Dozvola za Severni tok 2 - dogovor kuću gradi

Piše: Živan Lazić

Danske vlasti su iznenadile i odobrile izgradnju podmorskog gasovoda Severni tok 2 u trenutku napetih odnosa na svetskom tržištu gasa, na kome su još problemi oko transporta ukrajinskim cevovodom, izgradnje Turskog toka, eksploatacije nalazišta u podmorju oko Kipra...

Dozvola iz Kopenhagena, posle godina neizvesnosti, deluje kao naznaka potrebnih i mogućih boljih odnosa između najvećih kupaca i najvećih proizvođača energenata.

Preko 2,4 miliona tona čelika

Poslednjih sezona bilo je mnogo strasti i žučnih reči oko spojnice između dve baltičke luke, izvozne, odnodno uvozne destinacije gasnog projekta. Severni tok 2 je bukvalno "brat blizanac" gasovoda Severni tok 1, postavljenom još pre osam godina, i njime će se kroz dve cevi u luku na granici Nemačke sa Poljskom godišnje na evropsko gasno tržite isporučivati 55 milijardi kubika gasa.

Dug je 1.230 kilometara, od kojh će tek 147 prolaziti kroz dansku ekonomsku zonu, istočno od ostrva Bornatoban. Putanja počinje u ruskim teritorijalnim vodama, nastavlja se kroz finske, švedske i danske, te završava u nemačkim.

Kao i brat blizanac, cevovod će biti sastavljen od 200.000 cevi, svaka duga dvanaest metara i teška četiri tone. Samo će čelika biti ugrađeno preko 2,4 miliona tona.

Otrovnim tečnostima do gasa

Godinama su protiv izgradnje, još intezivnije nego u slučaju "brata blizanca", bili Poljska, Ukrajina, Litvanija, Letonija i Estonija, sve pod kapom Sjedinjenih Američkih Država, koje su pre četiri godine počele intenzivno crpljenje gasa spornom fraking metodom, kom prilikom u ležište gasa ubacuju velike količine otrovnih tečnosti.

Tako su Amerikanci, sa 720 milijardi kubika, najveći potrošači gasa, uspeli da sami proizvode najtraženiji energent nešto više nego što su domaće potrebe.

Evropsko-rusko energetsko povezivanje

Posle decenija uvoza gasa, SAD postaju sve veći izvoznici. Problem je, međutim, relativno niska cena gasa na tržištu Južne i Srednje Amerike.

Pogled su usmerili ka Evropi, najlukrativnijem tržištu. Međutim, problem nije samo ekološki sporna metoda, već i transport posebnim tankerima, kada se gas hladi na temperaturui od minus 162 stepeni, šest stotina puta umanjuje zapreminu, prelazi u tečnost.

Potom se u posebnim tankerima transportuje, dok se na uvoznoj destinaciji regasifikuje. Ceo postupak košta, i gas je, kada stigne na Stari kontinent skuplji oko 30 odsto spram dopremljenog gasovodima. Istovremeno je i za desetak procenta slabije kaloričnosti.

No, nedovoljnu konkurentnost SAD pokušavaju da premoste pozivajući se na NATO partnerstvo sa evropskim državama, na tradicionalno prijateljstvo i podsticanje razvijenih ekonomskih odnosa. Bukvalno na silu pritiskaju evropske države, čemu služi i stalno protoivljenje evropsko-ruskom povezivanju u bezmalo svim segmentima energetike, posebno u trgovini gasom.

Evropa, najveći kupac

Sve počinje od Evrope, najvećeg kupca gasa na svetu. Još iz vremena međuratnog perioda ima razvijenu distributivnu gasnu mrežu i umnogome se oslonila na gas, najčistiji i za upotrebu najjednostavniji fosilni energent.

Godišnje troši između 440 i 485, dok proizvodnja jedva dostiže 90 milijardi kubika. U protekle dve godine je uvezla 383, odnosno 374 mlrd kubika gasa, od toga oko 44 odsto iz Rusije, iz Norveške 31, iz Alžira 10, putem tankera 15 odsto iz dvadesetak država, najviše, bezmalo polovinu, iz Katara.

Manjak 100 milijardi kubika

Evropska proizvodnja gasa kontinuirano pada, Holandija je počela zatvaranje jedinog velikog evropskog nalazišta kod Groningena, dok su Norveška i Alžir najavili umanjenje izvoznih kapaciteta u narednom periodu, procene su da će za petnaestak godina Evropskoj uniji nedostajati između 100 i 110 milijardi kubika.

To je novo tržište za proizvođače gasa i svi su počeli borbu za pozicioniranje, dok je Unija izgradila dvadesetak terminala za prihvat i regasifikaciju gasa. Pokazalo se da je tečni gas preskup, dok su gasovodi prema Azerbejdžanu i Kipru na dalekom štapu i za evropske potrebe gotovo beznačajnog kapaciteta.

Čedo dobrih odnosa

Širenja evropskog gasnog tržišta Rusija je uočila pre svih drugih. Energetsko partnerstvo započeto paralelno sa procesom evropske bezbednosti i saradnje osamdesetih godina prošlog veka, vešto je širila izgradnjom gasovoda preko Belorusije i Poljske, potom po dnu Baltika, te pripremom južne konkecije, putem cevovoda poznatog kao Turski cevovod.

Sve tešnje partnerstvo EU i Rusije, zasnovano na evropskim potrebama energenata koje Rusija ima u ogromnim količinama, zasmetalo je SAD i počinju na sve načine da ograničavaju i remete plodnu evro-rusku saradnju na području energetike.

Povike na Severni tok 2, Turski tok, ali i nesporazumi oko transporta gasa preko Ukrajine, tradicionalnom i rutom najvećeg kapaciteta, deo su ovakve politike, naročito naglašene u krugovima bliskim američkoj Demokratskoj stranci.

Zakon o moru

Danska je dugo bila uporište američkih energetskih rovarenja. Ipak, shvatila je da mora poštovati Zakon o moru, ojačan Konvencijom UN, po kome niti jedna država nema prava zabranjivati međunarodne projekte ukoliko zadovoljavaju ekološke i bezbednosne propise.

Posle silnog odugovlačenja, izdala je dozvolu za izgradnju Severnog toka 2. Preostaje još da se po dnu danskih 147 kilometara polože cevi, obavi završna kontrola i probni rad, pa će nova spojnica povezivati najvećeg kupca i najvećeg izvoznika gasa.

Dogovor kuću gradi

Ostaje, međutim, pitanje transporta preko Ukrajine. Mada se dozvola iz Kopenhagena u svetu doživljava kao značajna pobeda ruske politike i ruskog projekta, bilo bi krajnje neoprezno da ruska strana u pregovorima sa Ukrajinom nastupi pobednički ili nadmeno.

I za Ruse, i za Ukrajince bilo bi mnogo plodonosnije da pri rešavanju transportnog pitanja uvaže sopstvene, ali i interese druge strane. Staro je pravilo da dogovor kuću gradi.