. Ni to, međutim, nije sve, najviše je opala aktivnost prehrambene industrije, čak 3,7 odsto.

Podaci govore da je slabije poslavao i domaći sektor. Padu je doprinelo nesubvencionisanje domaćih privrednika od strane države, makar otvarali i tehnološku liniju najnovije generacije na kojoj bi radili najobrazovaniji kadrovi.

Umanjeno kreditiranje privrede

Naravno da nije lako takmičiti se u neravnopravnim uslovima, tim pre što je čitav pravno-ekonomski sistem u realnosti mnogo povoljniji za strane, nego za domaće biznismene.

Čudno, s obzirom da su svuda u svetu domaći ti koji se više oslanjaju na domaće resurse, od sirovina do kvalitetne radne snage. Koliko se domaći privatni sektor povukao u sebe govori i podatak da godišnje investira ne više od deset odsto državnog BDP, a morao bi bar šesnaest, sedamnaest.

Posledica uzdržanosti od ulaganja je i umanjeno kreditiranje privrede. Tako su ukupni bankarski krediti lane dati srpskoj privredi za 700 miliona evra niži nego što su iznosili 2013. godine.

I to uprkos nezabeleženo niskim kamatama, kada je kredit moguće dobiti i uz kamatu od nekada nezaimislivih samo jedan odsto.

Pravno-ekonomski ambijent

Ne može se sporiti da aktuelna vlast nije tokom sedam godina vladavine ostvarila pojedine dobre rezultate, ali ne gradi pravno-ekonomski ambijent u kome bi se privreda kontinurano razvijala.

A domaći privrednici ne traže mnogo, samo da imaju isti poslovni okvir kao strani i odabrani ovdašnji partneri.