Neizvesnosti oko transporta gasa preko najvećeg gasovoda

Zapravo, poslednjih dana dogodilo se mnogo toga što ne samo da ometa tekuće pregovore, već može da i na duži rok ostavi nepovoljne posledice na decenijama uspešnu i rastuću rusko-evropsku energetsku saradnju.

Danska jeste odobrila izgradnju gasovoda "Severni tok 2" preko svoje ekonomske zone na Baltiku, ali čini se toliko kasno da je nemoguće položiti cevi na nedostajućih 147 kilometara po morskom dnu do 1. januara, kada prestaje važnost aktuelnog rusko-ukrajinskog sporazuma. Naravno, tu su još i kontrola, te probni rad, pa nije realno očekivati da ove zime gas krene novom spojnicom.

Jalova elita, popunjavanje gasnih skladišta

Istovremeno, veliko je pitanje hoće li se gas ka Starom kontinentu, i ako hoće koliko, usmeriti preko tradicionalne i kapacitetom najveće, ukrajinske maršrute. U međuvremenu je odluka Evropskog suda pravde znatno umanjila i dotok cevovodom "Severni tok 1".

Sada se došlo u situaciju da između najvećeg izvoznika i najvećeg kupca gasa, Rusije i Evropske unije, nikada nije bilo više gasovoda, ali je krajnje neizvesno koliko će na zimu, kada je i najpotrebnije, biti transporta. Da je evropska politička elita, u čijim rukama je ključ rešenja ovog problema jalova, vidi se i iz činjenice da pitanje gasa nije novo.

Bilo je kratkotrajnog prekida 2006, pa znatno dužeg 2009. godine, a i aktuelno zatezanje odnosa nije iznenađenje, traje godinama i pred istek ugovornog roka je samo kulminiralo. Kada pogledamo ponašanja poslednjih sezona na gasnom tržištu vidimo da je Evropska unija godišnju kupovinu sa 340 povisila na 380 milijardi kubika.

Istina, potrošnja je nešto uvećana, ali procenjuje se da je Unija tokom dve poslednje sezone količinu gasa u skladištima uvećala za najmanje 50 milijardi kubika. Uostalom, iz Brisela su još sredinom septembra obavestili da su evropska skladišta, čiji je maksimalni kapacitet oko 95 milijardi kubika, popunjena sa 97 odsto, dok je Ukrajina takođe popunila svih 23,5 miljardi kubika sopstvenih skladišta, kao i 10 milijardi kubika za Evropljane.

Drugim rečima, pripremali su se za težak period i eventualne nestašice dragocenog energenta.

Gašenje termalki i nuklearki podstiče uvoz gasa

Ali, rekordne rezerve teško da su dovoljne da pokriju više od polovine predstojećih zimskih potreba. Razlog je jednostavan; rusko-evrounijska saradnja je izvanredna, najveći izvoznik gas prodaje najvećem kupcu i prekid idealnog poslovnog odnosa nije lako, često ni moguće, nadoknaditi bez grubih posledica po obe strane.

Evropa troši između 430 i 450, poslednjih sezona 475 milijardi kubika gasa godišnje, dok je domicilna proizvodnja tek 90 milijardi. Evropski fosilni resursi davno su iscrpljeni i decenijama se gasovodima uvozi iz Norveške, Alžira i Rusije i specijalnim tankerima iz dvadesetak država.

Dugo je Norveška bila najveći snabdevač, međutim gasa je sve manje u severnomorskim nalazištima, dok evropotrošnja kontinuirano raste. Poslednjih godina udeo Rusije u uvozu je 43, i stalno se uvećava, dok je udeo Norveške oko 32 odsto.

Na Alžir, odakle se, takođe, umanjuje dotok, otpada devet odsto, dok se oko 16 odsto, cirka 55 milijardi kubika, nabavlja tankerima za LNG, iz dvadesetak država, pri čemu je bezmalo polovina iz Katara. Kako se u Uniji ubrzano napuštaju ugalj i nafta, rast proizvodnje struje iz solarnh i pogona na vetar ne može da nadoknadi sve potrebe za energijom.

Stoga raste potrošnja gasa i tako će biti bar do polovine veka. Pošto je gas ekološki neuporedivo bolji od uglja i nafte, potražnja se uvećeva.

