Koliko smo spremni za moguću novu svetsku ekonomsku krizu?

Piše: Živan Lazić

Svaka vlast, pa i aktuelna srpska, voli da se hvali postignutim rezultatima.

Tako smo nedavno, iz usta predsednika, premijerke i guvernerke, čuli da nam je rast BDP u prošloj godini bio 4,3 odsto, strane direktne investicije 3,2 milijarde, devizne rezerve na rekordnih dvanaest milijardi evra, nezaposlenost je sa 22,6 pala na ispod 10 odsto, dok plate stalno rastu...

Pomislilo bi se kako građanima "cvetaju ruže".

Na staklenim nogama

Međutim, nedavna rasprava oko mogućnosti da svetom, time i Srbijom, protutnja nova svetska kriza ukazali su da srpska ekonomija jeste napravila uspehe u nekoliko segmenata, ali je u celini i dalje na staklenim nogama i ranjiva već i pri blažim poremećajima na globalnom tržištu.

Pošast slična onoj od pre desetak godina vratila bi nas na sam početak. Ako su, pak, ekonomski parametri toliko dobri koliko sugerišu državni funkcioneri, otkud onda tolika neotpornost na i male turbulencije u svetskoj ekonomiji.

Odgovor se krije u onim parametrima koji se vešto izbegavaju.

Ugađanja javnom sektoru

Tako se, recimo, istuču visoke strane direktne investicije, ali se u velikom luku zaobilazi podatak da su nam ulaganja domaćih preduzetnika manja nego ikada, čak upola niža nego što bi bilo poželjno ako Srbija želi da nešto ubrzanijim razvojem dostigne one susede koji su sada ispred nje, a od kojih je prethodno decenijama bila uspešnija.

Osnovni primedba je da su dosadašnji uspesi u sređivanju budžeta i prvim pokušajima reindustrijalizacije realizovani na teret i građana i privrede.

Izostalo je povećanje produktivnosti javnog sektora, a ovaj segment je ne samo prekobrojan, već i stalnim, često predizbornim povećanjima zarada, ometa rast plata u privatnom sektoru, onom koji neposredno stvara novu vrednost.

Kilavi poslovi

Gro stranih ulaganja su u doradne poslove niskog stepena finalizacije, zasnivaju se na korišćenju uvoznih tehnologija, opreme i sirovina, stoga imaju malu dodatu vrednost.

Uopšte, gro rasta BDP potiče od rasta usluga, ponajviše u građevinarstvu. U ekonomiji ovakve strukture teško da ima posla za visokospecijalizovane stručnjake, radna mesta dominantno nalaze radnici najnižih kvalifikacija.

Takođe, ono što srpska privreda sada nudi svetu ima nisku cenu, pa ne čudi da je priliv deviza po osnovu inoplasmana nizak, te će spoljnotrgovinski deficit ove godine premašiti i šest i po milijardi evra.

Uništavanje sopstvene industrije

Prošla kriza je pokazala slabosti privrede previše orijentisane na usluge i samozapošljavanje. Već u prvom talasu zabeležen je pad PDV od 4,5 odsto,a preko 150.000 zaposlenih u sitnom uslužnom preduzetništvu je u kratkom roku izugbilo posao i vratilo se na Berzu rada.

Profesor Đorđe Đukić, čija je knjiga o prošloj i mogućnostima nove krize nedavno predstavljena, posebno naglašava da su sve uočljivije posledice teške deindustrijalizacije Srbije, izvršene što tokom ratne decenije na kraju prošlog veka, što lošim konceptom i još gorom izvedbom privatizacije.

Za razliku od Češke, Slovačke, Poljske ili Mađarske, koje su sačuvale svoje fabrike i njihov razvoj uklopile u novu, kapitalističku ekonomiju, Srbija je industriju uništila do "balčaka". Toliko, da se mnogi pitaju da li je uopšte moguća ponovna industrijalizacija.

Prevelika zavisnost od banaka

Posledica skromnog udela industrije u srpskoj ekonomiji je mali izvoz, godišnje čak šest milijardi manje od uvoza, a bilo je sezona kada je disbalans bio i veći. Uprkos malim prilivima od inoplasmana, devizna ravnoteža se održava samo zahvaljujući stranim ulaganjima i, još više, doznakama sve brojnijih srpskih gasterbajtera.

Na lošu politiku kao uzrok devastacije ekonomije ukazuju i dešavanja na finansijskom tržištu Srbije, koje Đukić takođe navodi kao ranjivu tačku. Celokupna srpska privreda je jako zavisna od kredita i bilo bi dobro da ima što više mogućnosti pozajmljivanja.

