Eho poreske rupe: Kada će država vratiti u redovan poreski sistem advokate i privatne lekare

Piše: Živan Lazić

Mnogo je buke oko izmena u zakonima o dohotku, odnosno doprinosima.

Država pokušava da realnije naplati pripadajuće prihode od izuzetno propulzivne delatnosti kakva je IT industrija, koja poslednjih godina beleži ubrzani rast, te sada u Srbiji na hiljadu stanovnika tri i po, dvostruko više nego u SAD, radi u najmodernijem sektoru poslovanja.

Rezultati su vidljivi; izvoz usluga IT sektora Srbije raste stopom od bezmalo 30 odsto i prošle godine je iznosio 1,25 milijardi evra. Plate su, po pravilu, daleko veće nego što je ovdašnji prosek.

Paušalno oporezivanje

Nevolja je, osim još uvek veoma prisutnog rada na crno, i aktuelni zakon po kome IT preduzetnik porez i doprinose plaća paušalno.

To je obično šest, sedam puta manje nego što bi plaćao da se i na njega odnosi opšti propis o izdvajanju 24,6 odsto bruto zarade za penzijsko i 10 odsto za zdravstveno osiguranje.

Na dva načina se može raditi u IT sektoru, po osnovu ugovora o radu, odnosno osnivanjem preduzetničke agencije i plaćanjem paušalnog poreza.

No, kako su u drugom slučaju obaveze znatno niže, osnivanje agencije služi kao kanal za umanjeno plaćanje obaveza prema društvu. Klasična poreska rupa.

Preduzetnik ili radnik

IT industrija je idealna za zaobilaženje ove vrste propisa.

Praktično, programer radi za jednu, češće stranu kompaniju i umesto da poslodavac plaća propisane doprinose ovu vrstu obaveza reguliše sam radnik, vlasnik agencije. Naravno, u ovoj drugoj varijanti obaveza je mnogostruko niža.

Suština je da se razluči da li preduzetnik razvija sopstvenu delatnost ili radi za drugog, a agencija služi za umanjeno plaćanje obaveza. Za takve potrebe, država je osmislila test selekciju sa devet pitanja.

Ukoliko odgovor na pet jeste pozitivan, smatralo bi se da je reč o programeru koji radi za drugog.

Test selekcija

Pitanja su da li najmanje 70 odsto prihoda agencije dolazi od jednog klijenta, ko prihvata poslovni rizik, agencija ili naručilac posla, da li preduzetnik radi u prostorijama koja pripada dominantnom poslovnom partneru, ko odlučuje o radnom vremenu i radnim obavezama...

Iz odgovora se može precizno sagledati karakter rada preduzetnika, odnosno da li je reč o uposleniku kompanije izmeštenom u preduzetničku agenciju.

Naravno, da se programeri-preduzetnici bune, navikli su na izdvajanje siće za obaveze prema društvu. Država je, kao što bi i trebalo, već poprilično izašla u susret sektoru koji postaje nosilac izvoza.

Prošle godine je porez na dobit za IT firme sa petnaest spustila na tri, pa i manje odsto, dok je uvela niz krupnih olakšica za zapošljavanje programera povratnika iz inostranstva i mladih koji su studije završili van domovine. Obe kategorije povlašćenih su karakteristične za kompjuterski segment.

Razumni podsticaji

Takođe, i u predlogu izmena zakona o doprinosima ima velikih podsticaja.

U prve tri godine IT sektoru se poreska osnovica umanjuje za 70, 65, pa 60 odsto, dok se troškovi, koji se izdvajaju iz svote za oporezivanje, priznaju u dvostrukom iznosu od prikazanih.

Još je veća podrška digitalnom nomadizmu, tako nomadi koji u Srbiji budu manje od 90 dana neće plaćati porez na usluge koje rade stranom licu.

Zaboravni programeri

Ipak, društvene mreže su prepune kritika predloga novih poreskih odredbi.

Tvrdi se da će se zakonskim promenama umanjiti konkurentost domaćeg it sektora. Možda, ipak, globalno važeće pravilo je da svaka delatnost podleže oprezivanju, tim pre što je država i posredno dosta učinila za ovaj segment.

Tako su programeri na ovdašnjim univerzitetima stekli sasvim solidno obrazovanje, strane kompanije angažuju ovdašnje stručnjake i zbog dosta brzog interneta u Srbiji.

I fakulteti i mreža su izgrađeni novcem svih poreskih obveznika, verovatno najmanje baš onih iz IT sektora, s obzirom da su razne forme poreske evazije preplavile ovaj segment.

Pozivanje na advokate

Nije, međutim, da se kompjuteraši nemaju na koga pozvati. Jednostavno, ukazuju da u Srbiji i advokati i lekari privatnici takođe porez plaćaju paušalno, dakle i desetak puta manje nego što bi plaćali da su propisi i za njih onakvi kakvi su za opštu radnu populaciju.

I tu je problem. Još sredinom devedesetih godina prošlog veka, advokati su izborili pravo da obaveze prema društvu plaćaju paušalno.

Država je tada političkim pritiskom uticala na sudije i tužioce, a tražila je način da za sebe veže i advokate, treću profesiju na kojoj se temelji pravosudni sistem svake zemlje. Kasnije su isto dobili i lekari u privatnom sektoru.

Kao sav normalan svet

Pogledajmo kako u razvijenom svetu stoji stvar sa porezima.

Jednostavno, advokati svuda obaveze regulišu prema obimu posla koji urade, uopšte nigde nema visokobrazovane profesije čija delatnost podpada pod paušalno oporezivanje.

Kod nas je takvo pravo, zapravo poklon, dato prvo advokatima, a potom, naravno, da su sve uticajne profesije težile istim povlasticama. Lekari privatnici su i uspeli.

Sada, naravno, svi brane stečeno, setimo se samo koliko uporno i dugo su advokati štrajkovali kada je država pokušala da i za njihovo poslovanje registruje kasu, što je prvi korak ka uvođenju realnog oporezivanja.

Korak dalje

Programeri nemaju toliki društveni uticaj, ipak bune se i pozivaju na advokate i lekare.

Teško da država može odustati od uvođenja reda u oporezivanju IT sektora. Bio bi to signal za opštu evaziju, uostalom već je i pripremila teren, a i po novim propisima propulzivna programerska delatnost biće podsticana.

Stvar je u tome da država učini i korak dalje, odnosno da i privatne lekare, a posebno advokate vrati u redovan poreski sistem, kako je to uobičajeno svuda u razvijenom svetu.