Nemačka odustaje još i od nuklerane energije, te će u periodu nakon 2026. godine postupno ugasiti svih sedamnaest nuklearki sa 22 reaktora. Zamena je gas, pa će potražnja za ovim energentom biti još izraženija.

Manjak sto milijardi kubika

Sa druge strane, opada evropska proizvodnja, naročito od kako je Holandija, zbog učestalih trusteva, počela proces prevremenog zatvaranja najvećeg evropskog gasnog nalazišta, kod Groningena. Procenjuje se da će za desetak godina, čak i kraće, godišnji uvoz biti veći za 100 do 115 milijardi kubika.

Norveška i Alžir su već obavestili da neće moći uvećavati izvoz, šta više smanjivaće ga, pa se izlaz vidi u povećanom snabdevanju iz Rusije i pomoću tankera. Izvesne nade polažu se i u gasovodno povezivanje sa Azerbejdžanom, ali bi ovom trasom pristizalo tek desetak, u drugoj fazi dvadesetak, milijardi kubika. Gotovo zanemarljivo za evropske potrebe.

Nadanja u povezivanje sa Turkmenistanom ili sa Kiprom, u čijim vodama su nedavno nađene ne male količine gasa, su na dugom štapu; u slučaju Kipra količine takođe ne bi premašivale desetak milijardi kubika. Drugim rečima, Rusija je prirodan i decenijama poslovno više nego solidan partner.

No, Sjedinjene Američke Države su pre pet godina započele vađenje gasa spornom fraking metodom, kada se u podzemlje ispuštaju velike količine otrovnih tečnosti. Uspeli su da proizvodno nadmaše domaću potrošnju, oko 720 milijardi kubika, i po prvi put postanu neto izvoznik gasa.

Jedini učinak prekid transporta

Nevolja je niska cena na tržištu južne i srednje Amerike, pa su Amerikanci pogled bacili na najlukrativnije tržište, evropsko. Međutim, transport tankerima ima dodatnih teškoća.

Pretvaranje gasa u tečnost podrazumeva da se ohladi na minus 162 C, kada za 600 puta umanji zapreminu, te se u takvom stanju transportuje. U prihvatnoj luci se regasifikuje.

Tako tretiran gas je u evropskim lukama najmanje 30 odsto skuplji od dopremljenog gasovodom, pri tome i za desetak odsto manje efikasan. Poslovna računica kazuje da je kupovina od Rusije i transport gasovodom osnovno rešenje, sva ostala mogu samo poslužiti kao dopuna i da bi se izbegla prevelika zavisnost od samo jednog snabdevača.

Međutim, SAD insistiraju da Evropljani što više umanje dobavljanje iz Rusije i da kupuju njihov, mada znatno skuplji, utečnjen gas. Pozivaju se na NATO saradnju, bliskost u strateškim planovima, tradicionalno prijateljstvo...

Pritisak je naročito uvećan nakon 2004. godine i definitivne promene sistema u Ukrajini. Nov predsednik Ukrajine Juščenko, ukrajinski ekonomski emigrant u SAD, je beskrajno obećavao, premalo učinio, pa je već zaboravljen.

Međutim, tokom njegove vladavine započet je prekid transporta gasa, što su pojedini evropski čelnici protumačili kao nesigurnost nabavke.

Kapcitetet neophodno uvećavati

Nakon 2014. i promena u Kijevu dolazi do pobuna u pojedinim periferijskim pokrajinama Ukrajine, uglavnom sa većinskim ruskofonim življem. Uz pomoć oružja i više nego izdašnu rusku podršku, ustanici u Donbasu se uspevaju izdvojiti, međutim bez međunarodnog piznanja. Ukrajina ovo područje i dalje smatra svojom teritorijom.

Ratna pucanja su nekako zaustavljena, a oko dalje sudbine Donbasa vode se (međunarodni) pregovori. Ovaj spor, za koji Ukrajina i celokupna zapadna javnost okrivljuju i Rusiju, reflektovao se na pregovore oko transporta gasa, dok je Ukrajina prestala da kupuje gas direktno od vlasnika, već ruski gas (pre)kupuje od evropskih kupaca tog istog ruskog gasa.