Međutim, naše finansijsko tržište je svedeno na banke, među kojima su predominantne sa stranim osnoivačkim kapitalom, koje se, posebno u teškim vremenima, ipak upravljaju i prema signalima iz centrale.

U korist bogatih

Bankocentrična struktura finansijskog tržišta je posledica pravnog uobličavanja funkcionisanja Beogradske berze tako da odgovara samo tranzicionim dobitnicima.

Tačnije, država je forsirala vlasnike krupnog kapitala. Predugo odsustvo zakona kojim se štite mali akcionari pokazao se smišljenim potezom kojim se omogućilo da bogati preko berze dođu u posed najvrednijih firmi, često bez namere da razvijaju delatnost, već zbog vredne imovine ili povoljne lokacije.

Gubitak poverenja

Posledice su gubljenje poverenja u rad berze i ova institucija već dvanaest godina životari, dok je građanima Srbije uskraćena jedina mogućnost za ulaganje.

Ujedno, ni preduzeća ne mogu preko berze da dođu do svežeg kapitala, pa su usmerena ka bankama. Stari maheri, bankari, gotovo monopolsku situaciju umeju da iskoriste za sebe.

U isto vreme, građani višak novca ne ulažu preko berze, već su prinuđeni da višak novca plasiraju u nekretnine, zlato ili da ulažu u inostranstvu.

Đukić nije usamljen u stavu da je finansijsko tržište svedeno na banke takođe izrazito slaba tačka srpske ekonomije. Gomilanje novca je dodatno žarište nedaća.

Poremećaji

Još se nismo čestito ni oporavili od prethodne krize, a napisi u svetskim i domaćim medijima svaki dan najavljuju još jedan talas. Koliko je, pak, izvesno da će doći do novog globalnog tektonskog poremećaja?

Odgovor je, na žalost, pozitivan. Nije moguće precizirati ni datum, ni neposredni uzrok nove nevolje, ali ekonomski parametri u svetskoj ekonomiji su toliko atipični da nesumnjivo ukazuju na poremećaje, koji, pre ili kasnije, eskaliraju u krizu.

Kamatni apsurd

Pre svega je reč o kamatama na državne hartije od vrednosti, mnogo više na kratkoročne nego na dugoročne. Apsurd pokazuje da tržišni akteri ne veruju u perspektivu sadašnje svetske ekonomije.

U Evropi su stvari otišle u krajnost, pa su dužničke hartije dvanaest država sa negativnom kamatom. Priču o negativnim kamatama Đukić objašnjava upotrebom, umesto fiskalne i promena na tržištu rada, monetarne politike u rešavanje prethodne krize.

Preciznije, profesor smatra da je učinak ovakvog pristupa samo kupovina vremena, odnosno da takvom reakcijom ni prethodna kriza nije savladana, već samo izmeštena u (neodređenu) budućnost.

Sam kupuje sebe

Kao drugi temeljni poremećaj, može se navesti stalna kupovina akcija od samih firmi, posebno izraženo u SAD.

Prošle godine je za kupovinu utrošen novac na računima firmi zaostao zahvaljujući Trampovom umanjenju poreskih obaveza, ali je trend kupovine sopstvenih akcija ne samo nastavljen već i inteziviran i ove sezone. Time se sprečava pad vrednosti firme, odnosno, odlaže suočavanje sa realnošću.

Kao treći krupan poremećaj računa se prevelik broj evropskih banaka sa nedovoljno kapitala. Dok je FED izvukao pouke iz prethodne krize i zaoštrio kontrolu, pa banke ne znaju unapred obim i strukturu provere, Evropska centralna banka ima labaviji pristup kontroli.

Od krize do krize

Mada su trenutno u Evropskoj uniji gotovo sve države u budžetskom suficitu i polako smanjuju javne dugove, slaba tačka su evropske banke.

Spor oporavak Starog kontinenta tumači se slabijom uklopljenošću berze u finansijsko tržište, u odnosu na SAD gde ovaj segment novcem snabdeva čak 70 odsto realne američke privrede.

Gotovo da nije sporan nailazak nove nevolje, kapitalizam se, uostalom, vuče od krize do krize. Stvar je da je dočekamo što pripremljeniji.

A tu samohvalisanje vladajuće političke opcije malo pomaže. Prava stvar bi bila da se smanje nameti privredi, digitalizuje javna uprava i podstaknu domaći preduzetnici.