Pored transporta preko Ukrajine, kapaciteta do 116 milijardi kubika, promet između Rusije i EU se odvija i gasovodom "Jamal" - oko 38 milijardi kubika, preko Poljske, dok je kapacitet podmorskog "Severni tok  1" 55 milijardi, na koliko je planiran i "Severni tok 2".

Prošle godine preko Ukrajine u Evropu je ubačeno 87, preko Jamala 35, severnom rutom 48 milijardi kubika. Izvesno je da bi se ozbiljniji rad još jednog gasovoda na Baltiku reflektovao tako da se preostalim cevovodima umanji prometovana količina.

Međutim, usled stalnog rasta potražnje za gasom, već za šest, sedam sezona postojeći i gasovodi u gradnji jedva da će biti dovoljni za prebacivanje potrebnih kubika važnog energenta. Očito, kapacitete za transport gasa neophodo je uvećavati.

Iznenađujuća presuda

Poslednjih nedelja mnogo toga je promenjeno. Rešavajući po žalbi Poljske, Evropski sud pravde je stao na stanovište da kopnenim gasovodom "Opal", kapaciteta 44 milijardi kubika, od Baltika do češke granice, jedan isporučilac može se koristiti najviše polovinom kapaciteta.

No, ovaj gasovod je praktično jedna od dve kopnene spojnice putem kojih se distribuira gas iz "Severnog toka 1". Kako je prošle godine "Opalom" poslato preko 38 milijardi kubika, presudom je, praktično, kapacitet I "Severnog toka 1" umanjen za dvadesetak milijardi kubika. Zanimljivo je da je isti sud u prvoj presudi zauzeo upravo suprotan stav.

Nije sporno da će se isto ograničenje odnositi i na "Severni tok 2" i njegove nadovezujuće kopnene spojnice. Stoga je usledila tužba preduzeća "Severni tok 2" u kome se tvrdi da je Evropska komisija izmenama Direktive o gasu, kojima se uvodi ograničavanje maksimalno dopuštenih količina transporta i morskim gasovodoma, prekršila upravo dva bazična principa sopstvene Enegetske povelje, obavezujećeg dokumenta za sve članice Unije.

Suprotstavljene pozicije

Na rusko-ukrajinskim pregovorima polazna stanovišta dve strane su gotovo sasvim suprotna. Ukrajina smatra da bi se morao sklopiti desetogodišnji ugovor, pri čemu bi ruski Gasprom morao godišnje transportovati najmanje 60 milijardi kubika, uz nadoknadu od tri milijarde evra. U slučaju da transportuje manje, ruski partner bi opet morao platiti tri milijarde.

Ruska strana, pak, predlaže sklapanje jednogodišnjeg sporazuma, a da plati onoliko koliko prebaci, s tim da bi u tom slučaju nadoknada po kubiku bila nešti viša.

Tokom prvog ovojesenjeg susreta, ministri energetike dve države su pomalo približili stavove, ali su se kasnije dve strane ponovo udaljile, Ukrajina još i stav korigovala povećanjem godišnjih transportnih količina na 90 milijardi kubika.

Potpuna neizvesnost

Niz nerešenih pitanja i naglašena politizacija uvoza gasa su na mesec i po pre dana "D" doveli do apsurdne situacije.

Mada ukupni godišnji gasovodni kapaciteti iz Rusije ka EU nadmašuju 210 milijardi kubika, za sada je izvesno da će se nakon 1. januara godišnje moći transportovati tek 38 milijardi kubika preko "Jamala" i samo 33 milijarde preko "Severnog toka 1". Zbirno 71 milijardu, tek nešto više od trećine potreba.

Od ishoda rusko-ukrajinskih pregovora zavisiće hoće li uopšte biti transporta najvećim gasovodom, i ako bude, koliko, dok će maksimalni obim prenosa preko dva baltička cevovoda odrediti konačna sudska presuda. Ni jedno ni drugo ne mora da se dogodi pre 1. januara.

Tako, uprkos postojanju gasa, postojanju dovoljne transportne infrastrukture i obezbeđenju dovoljne svote novca, ostaje neizvesno hoće li se i kako grejati evropski potrošači tokom ledenih januarskih i februarskih dana. Pravo ludilo, ili, kako bi rekao Krleža, na rubu pameti.